Пише: Дејан Мировић
Француски либерал и председник Државног савета из 1830. Бенжамен Констан (Benjamin Constant) је сматрао да председник државе решава конфликте у друштву. Вучић и Ђукановић поступају на супротан начин. Константно подстичу поделе у друштву, вређају неистомишљенике. Дванаестог јула 2020. Ђукановић је у интервјуу за Побједу све оне који не мисле као он назвао фашистима.
Вучић је исто урадио на конференцији за штампу након првог дана демонстрација у Београду 8. јула. У року од две недеље, крајем јуна и почетком јула, Вучић и Ђукановић су послали специјалне полицијске јединице на опозиционо оријентисане грађане у Будви и Београду.
Незадовољство у Београду је изазвано неистинитим подацима о корони. Предизборно обмањивање је довело до слома здравственог система у Србији и великог броја мртвих и заражених.
У Будви је сличним криминалним методама и обманама узурпирана локална власт. Полицајци су бесомучно тукли људе по улицама Београда и Будве чак и када нису пружали отпор (нико од њих није позван на одговорност). Приватно обезбеђење и криминалци су помагали полицији у Београду и Будви. Каменице и запаљени контејнери су проглашени за државни удар. НКТ и Кризни штаб су ван својих надлежности осуђивали опозицију.
Слично као у Црној Гори 2016. Русија је у 2020. у Београду оптужена за наводни државни удар. Осмог јула је отказан сусрет Вучића са руским амбасадором Боцан-Харченком. Следећег дана, одговарајући на питање провладине ТВ Прва о наводној руској умешаности, Вучић је упадљиво избегао да демантује антируску конструкцију новинарке. Посланици са листе СНС Шормаз и Драгишић, као и заменик градоначелника Београда Весић, оптужили су Русију за опструкцију преговора о КиМ и умешаност у демонстрације. Провладини медији су на насловним странама истицали да „руски шпијуни подстрекују хаос у Србији“.
Слично као и у Црној Гори 2016. агенти ГРУ су наводно командовали превратом. У Србији 2020. је то био војни аташе Зинченко, у Црној Гори, наводно, извесни Шишмаков и Попов за које се још увек није утврдило поуздано да ли постоје.
Анонимна руска држављанка која се појавила на протестима и дала изјаву за медије је, као и Бранка Милић (неосуђивана српска пензионерка), проглашена за терористу. Вучић је 11. јула напао руску државну телевизију Russia Today и друге руске медије. Антируска хистерија је достигла такав ниво да је поред амбасадора у Београду морало да реагује и руско Министарство иностраних послова посебним саопштењем од 9. јула.
Нетрпељивост коју је показао према сопственом народу и Русији, Вучић није показао према Ђукановићу. Напротив, он је управо на конференцији за штампу од 7. јула која је била повод за протесте, када је претио да ће „закључити Београд“ на 72 сата, упутио извињење Црној Гори због PCR тестова.
Тринаестог јула Вучић је Ђукановићу који прогони СПЦ и који је као надри теолог пар дана раније говорио о наводној и само њему познатој аутокефалности из 1485, послао честитку.
Овакво понашање показује да је антируске конструкције о државном удару, вероватно (и поново) осмислио неформални министар информисања Србије и Црне Горе Беба Поповић и његов полудржавни Институт за јавну политику. На такав закључак указује непрекидно финансирање ИЈП из српског и црногорског буџета, исти пропагандни образац као и улога ове особе у осмишљавању државног удара у Црној Гори, која је према наводима црногорске опозиције била кључна.
Отклон режима у Београду према Москви се не види само у овој фарсичној, већ виђеној у Црној Гори, конструкцији државног удара.
Позиције Београда и Москве поводом преговора о Косову се све више удаљавају. Вучић је, упркос демонстрацијама у Београду, 10. јула у Паризу започео видео преговоре са Хотијем о правно-обавезујућем споразуму на основу модела међусобног признања две Немачке.
Такав модел предвиђа чланство Косова у УН (de iure признање) без успостављања дипломатских односа Београда и Приштине (према Повељи УН све државе чланице су дужне да међусобно поштују територијални интегритет без обзира да ли имају дипломатске односе).
Истог дана је руски Савет безбедности којим председава Путин издао саопштење у којем се истиче да се преговори на Балкану морају водити на основу Резолуције СБ УН 1244. Руски амбасадор у ЕУ Чизов је то поновио 13. јула. Марија Захарова, портпарол МИД Русије је то поновила 16. јула када су се уживо састали Хоти и Вучић у Бриселу. Са друге стране, Вучић након састанка са Хотијем није ни поменуо 1244. Хоти и Меркелова пре њега су истакли да се преговара (''завршна фаза'') о правно-обавезујућем споразуму.
Дакле, Руси се залажу за целовитост Србије на основу Резолуције 1244 и противе се чланству Косова у УН. То је показала и посета Лаврова из јуна. Карикатурални министар иностраних послова Дачић је потврдио 14. јула да је Лавров тада био ''против тога да се питање реши у Белој кући'' и да РФ ''није одушевљена што се дијалог одвија у Бриселу''.
Београд је, са друге стране, после пропасти неуставне Вучићеве идеје о подели, пристао на понижавајућу понуду о посредном признању Косова и чланству у УН. У том контексту треба тражити разлоге за антируску хистерију режима у Београду.
18. јул 2020