Драгана Трифковић за ИА РЕГНУМ
На основу изјава које смо прочитали у медијима, након првог састанка председника Србије Александра Вучића са новоизабраним премијером нелегалних приштинских структура Аљбином Куртијем, можемо да закључимо да постоје различита тумачења овог сусрета.
Александар Вучић је изјавио да је састанак био напет и да и даље постоји суштинско неразумевање две стране у преговору, док је са друге стране Аљбин Курти био оптимистичан у оценама рекавши да је реч о конструктивном састанку.
У сваком случају на састанку није дошло ни до каквог договора али је наставак преговора заказан за јул. Очигледна је потреба САД да заврше пројекат косовске независности и даљим интеграцијама преосталих земаља (Србија и Босна и Херцеговина) у НАТО, зауставе ширење руског и кинеског утицаја на простору Балкана.
Подсетићемо се да је бриселска платформа за преговоре Београда и Приштине организована ради решавања техничких питања, али је доласком Српске напредне странке на власт, она подигнута на виши политички ниво. Проблем је у томе што САД преко Брисела покушавају да легитимизују сепаратистичке структуре у Приштини, заобилазећи међународно право. У том циљу они форсирају решавање статуса Косова на бази бриселске платформе, мимо Резолуције 1244. Важећа резолуција СБ УН је једини правно важећи међународни документ за решавање косовског питања.
Оно што је мој утисак у вези са наставком преговора у Бриселу је то да су сепаратистичке структуре дошле озбиљно припремљене са јасном агендом коју су потврдиле у Скупштини Косова, док се за представнике Србије не зна ни по чијем овлашћењу воде преговоре, нити која им је платформа за преговоре. Српска напредна странка на чијем челу је Александар Вучић је још 2012. године по доласку на власт обећала грађанима Србије да ће представити платформу за преговоре са Приштином, али то до дана данашњег није урадила. Грађани Србије практично не знају о чему преговара председник Србије у Бриселу, који су његови предлози за решавање косовског питања нити које су црвене линије Србије. У досадашњем преговарачком процесу, Србија је 2013. године потписала антиуставни Бриселски споразум, којим је угасила институције државе Србије на територији Косова и Метохије, а затим 2020. Вашингтонски споразум којим се обевезала да престане са лобирањем за повлачење признања лажне државе Косово и пристала да не кочи пријем јужне српске покрајине у међународне институције, након годину дана. Таквим потезима Србија је остала без икаквих адута у преговорима, те је остало само да се формализује завршница. То је и разлог због чега није усвојена државна платформа Србије о преговорима са Приштином.
Од Александра Вучића се очекује да потпише договор са Приштином у коме неће експлицитно писати да Србија признаје независно Косово, али ће се тим договором омогућити да се косовска независност реализује без приговора Србије.
За Србију, чији се грађани апсолутно противе одрицању од јужне српске покрајине, остаје да се нада једино у Резолуцију 1244 и принципијелан став Русије и Кине које инсистирају на поштовању међународног права, суверенитета и територијалног интегритета држава. У супротном слепи политички путеви могу да доведу до легализације сепаратизма ван воље њених грађана. То није опасно само за Балкан већ отвара и многа друга питања. Западне силе које настоје да легализују насилно одвајање 15% српске територије, много причају о демократији, слободама и правима али нису спремне да поштују вољу грађана неке државе, већ у складу са сопственим интересима проналазе заобилазне путеве. Такав је случај био и са уласком Црне Горе и Северне Македоније у НАТО, а исте су претензије и према уласку Србије и Босне и Херцеговине у НАТО, што би се десило након решавања косовског питања.
22. јун 2021.