Пише: Хамид Дабаши

Поново је сезона председничких избора у САД-у и поново су прогресивни критички мислиоци којима је стало до будућности човечанства у дилеми – да би се решили поквареног Доналда Трампа и његових корумпираних породице и пријатеља, треба ли или не гласати за још једног корпоративног либерала, Џоа Бајдена. То је већ виђено, повратак старог филма Бескрајни дан: тако је било са Трампом и Хилари Клинтон прошли пут, и тако је поново са истим Трампом и још горим Бајденом сада.

Потпуно саосећам са водећим америчким интелектуалцима ухваћеним у овој клопци.

Корнел Вест, еминентни афроамерички филозоф, на пример, каже да планира дати „антифашистички“ глас за Бајдена у новембру иако се брине због веза бившег потпредседника са „Вол стритом и милитаризмом“. Вест добро зна да ће Бајден издати сваки принцип и идеал за који се Вест залаже, али толико му је одвратан Трамп, и то с правом, тако да он ради оно што ми на персијском кажемо „скакање с једног оронулог стуба на други с надом“.

Такође је истина и за Ноама Чомског, светски признатог лингвисте и политичког активисте који такође охрабрује људе „да гласају за Џоа Бајдена а да га потом прогоне у сновима“ – шта год то значило. Политичари попут Трампа или Бајдена не сањају да бисмо их прогонили у сновима. Они су дефиниције ноћних мора. Али он скаче с једног оронулог стуба на други – да ли с надом или с очајем?

Револуционарни мислилац и активисткиња Анђела Дејвис је рекла да подржава Бајдена за председника, рекавши да је кључно подржати кандидата „на који се може извршити ефикасан притисак“. Али стварно? Како то? Бајден није могао толерисати да једна палестинска активисткиња која подржава БДС, Линда Сарсур, учествује у његовој кампањи и брзо је реаговао да је избаци. Толики је Бајден фанатик. Какву врсту „притиска“ можемо извршити над њим?

У тешкој дилеми

Па ипак, тероризирајући Трамп на председничкој позицији и мрачно доба незнања и криминалног расизма које је ослободио у САД-у, чине савршено разумљивим зашто ови и многи други еминентни критички мислиоци који ни у лудилу не би подржали Бајдена сада журе да му изразе своју подршку. Они скачу с једног оронулог стуба на други и формирају стратешки савез у нади да једном када Трамп више не буде на сцени они могу јуришати напред даље од Бајденових опасних обећања.

Али ја пишем овај есеј да се разликујем од ових горостасних моралних фигура и отворено објављујем да нећу гласати за Бајдена. Овиме не желим рећи да сам принципијелнији од њих или да се мање бринем за последице још једног разорног Трамповог мандата. Због будућности моје и милиона друге америчке деце, надам се и прижељкујем дан када ће га одвести из Беле куће у затвор или менталну установу, шта год било ближе.

Али ипак, никада нећу гласати за Бајдена јер мислим да је функција људи попут мене потпуно друкчија чак и од оне међу америчком левицом с којом се целим срцем поистовјећујем. Задатак критичког мишљења у овој тачци није да брже боље кажемо да гласамо за Бајдена – непокајничког расисту и самопроглашеног ционисту са застрашујућом историјом мизогиније који је активно подржавао рат у Ираку. Имали смо далеко супериорнији избор у Бернију Сандерсу, али двапут заредом, Демократска странка је убила његове шансе без задршке.

Задатак је да се одржи ток критичког мишљења које не би могло прихватити Бајдена. Гласање за Бајдена је гласање за саме темеље политичке културе која има читав вод Трампова и Бајдена који чекају да ступе на сцену. Ако данас бирамо између Трампа и Бајдена, следећи пут ћемо морати бирати између Иванке Трамп и Челси Клинтон. Овај зачарани круг може се окончати кроз низ континуираног и бескомпромисног критичког размишљања против самог ткања ове политичке културе која демонизира устанак Животи црнаца су важни, слави тзв. неонацисте, и канонизира Хилари Клинтон и Бајдена као богомдани спас против ове убилачке баналности.

Судбоносни тренутак

Говор Барака Обаме запечатио је моју одлуку да никада не гласам за Бајдена. До тада сам у себи мислио да глас за Бајдена није заправо глас за њега, већ глас против Трампа, и томе сличне празне приче и лоши изговори. Али када је Обама изашао на сцену и с пуно емоција апеловао на људе да иду гласати за Бајдена, у том тренутку сам одлучио да би било бестидно да то направим, посебно када он на својој страни има овог лицемерног преваранта.

Сваки пут када се Обами стегне грло, сетим се како је у јавности плакао због деце погинуле у оружаним нападима у САД-у, а потом се вратио у Овалну канцеларију да пошаље још оружја у Израел којим ће се убијати палестинска деца, или да их продаје Саудијској Арабији и Уједињеним Арапским Емиратима да убијају још јеменске деце. Зар палестинска и јеменска деца нису деца? Како ова кукавица може бити тако отворено окрутна и безосећајна када су у питању деца у Јемену, Палестини, Афганистану и шире, а и даље се претварати да дубоко брине за америчку децу?

Бајден је чак гори од Обаме у свом упорном ционизму, у својој подршци за апартхејдну државу у Израелу, у свом категоричком немару спрам Палестинаца. Гласати за Бајдена значи оправдати све те прошле путе када је помогао наоружати Израел да убија Палестинце. Гласати за њега значи, ако он постане следећи председник, стати на његову страну сваки пут када потпише, а он ће без сумње потписати многе, нове споразуме о продаји оружја да подржи Израел и његову убилачку тиранију.

Зашто би било ко пристојан хтео урадити нешто овакво? Да, Трамп је америчко чудовиште, али и Бајден је исти. Људи попут мене немају кандидата на овим изборима.

Етика крајње одговорности

Задатак за моју врсту критичких мислилаца није да се придружимо већини и пожуримо гласати за Бајдена и његову колегиницу Камалу Херис, невољно. Генерације критичких мислилаца од Росе Луксембург до Ејми Сизер од Франца Фенона до Едварда Саида па до Арундати Рој нису живели и мислили и писали да бисмо ми стратешки глас дали реакционарном либералу, непокајничком хушкачу на рат, тврдокорном ционисти са хисторијом расизма и наводног сексуалног злостављања. Наш је задатак нешто друго.

У свом познатом есеју Политика као позив (1919), еминентни немачки социолог Макс Вебер је направио кључну разлику између „етике одговорности“ и „етике крајњег добра“ која до данас остаје темељ моралног избора у политици: „Морамо бити јасни“, казао је он својој публици на Универзитету у Минхену, „у вези са чињеницом да свако етички оријентисано понашање може бити вођено једном од две фундаментално различите и непомирљиво супротстављене максиме: понашање може бити оријентисано према 'етици крајњег добра' или према 'етици одговорности'.“ Ово су два идентична етичка чина, али у два дијаметрално супротна смера.

Вебер је додатно појаснио: „Овиме не говорим да је етика крајњег добра идентична са неодговорношћу, или да је етика одговорности идентична са непринципијелним опортунизмом. Наравно, то нико не говори.“ Узимајући све то у обзир, он је и даље инсистирао: „Постоји огроман контраст између понашања које следи максиму етике крајњег добра... и понашања које следи максиму етике одговорности, у којем случају особа мора дати приказ догледних резултата свог поступка.“

Али између ова два избора која нам је Вебер оставио, помаља се и трећи: етика крајње одговорности. Наша специфична и крајња одговорност данас је да не пожуримо гласати за мање зло, као што сам тврдио и пре четири године када смо бирали између Трампа и Клинтона, већ да одржимо низ критичког мишљења које тежи ка томе да се превазиђу оба зла. Више од 300 милиона људи заробљених да бирају између Кока коле и Пепсија морају тежити ка здравијем избору. Цела планета остављена на милост и немилост америчког милитаризма и хушкања на рат може све изгубити од обе ове америчке непогоде.

ALJAZEERA

13. септембар 2020