Пише: Милош Здравковић

Да ли ће светски лидери имати довољно мудрости и постати свесни чињенице да заштита данас није потребна парцијалним интересима појединих земаља, народа, политичких и економских елита, него интересима целокупне цивилизације, којој сви ми припадамо.

Терористички напади у Бечу, финансијском европском центру, некада седишту моћне империје, потресли су свет и запрепастили светске лидере. Да би се поразила Исламска фундаменталистичка идеологија потребно је направити први корак, а то је да Запад, Русија, Кина и Индија (свако на свој начин нападнут овим ужасом) нађу најмањи заједнички интерес. Међутим, може да се испостави да то није нимало лак задатак.

Током читаве своје историје Русија, за разлику од Кине и Индије се развијала као део Запада, као источна периферија тог огромног цивилизацијског простора, а данас се налази у чудном и наизглед  незгодном положају. Велики број људи на Западу је посматра као смртног непријатеља света каквог данас знамо, а неко баш супротно, као последњу наду за спасење хришћанско-европске цивилизације. Ни један ни други статус не приличе Русији и не пружају јој никакву перспективу сарадње са водећим државама Западног света.

Са друге стране, у очима људи који живе на западној хемисфери се на Кину (де факто најмоћнија економија на свету) и Индију (ускоро најмногољуднија држава планете и привреда у експанзији), гледа као на бивше колоније, државе које су сплетом околности изашле из њихове зоне утицаја.

Које препреке стоје на путу нове светске солидарности? На жалост, има их веома много. Са руског гледишта, прва и најочигледнија препрека су западне санкције због Украјине, статус Крима, признање Русије као глобалне силе.

Чини се да Европска унија (и њена владајућа елита) неће жртвовати свој „принципијелан“ став према Русији и осуду њеног деловања у погледу Украјине ради нагодбе око заједничке борбе против „Исламске државе“. У сваком случају, извесно је да такав корак не могу себи дозволити актуелни политичари, јер су они превише огрезли у раније исказаном ставу и нису у стању да га промене, бар не без огромне штете по сопствену репутацију.

Са становишта Кине, проблем представља Западна подршка муслиманској мањини на западу Кине, неприхватање територијалне целовитости Кине и стални покушаји да се Кина санкционише за кршење људских и демократских права.

Индија као најмногољуднија држава планете, која даје сваког трећег програмера и електроинжењера на свету, још увек памти колонијално ропство британских освајача, те подршку западне цивилизације њеним исламским суседима.

Због тога је данас само Путин способан да промени модус светских односа. Он то може да учини ако жртвује нешто од својих позиција. Познато је да све најатрактивније шаховске комбинације почињу жртвовањем фигуре, а Путина одавно бије глас да је шаховски велемајстор. Додуше, и ту постоје одређене границе. Москва неће вратити Крим Украјини ради опште консолидације у борби против „Исламске државе“, јер време идеолошке исправности и супремације Запада је прошло.

Други аспект проблема солидарног супротстављања „Исламској држави“ је ситуација унутар западне цивилизације, пре свега НАТО пакта. И ту је све замршено, као и у односима између Русије и ЕУ. Велико је питање да ли је Америка као водећа НАТО земља спремна да стане на чело савезника, знајући интересе својих главних блиско-источних савезника, те слабости европских партнера. Амерички (одлазећи) председник Доналд Трамп сигурно није ковао планове о покретању нове велике војне кампање на Блиском истоку. То свакако није нешто чиме би он желео да крунише завршетак свог председничког мандата. Званична лица Немачке тврде да је потребан дијалог са Москвом, али и Анкаром и Техераном. И левица и десница Италије отворено предлажу подршку дипломатији Кремља, а француски председник Макрон званично је изјавио да је непријатељ Француске „Исламска држава“, а не Владимир Путин. Позиције Мађарске И Пољске су такве да су они одавно прешли Рубикон када су у питању миграције становништва са Блиског Истока и севера Африке.

Ипак, од садашње вашингтонске администрације не треба очекивати ништа осим појачаних мера безбедности и евентуалних нових испорука наоружања пре свега Саудијској Арабији, која има намеру да се бори против растућег утицаја Ирана (који подржавају Кина и Русија), као и подршке Европској Унији у њиховом самосталном супротстављању „Исламској држави“. Енигму представља позиција Турске, друге војне силе НАТО пакта.

У Русији је прилично распрострањено гледиште да Европљани не само да могу, него су и обавезни да организују операцију против „Исламске државе“ без директног учешћа САД. Међутим, када се такав сценарио детаљније размотри, он делује као научна фантастика. Терористички напади у Бечу, и раније у Паризу, јесу изазвали велики потрес, али и поред тога чак ни сви Аустријанци и Французи нису спремни да крену у тотални рат, да и не говоримо о житељима европских чланица НАТО пакта које за сада још увек нису директно страдале од тероризма. Сулудо звучи, али је истинито да је бечкој штампи било потребно седам дана да објаве да је нападач, терориста био Албанац!

Главна руска идеја, за коју власти у Москви имају директну и недвосмислену подршку Пекинга је да се све врати како је било пре америчке интервенције и „обојених револуција“, то јест да Асад поново успостави контролу над Сиријом и да се пружи подршка властима Ирака, како би оне својим снагама успеле да се изборе против злоћудног тумора „Исламске државе“, те да се заустави Саудијска интервенција у Јемену, а да се ствар у Либији препусти либијском народу, тј. да победи најјачи. Са друге стране, Европски НАТО партнери решење виде у реколонизацији дела Блиског Истока, са јачањем НАТО протектората. Све то личи на жељу да се једном скуване рибице из акваријума поново врате у тај исти акваријум. Чини се да је жал за протеклим временима још увек веома изражен.

Терористички напади „Исламске државе“ данас имају улогу аларма који позива лидере цивилизованих земаља да испоље здрав разум и уједине се. Експлозије и пуцњи нису само напад непријатеља споља, колико су симптоми болести унутар самог Запада, Русије, Индије па и Кине.

Питање које за сада остаје без одговора гласи: да ли ће лидери Русије, САД и Европе имати довољно мудрости и постати свесни чињенице да заштита данас није потребна парцијалним интересима појединих земаља, народа и политичких елита, него интересима целокупне цивилизације, којој сви они за сада још увек припадају. Неко мора да учини први корак у сусрет осталима. Онај ко учини тај корак ући ће у историју као најмудрији и најдалековидији државник.

24. Новембар 2020.