Пише: Сергеј Караганов (почасни председник президијума Савета за спољну и одбрамбену политику)

ДУГО сам се двоумио да ли да објавим овај чланак. Испао је болно тврд. Али криза на много нивоа која се шири у свету – економска, за многе цивилизацијска, и која ће довести до смене режима и елита, убеђује нас: морамо да говоримо директно.

Живимо у ратном стању – засад без милиона директних жртава. А – рат је рат.

Задржаћу се најпре на идеолошкој подршци руској политици.

Код нас се много тога ради исправно. Русија чврсто брани своје интересе и своју истину. У том смислу и ону о смислу и значају Велике Победе. Раскринкавају се нове бесне кампање, које су у моралном смислу често свињарије, које нашој земљи намеће губитник у историјској утакмици – Запад.

Он користи ресурсе преостале из времена његове доминације и покушава да води очајничку позадинску битку у економији (трговински рат САД против Кине, санкције против Русије и десетина других земаља) и на информативном пољу (пропагандни рат против Русије и Кине).

Али, руска страна пати од важне слабости. Ми се стално правдамо, играјући на тај начин, наметнуту игру. По навици, наслеђеној од претходног «хладног рата» и тадашње доминације Запада, Западу посвећујемо превише пажње. Али, ми већ одавно не губимо. Ми одавно нисмо ни сиромашни ни неслободни. Ипак, наша дефанзивност је и даље ту.

То што смо у идејној сфери у одбрани, сасвим је у складу са руском стратешком традицијом – пре него што смо победили, оставили смо Москву Наполеону, узвраћали смо Хитлеру до Волге. А од кога се сада бранимо? Од пигмеја у поређењу са тим чудовиштима! Одбрамбена традиција је неумесна у садашњем свету и води губитку храбрости и у елити и у друштву. А без храбрости у Русији нема победе.

Немамо ни позитивну идеологију, нову руску идеју. А без таквих идеја, све велике силе пропадају или престају то да буду. Свет је препун њихових гробова или рушевина.

У међувремену, као резултат пропасти старог комунизма и актуелног краха „демократског либерализма“, у свету се створио идеолошки вакуум за чије попуњавање се интензивира борба. Кини је тешко да га попуни. Кинеска култура је болно специфична, и „неразумљива“ је за већину других цивилизација. (Иако настојати да се она разуме, као и Исток у целини, постаје веома неопходно.)

Уместо либерализма и комунизма, у свету се сукобљавају два идеолошка тренда.

Један су – назовимо их условно „националисти“, или пак „конзервативци“, односно „нормални“. Њихове су пароле – очување суверенитета држава и народа, националног идентитета, одбрана националних интереса и културе.

Они чине огромну већину, посебно у Азији, која је у успону, има их много у САД и европским земљама. Али донедавно они су се бранили од доминантне либералне „политичке коректности“.

Други су – условни транснационалисти, то јест либерали. Иако не иступају за истински либерализам, односно слободу, ипак су покушали да наметну полутоталитарну, унифицирану идеологију. Они су сада у мањини, која је све мања.

Они поседују моћне, иако све слабије, позиције у светском економском систему, створеном у Бретон-Вудсу и проширене после 1991. године на цео свет. И веома јаке, акумулиране током протеклих неколико векова – у информативно-културној сфери, можда главном одбрамбеном бастиону Запада.

У прилог транснационалистима иде и околност да је у условима дуготрајног мира створеног нуклеарним оружјем и одсуства стреса карактеристичног за читаву историју човечанства, у условима неопходности борбе за оно што је заиста насушно – живот, хлеб, своју културу, своје место под сунцем – домовину, промењена свест значајног дела западних (и малог броја незападних, укључујући и наша) друштава и елита.

Сличне промене претходиле су паду Римске империје, Млетачке републике крајем 18. века и катастрофи Кине у 18-19. веку.

У савременом свету шире се сурогат идеологије, вредности и модели понашања – демократија као религија, ЛГБТ, Me Too, феминизам (не сме се мешати са правима жена), Black Lives Matter и даље по списку.

Ове моделе понашања и вредности подстичу владајуће транснационалне елите јер одвраћају пажњу од нерешених и нерешивих проблема – безизлазности и неправедности постојећег модела капитализма, атомизују друштва, замењују природне вредности и осећања и доприносе претварању човека у робота са програмираним реакцијама.

У суштини, ради се о дехуманизацији човека и човечанства. Те моделе они покушавају да извозе, како би ослабили конкурентске земље и друштва, да би одвојили народе од њихове историје, традиције, од самих себе.

Овај извоз изазива негативну реакцију условно „нормалних“, који су у свету огромна већина. Али, они нису идејно организовани и немају лидера. И баш зато не треба да размишљамо о томе како да се оправдамо због одсуства геј-парада, већ да покушамо да станемо на чело новог хуманизма – очувања човекове суштине и мисије – да служи породици, друштву, својој земљи, свету, Богу. То су вредности свих цивилизација и религија, осим оне која се назива либералном.

Изузетно је велика и повећава се претња глобалним ратом. А Русија је главни хранилац света.

Управо ми војно-политичким одвраћањем затварамо пут онима који покрећу ратове.

Када је због своје војне, моралне и политичке слабости Русија прекинула активно обуздавање, уследило је групно силовање остатака Југославије од стране натоваца, агресије на Ирак и Либију.

Али, ми не капитализујемо ово своје реално достигнуће, не водимо активну политику мира, спасења света, не помажемо идејно себи и човечанству да се смањи претња глобалним ратом.

Зар су нам оружане снаге потребне само ради одвраћања „потенцијалних агресора“ или очувања суверенитета или је то ипак и у првом реду за очување највише вредности – мира за себе и друге? Ја мислим да је тако. Али зашто онда о томе не говоримо себи и свету, обезбеђујући заслужени ауторитет и самопоштовање?

А о додатној јавној подршци за одбрамбене трошкове да и не говоримо, а што није сувишно у ситуацији економске кризе.

Одузевши САД и Западу војну супериорност, на чијој основи се заснивала њихова петстогодишња доминација у политици, економији и култури, ми смо ослободили свет, створили услове да народи и државе слободно бирају свој пут. Дали смо им могућност да почну да стичу праведан удео у светском БНП.

Раније су све то Европљани, а затим и Американци, пумпали себи, ослањајући се на своју доминацију. А ми стидљиво одбацујемо оптужбе за милитаризам, агресивност, не кажемо да смо ми народ и земља – ослободилаца, не само од потомака разних џингисканова, наполеона, хитлера, већ и од западног или неолибералног „јарма“.

А посебно је питање – зашто држава, која је нето извозница чистог ваздуха и воде скромно ћути у ћошку у вези еколошких питања? По свему судећи, по навици смо у дефанзиви у односу на делимично разумну, али умногоме вапијуће себичну „зелену“ агенду, коју предлаже Запад. Међутим, ми можемо и морамо да дајемо тон и у међународној еколошкој политици, предлажући концепцију, која је корисна за све.

Зар ми не знамо да је демократија – начин управљања споља удобан за већину, али неефикасан у кризним условима? И да је он увек страдао у таквим условима?

Зар не видимо чему воде и водиће формалне демократске процедуре у сиромашним државама? Одговори су око нас – Украјина, Јерменија, Белорусија, Киргизија и многе друге земље. А њихов број ће расти у условима глобалне економске кризе, подстакнуте пандемијом.

Ауторитарност није панацеја и може да води до стагнације и пропасти. Ми то знамо. Али демократија у сиромашним етнички сложеним друштвима готово нужно доводи до деградације. Па чак и до крви.

Зар себе сматрамо морално једнаким или чак инфериорним у односу на комшије у европској цивилизацији који су огрезли у лажи и неуспеху? Или ми, коначно, признајемо да смо оно што смо историјски били и јесмо – евроазијска, и можда чак цивилизација над цивилизацијама?

Закључак је очигледан – неопходно је узвратити ударац. Окретање другог образа је бесмислено. Тим пре – онима који су у дубокој цивилизацијској кризи. Морамо престати да водимо одбрамбене битке са историјским губитницима, и морамо ући у нови, све више незападни свет, освајајући повољне, а често и водеће идејне и политичке позиције које нам тај свет нуди.

Предложићу само неке идеје за такву офанзивну, окренуту будућности и нипошто агресивну политику.

Ми смо народ победника.

Ми бранимо суверенитет и идентитет, слободу избора – културног, политичког и економског пута за све земље. Ми смо за слободу земаља и народа против хегемонизма у политици и економији и универзализма у култури и идејној сфери.

Ми смо интернационалистички народ и не можемо бити другачији, с обзиром на нашу историју. Дубоко нам је туђ сваки расизам.

Ми поштујемо лични интимни избор сваког човека. Али ми хоћемо да се човечанство развија, да се рађају деца, ми смо против претварања људи у манкурте – робове који се не сећају своје историје, сродника и пола. Ми смо за то да човек настави да следи своју највишу предодређеност – да служи својој породици, друштву, земљи, свету, Богу, ако у њега верује.

Ми смо народ женствених и врло снажних жена које су више пута спасиле земљу у њеној тешкој историји. И ми смо народ снажних и одважних људи, спремних да заштите слабе.

Морамо да кренемо у нови свет, не одричући се старог, који нас вуче уназад, већ предлажући себе Евроазији и свима као лидера нормалних, националних, суверених, мирољубивих.

Прочитавши ово, многи ће рећи – ми још нисмо сасвим такви. Али ми смо такви много више од свих других и морамо ићи напред, јачајући оно најбоље у себи и привлачећи тиме друге.

Превео: В. Кршљанин

Балканска геополитикаrg.ru

 

 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
center (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
center (@) geostrategy.rs

Youtube kanal