Пише: Слободан Самарџић

У представи која је трајала три дана потврђен је наставак агоније Србије. Председник наше државе играо је, као и до сада, улогу статисте у процесу који би требало да се заврши његовим прихватањем правног отцепљења јужне покрајине. Међународно право не познаје појам отцепљења, па према томе ни „правног отцепљења“. Самим тим, оно не може да га спречи уколико сама држава о чијој је територији реч прихвата отцепљење свог дела преко „правно обавезујућег споразума“. То је унутрашња ствар дате државе а не међународног права. Што се њега тиче, оно је потврдило сувереност и територијални интегритет Србије (Резолуција СБ УН 1244). Насупрот томе, управо је отцепљење преко „правно обавезујућег споразума“ тема предстојећег „дијалога“ који би требало да започне 16. јула у Бриселу. Дневни ред и основни циљеви тог дијалога утврђени су током поменуте тродневне представе.

Треба напоменути: Александар Вучић овом приликом није прихватио ништа ново, различито од онога што је преузео пре више од седам година. У Преговарачком оквиру Европске уније за приступне преговоре са Србијом, који је Влада Србије прихватила јануара 2014, стоји обавеза о свеобухватној нормализацији односа са „Косовом“ на основу „правно обавезујућег споразума“ (тачка 23). Пре неколико дана, неформални лидери ЕУ Е. Макрон и А. Меркел у заједничком саопштењу само су потврдили ову већ прихваћену обавезу тадашњих и садашњих власти Србије и сада је поставили као циљ „дијалога“. Ново је само то што су затражили да се „у следећим месецима постигне суштински напредак“ и у то име наговестили самит „у каснијој фази преговора“ (вид. овде). Вучићу, као вечитом аутсајдеру ових западних лидерских радњи, била је намењена улога да се само сложи, што је он и учинио.

Наредних недеља и месеци Србија треба да са понаша као да је осуђена на гиљотину и само пасивно да чека тај час. То је бар сценарио човека који се у земљи понаша хиперактивно и насилно да би према споља гајио свој хиперпасивни и поданички стил. Током осам година није имао ни једну позитивну идеју о Косову и Метохији, а некмоли озбиљну платформу за преговоре у вези виталног државног питања. Он се само реактивирао на иницијативе западних учесника, а оне су биле у строгој вези са њиховим признањем крими-нарко-творевине коју су унапредили у државу. Тако је било са Бриселским споразумом (2013) и низом пратећих споразума. Исту реактивну позицију је заузимао поводом албанских акција у покрајини које су кршиле сва међународна правила и све политичке договоре – окупација Газивода и електроенергетског система Србије, оснивање оружаних снага Косова, увођење драконских царина… Чак и када је деловао као предлагач неког новог решења, онда када су га Европљани и Албанци здружено преварили за заједницу српских општина, када је лансирао празну идеју „разграничења“, није био у нескладу са западном политиком српског признања независности „Косова“. Сада, када западњаци настоје да посао приведу крају, поново иде у Брисел као грлом у јагоде. Без државне стратегије у овом судбинском питању, без преговарачке платформе, без иједног захтева у име Србије као државе.

Значи ли то да је овај човек неки карактерни хазардер? Никако; ако је хазардер за Србију, није за себе. Његова политика „дијалога“ има смисла само у питању – шта ће он добити што има везе са Србијом али није за Србију. Нешто чиме ће убеђивати Србију да је апсолутни максимум који се могао добити, али што ће у ствари бити његов лични добитак од модерних колонизатора. Шта то може бити?

Прво, то је заједница српских општина на признатом Косову. Значи, оно за шта су га једном преварили исти они са којима опет седа за сто. Овога пута није искључено да ЕУ „одржи обећање“ и гарантује оно што је написано у Бриселском споразуму. Тиме Срби на Косову и Метохији не добијају ништа што већ није уставна обавеза албанске стране. Реч је о институцији („заједница општина“) која је у Бриселски споразум комплетно пренета из Ахтисаријевог плана (анекс 4), а пре тога у истоветни текст Устава Косова и Закона о локалној самоуправи. Та чињеница, међутим, не би требало да допадне знања српске јавности. Она ће у овом случају бити бомбардована наговором о српској аутономији, као суштинском добитку за косметске Србе, коју ће гарантовати сама ЕУ.

Друго, то је „наставак пута у Европску унију“. Вучић је у свом првом јављању из Париза рекао да је Србија прихватила тзв. нову методологију преговора о приступању. Ствар у вези с овим је толико компликована, да се њоме може манипулисати до миле воље. Постоји документ Комисије (о томе смо писали овде) о „новој методологији“, али то није званичан документ ЕУ док га не потврде Европски савет и Европски парламент. Значи, Вучић је прихватио незваничан папир, али ко то зна, гурај причу. Потом, тај је документ прилично противречан када говори о олакшањима и убрзањима приступног процеса, јер ако негде нешто пружа, на другом месту узима. Али, какве то везе има кад је добијена нова мантра за бајку о ЕУ. Уосталом, као и у претходним случају, у Србији постоји културна елита која ће потврдити добру перспективност ових „добитака“.

Треће, врло је вероватно да ће Вучић, тражећи наставак подршке његовој аутократској власти за прихватање „споразума“, смислити нове захтеве како би умножио своју пропагандну убедљивост свог убиствено „тешког корака“. Битно је да се оствари трампа између европских посредника и њега лично, да они добију „споразум“ а он њихову подршку за своју личну власт.

Ето зашто лажни цар Србије никада нема преговарачку платформу када иде на оваква путовања и зашто је неће имати ни овога пута. Умео је да оловком запише циљеве албанског учешћа на дијалогу које је изложио тамошњи председник владе и да нам их резигнирано изнесе, али није хтео ништа, ни у обрисима, да каже о томе шта ће он заступати за земљу чији је председник. Имајући у виду каква му је стварна „агенда“, мора се рећи да то заиста није за јавност.

Када се каже: иде грлом у јагоде, значи иде да се наједе и да ником ништа не донесе. Вучић из Брисела Србији неће ништа донети; штавише, предаће и оно што Србија још увек има а то није мало – своју међународно признату тапију на Косово и Метохију. Али, вратиће се сит јагода задовољан што у башту није отишао забадава.

Србија и свет

16. јул 2020

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
info (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
inforussia (@) geostrategy.rs

Youtube kanal