Пише: Ростислав Ишченко
Говор Владимира Путина, одржан у „он лајн“ формату на годишњем форуму у Давосу, већ се активно упоређује са његовим говором у Минхену 2007. године.
Хтели то, или не, постоји нешто заједничко. Отприлике исто заједничко као и између Стаљинове „Браћо и сестре!“ 1941. и здравице „Великом руском народу!“ 1945. године.
У минхенском говору 2007. године констатовано је да је Русија прихватила изазов Запада. Нисмо ми напали, напали су нас. Понудили смо мир, али непријатељи су изабрали рат. Но ми немамо намеру да капитулирамо, победићемо у рату.
Предлажемо да се, пре него што буде касно, предомислите и зауставите агресију. Отприлике исте речи пренео је Наполеону цар Александар Блажени преко генерал-ађутанта Балашова у јуну 1812. године, додајући да ће се, ако је потребно, повући на Камчатку, али да неће одложити оружје док ма и један непријатељ буде на руском тлу.
Дакле, Путинов минхенски говор је доказ уласка Русије у нови (хибридни, информативни) Отаџбински рат. Али његов говор у Давосу представља сумирање резултата тог рата. Нека врста нове Јалте (конференција на Јалти се такође одвијала пре него што се Немачка коначно предала).
Људи који су смислили овај потез и радили на томе да организују говор председника Русије на Форуму у Давосу 2021. године, требало би да комплетно сви добију звање хероје Русије. Може им се истовремено подићи и споменик.
Захваљујући њиховим напорима, за разлику од Јалте 1945. године, данас се Русија нашла на изворишту новог послератног света у једнини, без икаквих савезника и конкурената.
Истовремено, иста та Кина се не може љутити – нико је није одстранио. Некако се тако десило само од себе. И интереси Кине нису угрожени.
Погледајмо говор из Давоса са тачке гледишта дипломатске уметности.
Сви знају да је форум у Давосу окупљање светске финансијске и индустријске елите, људи који имају значајан, а понекад и пресудан утицај на политику својих (а понекад и суседних) држава. Политичари, чак и најистакнутији, тамо су само зачин. Њихово присуство је доказ важности неполитичког дела гостију. Они који говоре са бине тамо значе много мање од оних који ћуте и слушају са стране. Поред тога, у смислу информација, било који говор ће бити покривен са десетак других, изложених у панел дискусији.
Новинари присутни на форуму више су заинтересовани да покажу сопствени значај интервјуисањем барем другостепеног олигарха (украјински, на пример, из године у годину разговарају о боји кнедли и величини порција на Пинчуковом украјинском доручку, не интересујући се више ни за шта). Генерално узев, готово је немогуће представити на овој платформи одговарајући политички и информативни став.
Зато Путин протеклих 12 година није ишао у Давос, није имао због чега да иде.
Тада је дошло до пандемије коронавируса, што је натерало форум да се одржи „он лајн“. Као резултат, огроман број нарцисоидних паунова, који су претходно поносно носили своје сјајне репове на маргинама форума, остао је код куће. Не можете се сликати на Скајпу на позадини са неким моћником овог света, а пар речи током паузе за кафу се нема с ким разменити. Форум је био практично заборављен.
Али Форум није умро. Његови организатори уопште нису желели да закољу коку која носи златна јаја због некакве тамо пандемије. Ако се уклони шаролика свита која је стварала слику и остане само неколико десетина људи који заиста доносе озбиљне одлуке, онда проблем лежи у проналажењу теме која би заокупила све до те мере да форум одржан преко Скајпа постане средиште светске информативне агенде.
Најбоље што се могло смислити за решење овог проблема је Путинов говор.
Прво, као резултат кризе у Сједињеним Америчким Државама, чак и најдубљим скептицима постало је очигледно да је Вашингтон изгубио своје вођство у савременом свету. Штавише, бајденски државни удар је направио од САД ослонац либералних левичара и претњу десничарским конзервативним снагама широм света.
Трамп, десничарски конзервативни традиционалиста, којег западни конзервативци виде као потенцијалног лидера, избачен је из политике, ако не заувек, а онда на дуже време. У најбољем случају,он ће се после извесног времена моћи вратити у америчку политику, али још увек је далеко од повратка у глобалну политику.
Друго, такође нема лидера међу европским политичарима који може да предводи десно-конзервативни отпор лево-либералним глобалистима.
Сама Меркелова је либералка (иако прагматична), а осим тога одлази у пензију. Макрон је амбициозан, али ради у стилу „и вашим и нашим“, не може му се веровати – у било ком тренутку може да пређе на другу страну. Остали сами по себи нису његовог калибра, нити државе које представљају не могу да претендују на место лидера.
Треће, Си Ђинпинг у Кини је несумњиво конзервативни лидер у Азији, али због огромних културних и историјских разлика не може да претендује на лидерство у Европи.
У Давосу је Путин заузео позицију која је била тражена, то јест упражњена, у условима потпуног одсуства конкурената. Показало се да је његов говор, намењен глобалној финансијској и индустријској елити, био једини предлог за „светлу будућност“ који би требало да уследи након коначног рушења америчкоцентричног система (и из овог разлога се испоставило да је та информативна, тема седмице постала тема број један, тема коју нико неће моћи игнорисати).
Путин је елегантно демонстрирао неизбежност његовог коначног слома са неколико цифара, из чега је произашло да док је током протеклих 15-20 година број сиромашних (који живе са мање од 5 долара дневно) у Сједињеним Државама порастао за један ипо пут, у Кини се број таквих смањио четири пута, а у Русији – такође смањио 12 пута. Истовремено, у Русији данас живи мање људи са мање од 5 долара дневно него у Сједињеним Државама.
За људе који су навикли да купују и продају, који добро знају колика је куповна моћ становништва, који су у стању да израчунају динамичке процесе, наведени подаци представљају пресуду Сједињеним Америчким Држава. Штавише, они већ знају да је и војно Русија заувек престигла Запад. САД и Европа немају технологије, које би им омогућиле да сустигну Москву на пољу наоружања, а не постоје ресурси за развој таквих технологија у наредној деценији.
То јест, председник Русије се појављује на екранима рачунара стотинак најутицајнијих људи на планети и не нуди алтернативу (у одсуству бар неког конкурента) предлаже модел новог постамеричког света…
Путин истиче да распојасани либерални левичари представљају претњу било којој државности и меко ненаметљиво наговештава да ће се Русија не само борити против тога, већ је и спремна да предводи савез здравих конзервативних снага широм света, који обезбеђује заштиту националне државности од мешања Транс националних компанија.
На природно питање шта се даје заузврат, не чекајући да се оно и постави, Путин објашњава да се нико не спрема да сруши систем до темеља, само у условима оштре системске кризе, улога државе у економском животу мора бити ојачана. Држава нема намеру да замени приватну иницијативу. Она планира само да ублажи оштре углове и побрине се да приватни напор да максимизира профит не буде у супротности са јавним интересима и конзервативним вредностима. Оно што није речено, а подразумевало се да је руска држава та која треба да постане гарант и вођа овог процеса.
Још једно неодговорено питање „Како победити лево-либералне рушиоце државе у интересу транснационалне финансијске олигархије?“ одговор је дат 23. јануара и наредних дана на улицама руских градова. Без прекомерног насиља, без тоталитарних забрана, али и без либерализма са директним хулиганизмом. Са ким се може договарати – договорићемо се. А оног кога може исправити само гроб, тај ће робијати (али жив). Генерално, на позадини онога што се дешава у свету (од Белорусије до Сједињених Држава), руске заштитне мере су заиста најблаже, али истовремено и најефикасније.
Генерално, оном глобалном новцу који заиста жели да ради у оквиру класичне тржишне економије, која не жели да чека да се „златна милијарда“ претвори у „златни милион“, па у „златну хиљаду“, а затим у банду сумашедших банакра који се боре на рушевинама планете, Путин је предложио пут излаза из кризе, нацртао контуре „пост-јалтинског мира“ (загарантованог руском силом) и предложио да се започне расправа о његовом коначном формату.
И веровали, или не 80 људи из реда најутицајнијих људи на планети није се смејало Путину у лице, као 2007. у Минхену, и без буке и прашине, су се одмах након његовог отвореног говора, пријавило за затворена конференцију с њим.
Искрени либерали и обични урбани лудаци могу на потпуно искрен и слободан начин да се подсмевају изјавама (и доказима) руске моћи и глобалне власти.
Али овај ред оних који воде светску економију за приватни састанак са Путином најбољи је доказ да је оно што је јуче изгледало невероватно данас постало очигледно. Русија је на сто ставила услове новог света. И свет је кренуо да о овим условима води расправу.
На крају, желео бих да вам скренем пажњу на неприметан подвиг људи који су припремили овај Путинов говор. У погледу обима и утицаја на историјске процесе, то је жешће је од битака код Стаљинграда и Курска заједно. Поред тога, победа је постигнута са мало крвопролића и на страној територији. Ефекат експлозије бомбе је постигнут фактором изненађења.
Ово је стил „специјалитет куће“ Русије. Путинов говор у Минхену био је изненадан, а августовски сломљени пораз дрског Сакашвилијевог режима изненадан. Повратак Крима био је изненадан. А сада исти изненадни Давос.
Покојни Виктор Степанович Черномирдин задовољно би приметио: „Ово се никада није догодило, а ево опет!“
(Превела Радојка Тмушић Степанов)
1. фебруар 2021.