Пише: Модест Колеров
Једном приликом сам се обрео у малој српској цркви, баш испред олтара, када је у цркву ушао разред локалне школе на обичан час веронауке. Тако сам ја, хтео – не хтео, чуо целу дечију молитву у којој је више пута било поновљено: „За Србију, за Русију и друге православне земље“.
И ако је наша Домовина Русија данас жива, то није само због крви, рада, страдња и подвига нашег народа, већ и због те српске молитве. И не само молитве: 1941. године херојски отпор Југославије против Хилтера помогао је СССР да истраје у тој ужасној години и нашој земљи да преживи, а читавом нашем народу да не падне као жртва фашистичког геноцида.
У пролеће 1999. године борба Југославије против НАТО агресије била је за нас упечатљива лекција и означила је морални почетак препорода Русије, на чије чело је убзо после тога стао Владимир Путин, преузевши на себе одговорност за отпор агресији интернационале западних агената и терориста у Дагестану и Чеченији. Ја сам тада овако описивао наше преживљавање југословенског искуства: „Ми смо Срби, ми смо следећи (жртве западне агресије)“.
У пролеће 1999. године Југославија/Србија изгубила је војну контролу над својом покрајином Косово. И сада званични суверенитет Србије над Косовом гарантује само Резолуција Савета Безбедности УН бр. 1244. У свему осталом је актуелни председник Србије Александар Вучић, уз отворени и директан диктат ЕУ и САД, анулирао суверенитет Србије над Косовом у 99%. Зашто? Очигледно ради још колонијалније перспективе Србије у ЕУ и НАТО-у, који ће је, како се очекује, заштити од даљег рашлањивања. Апсурд: садашњи нескривени и цинични „рашчланитељи“ из неког разлога заштитиће наводно од новог рашчланивања по новим поделама, што је већ јасно по изјавама Албанаца. Јер онај ко је добровољно почео да убија сопствену земљу не може да рачуна на снисходљивост, гаранције и поштовање.
Апсолутна већина српског народа и Српска Православна Црква су против капитулације. Зато Александар Вучић упорно демонстрира у Србији да у тој капитулацији, коју отворено диктира Запад, он тобоже делује у складу са Русијом и са Путином. Само што Русија не жури да подвргне ревизији или укидању Резолуцију 1244, као што би то желео Вучић. Да ли ће се Русија здржати на тој принципијалној позицији?
Мени је лако да говорим о проблему Косова за Русију, јер ја сам се лично неколико година борио за признање казуса Косова као преседана за постсовјетски простор, и, на срећу, наша држава је устима Путина признала деловање „косовског преседана“. Али управо преседана – као свободног избора, - а не аутоматског праћења западног колонијалног модела. Русија је признала независност Абхазије и Јужне Осетије, признала је избор народа Крима о поновном припајању Русији, али није почела да тражи трагове тог председана у Чеченији, када су ичкеријски терористи уз политичку подршку непријатељске интернационале, који су имали фактичку независност 1996-1999. године, започели агресију против руског Дагестана.
Нема сумње да ће терористи и продавци органа заробљених Срба са Косова наставити своју агресију против Србије, потпуно независно од брзине капитуалције и „евроатлантске перспективе“ Александра Вучића. До коначне тачке у реализацији ове перспективе Србија ће стићи раме уз раме са „Великом Албанијом“, мања од ње и на коленима.
Али зашто Вучићу, за кога је Резолуција 1244 већ сасвим очигледно бреме, толико неопходно да своју личну одговорност за капитулацију подели управо са Путином и Русијом, а не са истинским ауторима капитулације на Западу? Ја ћу оставити то питање о политичком бизнису Вучића и његових јатака у Москви без одговора. Сваки одговор овде је ништаван у поређењу са историјским интересима Русије, оне Русије која памти српску и руску 1914. годину, југословенску и совјетску 1941. годину – и верна је својим прецима више него салонској дипломатији и комерцији пролазних фигура.
Учинивши корак ка ревизији Резолуције 1244, Русија, осим историјске срамоте у очима и срцима апсолутне већине Срба, осим демонстративног презрења у тој јединственој молитви, неће постићи за себе апсолутно ништа. На гњилим костима руске глупости и издаје, који ће као белег срама испрљати не само руске власти, већ и Русију у целини, Вучић ће само наставити свој политички бизнис, а његови јатаци ће трљати руке. Они ће оставити иза себе рушевине и белег. И то је све. То је коначна цена издаје.
(Са руског превела: Татјана Стојановић)
Извор: РЕГНУМ
1. фебруар 2021.