Пише: Спомена Милачић

Често се данашње време помиње као доба без великих политичких идеја. Заправо, од осамдесетих већ, партије на Западу су отпочеле драстичне унутарње промене у настојању да одговоре на све учесталије и незгодније критике. Успон Русије и Кине само је допринео да питања која гласачи постављају постају све тежа. Старе демократије, паралелно са губитком колонија, изгубиле су и већину својих политичких водећих идеја. Технологије владавина су уступиле место  великим идејама. У новонасталом, махом електронском политичком пољу, гласачи су превасходно опажени као потрошачи, а партије су фактички постале нека врста пословних конзорцијума тј.  извршних сектора утицајних субјеката.

Да би се гласачи добили, једнако као и да би се добила подршка јавног мњења - традиционални приступи више нису били довољни. Постојала је потреба да се „старо вино сипа у нове врчеве“, те, скупа са дигитализацијом, постмодерном уметношћу и генијалним прагматизмом Ворхола, партије су успеле да преживе и савладају свеопшту незаинтересованост гласача. Притисак на гласачко тело постао је јачи, али и креативнији. У ту сврху су коришћена многобројна застрашивања (види спот Пуси Рајот доле) али и привлачни забавни садржаји. Flash mob је успостављен као један од начина да политичка акција прија – а да се људи при томе забаве и да не мисле о томе шта им се заправо дешава. 

Flash mob (у даљем тексту ФМ) перформанси у истом периоду добијају на значају. Они се показују као економични, веома делотворни и, што је у данашњем какофоничном политичком свету веома важно – они успевају дубоко да допру у свест људи и, будући да су шокантни и визуелни, дуго тамо да остану. И осредњи ФМ памти се боље од сјајних политичких говора – напросто зато што је човек „визуелна животиња“. Сви размишљамо о виђеним сликама, само неки размишљају о идејама – јасно је који правац политичких борби нам предстоји. Једном успешно опробан у политичком маркетингу, претпостављамо да је ФМ једнако брзо стигао и на прави фронт, у поље истинских ратних операција. Говорим о деведесетима.

Претпоставља се да је неколико модификованих ФМ завршено пучем те санкцијама, као и да је бар један, на пијаци у Босни, резултирао лошом медијском сликом Срба и следствено катастрофалним губитком српске преговарачке позиције. Велики број комерцијалних, уметничких па и неких политичких ФМ имају своје јавно оглашене ауторе, док аутори крвавих ФМ званично не постоје. Постоје сумње, не и чињенице. Било је више респектабилних покушаја да се унутар ратних операција деведесетих  у нашем региону уверљиво прикажу трагови ФМ тј. фингираних догађаја – али ови покушаји нису успели медијски да се пробију чак ни у Србији.

Верујемо да ће ово подручје тек бити отворено за истраживања и публиковања, а у овом тексту ће бити речи само о политичким ФМ чији су их поносни аутори тако и декларисали. 

2012 - Једно венчање и пуно вике на православне вернике

Током децембра 2011., у Русији, Путин добија изборе, али се одмах након тога, због наводних изборних нерегуларности, дешавају протести највећи од распада Совјетског Савеза. Протести су име добили по тргу Болотнаја, на њих је по неким проценама изашло више од сто хиљада људи, а трајали су од децембра 2011 до краја јануара 2012 год.

Управо тадa, у фебруару, исте године, руска феминистичка група Пуси Рајот је  у Катедралном саборном Храму Христа Спаситеља покушала да изведе прилично опскуран перформанс под називом ”Панк молитва”. Покушај је заправо пропао, на крају је то био више метеж са викањем на цркву и Путина.

Девојке су ушле као и сви верници, неприметно како ФМ налаже, онда су одбациле своје капуте, а њихови пратиоци су већ пре тога почели снимање. Перформанс међутим није одмакао даље од непуних пар минута. Црква није имала обезбеђење, али су се присутни организовали и без насиља прекинули догађај. Многобројне целовите верзије овог наступа заправо су из других цркава, и ту се види оно што је у Саборном храму Спаситеља било само намеравано да буде изведено: укључујући рецитал против московског патријарха, Путина, те позив Богородици да смени Путина и постане феминисткиња. „Историјски снимак“ где перформанс у прелепом Катедралном саборном храму волшебно успева  -  никада није постојао. Оно што западни медији приказују  је очигледна компилација првобитног, неуспешног, и потоњег, вешто режираног, сценски опуштеног, уз додату музичку подлогу.

У овој филмској верзији, Пуси Рајот постају извођачице спектакуларног ФМа, упркос покушајима да буду спречене. Заправо су верници Храма Христа Спаситеља ти који су „однели победу“.

Перформанс је од многих оцењен као неукусан, али је девојкама отворио тв студије и оне су, веома спремне, са извесном дозом самоувереног презира чак, говориле и говориле. Имајући у виду још свежу политичку ситуацију везану за протесте, те врло припремљену медијску промоцију интересантних и лепих Рускиња, јавно мњење се поделило. Неки су оправдавали двогодишњу затворску казну за „хулиганство и омаловажавање верских осећања“, али многи су говорили да је то преоштро. Девојке су нудиле самоуверене и оригиналне медијске наступе, не заборављајући ни сценографију ни костимографију. Напокон, јавно мњење је убеђено да се догодило оно што се није догодило, а Пуси Рајот су оглашене као борци за ЛГБТ, права жена (и шта год још треба) у Русији. Тај снимљени ФМ, у модификованој тј. лажној  верзији, као и сјајно припремљени медијски наступи девојака, обележили  су ту годину у Русији - и вероватно били први вршњачки узори многих тридесетогодишњака које смо недавно видели на протестима за Наваљног.

Ако је неко мислио да је то све што се тиче ФМ окренутих православљу за 2012 годину, грдно је погрешио.

Исте године, на јесен, у Кнез Михаиловој, баш наспрам САНУ, одиграло се фингирано ЛГБТ венчање две девојке лепих хришћанских имена. Вера и Нада су биле младе/младожење, лента на куму била је у бојама српске тробојке, а фотографије у (позваном) Блицу су сјајно испале. ФМ организатор је био Прајд и, према званичној верзији, није било никаквих нарочитих уличних  коментара. Пролазници су се кратко забавили, али се нису придружили свадбеној поворци а сватови су, након фоткања, веома брзо нестали. Није било времена ни за бацање бидермајера.

Управо те године, и без ове свадбе, СПЦ је имала доста медијских невоља везано за секс скандале, а у појединим новинама већ су се чула питања зашто би се уопште из буџета Србије црквама плаћала струја – питање које се није постављало ни у Титовим временима. Црква је била веома рањива што значи да је термин ЛГБТ венчања добро одабран.

Па ипак, премда „венчане“ баш у то  време, Вера и Нада су остале у сенци далеко екстравагантнијих и храбријих Рускиња. Нису постале ФМ звезде, али су урадиле оно што је организатор Прајд од њих тражио. Отворено су се „аутовале“  у најпопуларнијој улици у Београду и свакако „погурале“ ЛГБТ очекиване промене.  

Патријарх Иринеј није пропустио да контраверзну параду назове Парадом срама, једнако као што није пропустио да годину пре тога зближи руску и српску државу давањем ордена Светог Саве руском председнику Путину - али су медијску пажњу тих година „украле“ црквене секс афере а, пре свега, прва српска ЛГБТ свадба испред Академије.

Академија, на чија врата те јесени умало није пао ЛГБТ бидермајер, је ћутала.

Православље као ФМ сјајна шанса

Прајдов ФМ иначе није једини који је током минуле деценије упућен СПЦ иако је вероватно најуспелији. Током 2019-е, као и током целе деценије, православље је било у великој моди код извођача перформанса. 

Издвајамо два, оба у непосредној близини храмова и оба, наводно, против абортуса. Један, испред Патријаршије, имао је доста ефектан почетак (игле којима се врше абортуси у случају законске забране) али статично држање парола и уплитање теме „ратних злочинаца“ у причу умањили су општи ефекат. Ово, као и јак доживљај већ виђеног и репетитивног, учинили су га неуспешним, упркос запаженом времену који је Слободна Европа одвојила за пренос догађаја. 

Пролазници нису реаговали нити се обезбеђење Патријаршије појавило. Чини се да већина жена не очекује да се став Цркве о абортусу промени, све док закони у овој области остају разумно толерантни (исти као у Титово време). Јавно мњење је из тог разлога за тему прилично незаинтересовано те је ово вероватно био доста очајнички покушај „пробоја“ теме, тј. покушај проблематизовања целе СПЦ у медијима.

Други, такође ка СПЦ усмерени ФМ чији су аутори група феминистичких организација, исте године доживео је још мањи успех. На споменик Патријарху Павлу (и не само њему) стављена је кецеља која опет инсистира на питању абортуса. Сценографија догађаја јесте била једнако неукусна као и перформанс Пуси Рајот, али се чини да је све друго промашено  у поређењу са руском групом. 

Како год, реакција јавности је била у складу са већ дуго присутним опадајућим трендом уважавања политичких идеја ове групе. Будући да је расположење јавности према Патријарху Павлу општепознато, као и да је веза између њега и забране абортуса (коју нико није ни тражио, најмање тада већ деценију мртви Павле) нејасна, стиче се утисак да овај перформанс и није реализован за домаћу јавност. 

Упркос великом броју неометаних перформанса, Жене у црном, као и Вера и Нада нису постигле успех ни налик Рускињама. Њихов утицај на политичка збивања у земљи је незнатан, а њихови гласови ван региона се не чују. Чини се да Жене у црном не успевају да поврате свој зенит из деведесетих година, из времена када су њихови перформанси праћени неком врстом страхопоштовања у Београду.

С друге стране, Пуси Рајот јесу успеле да постану прве праве звезде политичког ФМа са интернационалном каријером. Њихов покрет истина није постао масован, али је њихов утицај знатан свуда где се хибридни ратови воде. Током трке за америчког председника 2016., њихов спот, заправо пародија слогана републиканског кандидата, креиран је тако да што више, дубље и трајније згрози и престрави мигранте, жене и многе друге људе, не обазирући се на начин којим ће то да постигне.

Далеко од свих обећаних ворхоловских слобода, група израсла из неколико политичких ФМ ипак је очувала свој идентитет, додуше само у просторима ауторства јачих аутора. Премда је у групи било малих потреса и разилажења чланица, оснивачица Нађа снажно истрајава на путу промоције радикалних либералних вредности уз сву подршку врсног  тима кога она не бира. Промена у медијском наступу је ипак уочљива, нарочито у односу на прве самоуверене наступе после руског перформанса. Нађа на америчким телевизијама све више изгледа као нека од девојака са Епштајновог острва – а све мање као феминисткиња.

Сада тридесетогодишња оснивачица ове групе своју мисију види у креирању неке врсте  живог ултра либералног моста (за младе, урбане, мигранте) између Москве, Сједињених Држава и сваког другог места на свету где за тим постоји потреба – тј где год таква потреба може да се креира. Већ и сама Нађина све богатија каријера сведочи колико далеко је одмакла кампања ворхоловски оријентисане хомогенизације свих средстава савремене политичке утакмице.       

Како ”ради” ФМ?

Ако слика вреди више од хиљаду речи, ФМ убеђује гледаоца боље од хиљаду статичних слика. Граница између догађаја и фингираног догађаја, зависно од умећа сценаристе и камермана, може бити сасвим  изгубљена. Стварност може бити обликована, а  догађаји креирани. Разлика између онога што се догодило и онога што се приказало на медијима – у умовима велике већине људи, не постоји. Чак и када је  сасвим јасно да је догађај фингиран – такав догађај веома дуго остаје у сећању. Објаве се шире геометријском прогресијом. ФМ је већ сада, у објавама које добијамо, бар једнак броју реално пренетих догађаја. Поред тога, ауторски тј. признати ФМ (који не фингира спонтаност) такође има своје запажено место у хибридним ратовима. 

Имали бисмо пуно муке да свеобухватно дефинишемо ФМ. Он је оно што је био филм пре него смо ушли у доба изразито убрзаног конзумеризма. Он  је перформанс, забава, политичка идеја или понуда. Веома га је лако гледати и приступачан је свима, чак и полуписменима, чак и људима са емоционалним или интелектуалним тешкоћама. При томе, ФМ није напоран и немате уопште утисак да вам ико ишта натура. Ослања се на емоцију и дружбу, храбар је, силовит и не може се игнорисати. Он је редовно у медијима, али људи га радо и сами пуно пута „кликћу“ и „шерују“. По броју прегледа, ФМ се приближава најпопуларнијим објавама скривених камера (са кућним љубимцима и бебама).

 Добро урађен и добро снимљен политички ФМ тако постаје својеврсни пропагандни perpetum mobile. Највише „погођени“ га највише и деле, медији више нису ни потребни, једном пуштен ФМ надаље ради сам за себе.

Добар ФМ такође нуди снажан групни идентитет свима који за њим осећају потребу. „Свако може бити Пуси Рајот“. Многи сведоци ФМа потврђују колико лако се може изградити та потреба. „Било је то као да долази од једног од нас“ – ова реченица случајног сведока говори о јаком психолошком доживљају почетка и завршетка перформанса. Извођачи наиме као да ничу из масе и по завршеном догађају такође неприметно се у масу утапају, остављајући утисак да су још ту негде. То се постиже претходним договором, али и сталним присуством свих на мрежама. Протагонисти ФМ се, како би то комунисти волели да кажу, „дижу из народа“, „освешћени“ и отуда их доживљавамо блискијима него уобичајене извиђаче на бини. ФМ фингира спонтаност и аутентичност и он то добро чини, како на самој улици тако и на снимку. “Један од нас“, налик недавној пароли на протестима за Наваљног („Сви за једног“) нуди социјално уточиште слично ономе које дају навијачке групе, врло емоционално обојене и врло јаке кохезије. „Један од нас“ у ФМ показује нам да тај извођач крај нас може да буде свако од нас. А порука политичког ФМа је: то и треба да буде свако од вас.

Посебна снага ФМ лежи у томе што он, за разлику од политичке дебате, не оставља место дијалогу. Он ставља дијалог пред свршен чин чинећи га унапред трасираним. Визуелна представа две „венчане“ девојке, нарочито за површније и млађе особе, значи да о законској регулативи истополних заједница можда и не треба разговарати – будући да су својим очима видели да се тако нешто догодило. Оно што се никада није догодило, бар не јавно, учи нас архетипско искуство, има велику нетакнуту моћ недопустивог. Али оно што се већ догодило (па макар и „фингирано“) ствара јака очекивања о неминовном истом догађају у скорој будућности. Подсвесно, ми смо припремљени. ФМ постаје дубоко интегрисан у друштвено ткиво, а сви политички кораци који следе  морају то имати у виду.  Као камичак у ципели.

ФМ: хибридни ратови, патриотизам, свакидашњи догађаји…

Најјачи ефекат ФМ међутим постиже се у садејству са другим хибридним алаткама.

Претпоставимо да имате јавно мњење које се уопште не бави проблемом којим ви желите да се бави. Нити се о томе прича нити ко уопште то разматра. С друге стране, ви имате наручиоца који жели да унутар тог, сада тотално пасивног јавног мњења, дође до оштре полемике која би резултирала усвајањем измена неких закона. Шта ви ту можете да направите?

Можете пуно тога па и један симпатичан флеш моб везано за климатске промене или ЛГБТ или беле медведе (или шта год вам  је потребно што се тиче агенде) и медији то пренесу у ударном термину. Уколико сте то добро урадили, онда вам се главни део посла посрећио – остало је рутина.

Управо овако креће промена перцепције једног социјалног феномена. Једна до јуче неважна ствар наједном доспева у жижу свеопштег интересовања. У умовима људи се одвија процес познат као когнитивна дисонанца. Настала је нелагодност и потреба за преуређењем вредности и појмова не би ли свет који нас окружује опет био на логичан начин схваћен. Шта ради човек када су му базичне друштвене вредности нарушене и када дојучерашње „логично“ више не функционише?

Човек испрва покушава сам да разреши новонасталу ситуацију, пре свега на основу постојећег знања, искуства, традиције – али то не успева. Увек је рецимо било особа које су се неприкладно понашале у храмовима – али њихови снимци нису стизали на светске медије. Значи, напрасно је постало немогуће одмахнути руком и, како би то раније ишло, кратко их окарактерисати. Било је додуше и случајева да се на коњима приступа олтарима – али то је било током очигледних ратова. А садашња ситуација се не препознаје као рат. Речју, јавно мњење је збуњено, устукнуло је, не разуме шта се то дешава.

То је управо време када телевизије (које се финансирају на истом месту на ком и ФМ протагонисти) преузимају догађај.

Задатак водитеља наизглед јесте да поставља питања. Заправо је његов задатак да питања поставља тако да не проналази одговоре, али да проналази разлоге за нове анкете, извештаје и, наравно, аналитичаре. У почетку је проблем локализован на изјаву организатора „који нам је указао на шири друштвени проблем“. Потом, када разумемо који то проблем имамо (а да га нико од нас није приметио), теме постају шире.

Једно мишљење повуче друго, аналитичари радо полемишу, врата студија су углавном отворена само једнима, често управо онима који су склонији очекиваним радикалним променама. У овом периоду ФМ протагонисти су већ увелико познати у јавном мњењу, а мишљења постају јако поларизована. Друштвени консензус који је око једног питања апсолутно постојао, нарушен је тотално и неповратно.  Медији лију крокодилске сузе и констатују да је друштво подељено и да постоји потреба дијалога са уважавањем сваког мишљења. Студији се отварају новим аналитичарима, а питања из студија ничу свуда па и у нашим домовима.

Да ли је љубав важна без обзира на пол? Зашто бракови истополних особа не би били дозвољени ако већ СЗО сматра да то није болест? Зашто би уопште икога унапред, још у детињству, одређивали полно? И тако лагано  „само новинарски“, стижемо  и до питања:  Чему нам уопште служи држава? И зашто заиста, као што Пуси Рајот предлажу, зашто Богородица у  нашим црквама не би била представљена као феминисткиња? И, напокон, зашто председник једне државе не би могао, приватно, да буде против Устава своје државе?

Речју, „брод“ је добро заљуљан и, бар за извесно време, сва другачије интонирана питања, трајно су уклоњена. Присутне су јаке напетости међу људима. Сви су на задатој теми и сви напокон „једва чекају да се то реши“, само да притисак престане.

Наравно, реализатори (ФМ-медији-анкете-аналитичари-кампања-промена закона) у хибридним ратовима су само утабане етапе постепених и наизглед неопозивих промена. И социјални притисак и технике које успевају имају тенденцију да се понове. Хибридни ратови не престају тамо где успевају, ствар је управо супротна. Зашто мењати тим који побеђује?

Али, веома је потребно  да овај мали приказ завршимо оптимистички, показујући да су могући и другачији исходи.

Да, ФМ се употребљава за дубока мрачна социјална раслојавања, али он такође може користити развијању емпатије, патриотизма и блискости.

Може покренути велике догађаје али и мале личне тренутке.

Све зависно од начина на који га користите. А у предстојећим годинама све владе ће свакако морати да науче и како да га користе и како да га предупреде, супротстављајући се онима који га користе ради својих интереса.

4. март 2021. 

 

Ко смо ми

“Центар за геостратешке студије” је невладино и непрофитно удружење, основано на неодређено време, ради остваривања циљева у области научног истраживање геостратешких односа и израде стратешких докумената, анализа и истраживања. 

Удружење развија и подржава пројекте и активности које су усмерене ка државним и националним интересима Србије, има својство правног лица и уписано је у регистар у складу са Законом.

Будимо у контакту

Наше канцеларије

Србија
Кнез Михаилова 10, Београд
+381654070470
center (@) geostrategy.rs
Россия
Москва, Нижегородская, 29
+79160555681
center (@) geostrategy.rs

Youtube kanal