Фото: АП

Пише: Милош Здравковић

Видљив је помак Турске од западног политичког и сваког другог утицаја и турско настојање да се позиционира као самостални геополитички фактор (први пут после слома Отоманског царства), без ког се на Блиском истоку више ништа неће дешавати.

Протеклих је дана светске медијске странице пунила вест о турском претварању цркве Аја Софије у Истанбулу  у џамију. Ова турска одлука, инспирисана од председника Ердогана, изазвала је низ критика западних политичара, медија и појединих верских и културних организација, изненада нагло забринутих за најзначајнију православну цркву. Пара уши мук са истока. Тачније из Москве. А зашто је то тако, покушаћемо да одговоримо касније.

Турска је била и остала енигма за Запад. Запад заправо никада и није желео боље да је схвати, већ ју је, пре свега, настојао подредити себи и својим интересима, што је посебно дошло до изражаја уочи и након пропасти „болесника на Босфору“ након Првог светског рата. Од потпуног државног распада турску нацију је спасио велики војсковођа, касније и државник Кемал Ататурк (Мустафа Кемал Паша), који се војно супротставио интервенцији сила Антанте, те је, победивши, на развалинама некада моћног царства основао Републику Турску.

Ататурк је био задивљен Западом, његовим стањем развоја, политичким слободама и томе је тежио када је турски развој био у питању, што је сматрао јединим спасоносним решењем за очување турске државе од нестанка са политичке сцене света. Међутим, иако се турска влада, залагала за модернизацију државе, кемалисти (следбеници првог турског председника Кемала Ататурка) су наставили политику младотурака и протерали су готово све Грке и Јермене са територије данашње Турске. Притом су учињени и страшни злочини, које део света данас отворено назива геноцидом над Јерменима, а други део то одбија да учини у име задржавања стабилних односа са данас респектабилном Турском.

Прозападна оријентација нове турске државе била је видљива кроз покушај што већег зближавања са државама Западне Европе, са САД-ом, што је све скупа минимализовало улогу панисламизма и пантурцизма у држави. Појам пантурцизма односи се на туркофоне народе Кавказа и Средње Азије, па све до кинеских муслимана, Ујгура.

Нова и мирољубива спољна политика Кемала Ататурка одговарала је свим земљама, као и самој Турској, јер би, у супротном, она као суверена држава делила судбину Отоманског Царства. Међутим, смрћу Ататурка и почетком Другог светског рата дошло је до одмака од наведених начела и почетка реанимације панисламизма, што је у крајњем случају резултирало садашњом влашћу.

Ступањем Турске у НАТО у време хладног рата опет се подгревао тамошњи панисламизам јер је у том тренутку то за Запад било корисно с обзиром на то да је Турску потпуно окренуло против тадашњег СССР-а, као комунистичке земље, која је затирала верске слободе, укључујући и верска права муслимана.

Прва панисламистичка политичка странка у Републици Турској основана је 1970. од стране Неџметина Ербакана. Ербакан је био оштар критичар слободног тржишта и Израела у односу на палестинско питање, а 1996. постао је турски премијер.

Удаљавању Турске од западних вредности припомогла је и иранска исламска револуција 1979. Међутим, пуни замах панисламизма и пантурцизма настао је распадом СССР-а почетком 90-их година, што је Турској омогућило успоставу директних односа са бившим муслиманским републикама СССР-а, сада већ независним државама.

Турска тада није одустајала нити од муслиманских народа који су остали у саставу новоформиране Руске Федерације па се итекако активно мешала у руско-чеченске ратове и отварала исламске школе и широм Руске Федерације. Русија је ћутала.

Онда је турски војни врх склонио Ербакана са власти.

Ипак у годинама које су следиле, на турску политичку сцену ступа Тајип Ердоган, напреднија и успешнија Ербаканова „варијанта“.

Његова политичка делатност, усмерена ка неоисламизацији и ширењу турског утицаја на околне државе није упитна. Примера је и више него довољно. Од Катара и Ирака, до Сирије и Либије када је реч о традиционалним муслиманским просторима, па до снажног утицаја на кавкаско-каспијски геополитички простор, као и на простор Балкана и Европе, пре свега на Немачку преко бројне турске популације која већ трећу генерацију живи у Немачкој.

Турска је постала изнова и вероватно неповратно исламизована (у политичком, не у  културолошком смислу, јер је Турска одувек муслиманска земља) земља која неће бити под утицајем Запада, Русије, Кине још мање некога трећег, пре свега мислим на утицај европских држава. Пренамена цркве, односно музеја Аја Софије у џамију, као прво, само је симболична, али по Ердогана врло важна потврда његовог смера вођења државе, који ће бити тешко вратити у пређашње време ма ко постао његов политички наследник.

Овим симболичким потезом Ердоган је послао врло јасну политичку поруку Европској унији како Турску више не занима чланство у тој организацији. Друго, претварање цркве Аја Софије у џамију такође је и јасан сигнал како Турска неће одустати од мешања у укупне процесе исламскога света.

Притиснут економском ситуацијом, која је дошла као последица промене некада не тако давно прокламоване политике Нула проблема са суседима у сто посто проблема са суседима, губитком рата у Сирији, вероватно брзим поразом у Либији, трајно и неповратно уништеним односима са Египтом и Саудијском Арабијом…Ердоган је морао да реагује и направи неки популистички потез. Са друге стране натерао је Запад да бира између њега са једне стране и великих Блиско источних држава са друге, те дефинитивно због жеље да учврсти и продужи, сада већ неограничену власт (у годинама пре пропалог војног пуча, Турска је имала изузетно јаке институције система), економски, политички, на крају и војно је одвојио Турску од Запада (куповина руског оружја, изградња нуклеарке, Турског тока…), те дефинитивно постао зависан од руског председника Путина.

Шта је ту објективно могао да уради председник Трамп? Вероватно ништа. Са слабим и неодлучним савезником, каква је ЕУ, може једино да се одлучи на војно решење „турског проблема“. Ипак, Турска војска је изузетно јака, а и Русија (због свега горе наведеног) не би са симпатијама гледала на свргавање Ердогана.

Да су се руски интереси и интереси владара Турске (напомињем Ердоганови, не турски) поклопили, први пут после више од 500 година, говори и чињеница да је на експанзију турског утицаја на простору бившег СССР-а, Русија ћутала до неуспелог војног пуча. Тек након тога руска држава је реаговала и забранила рад исламских центара и школа под турском ингеренцијом и управом садашњег турског дисидента и великог Ердогановог противника Фетулаха Гулена који живи у САД-у и чије изручење Анкара од Вашингтона узалудно захтева.

Русија и Путин наставиће сложено партнерство са Ердогановом Турском, где ће водити рачуна о заједничким привредним и економским интересима који имају велику перспективу. Притом ће Путин итекако добро морати да пази да не учини грешку у корацима по питању међусобне осетљиве сарадње у Сирији и Либији, где имају дијаметрално супротстављене интересе. Ипак, чини се да је Ердоган спреман зарад сарадње и заштите своје власти да зажмури на једно око и допусти испуњење руске  агенде. Успех руске политике према све самосталнијој Турској, са њеним јасним спољнополитичким амбицијама које сада не задиру у примарну зону руских националних интереса, итекако ће зависити и од руских односа са Египтом и Ираном. Великим, моћним такође муслимански државама, којима постојање Тајипа Ердогана никако не одговара.

Најновији тест руско-турских односа биће и тренутна врло озбиљна радикализација стања између Јерменије и Азербејџана. Јер, и у тој кризи Москва и Анкара подупиру свака своју страну. Русија Јереван, а Турска Баку.

Отуда и одговор на питање са почетка текста зашто је изостала реакција са истока, конкретно из Москве по питању веома спорне, нељудске и врло штетне одлуке председника Ердогана да Аја Софију претвори у џамију.

После губитка Сирије, лошег стања турских савезника у Либији, тешке економске ситуације у самој Турској, Ердогану је требала нека „победа“. Још ако знамо да је тим чином, дефинитивно згадио Турке Западњацима, не чуди изјава руског министра спољних послова Сергеја Лаврова да Руси у потпуности полазе од тога да се ту ради о унутрашњим стварима Турске, у које ни Руси ни било ко други не би смео да меша. Ердогану и више него довољно за миран сан, а уз то ће Турској недвосмислено подигнути углед у исламском свету на штету америчких савезника, пре свега Саудијске Арабије.

Напомена:

Наравно да нису изостале осуде Руске Православне цркве, руског патријарха и свештенства на антицивилизацијску одлуку да се можда и највећа светиња хришћанског света претвори у џамију.

13. август 2020

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
center (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
center (@) geostrategy.rs

Youtube kanal