Пише: Драгана Трифковић

Свака лаж траје онолико колико и сила која је заступа. Ако је судећи по томе, америчке шарене лаже о демократији и слободама су увелико потрошене. Међутим, америчке елите које немају нових идеја и даље се на њих ослањају, грозничаво желећи да их што више укопају у темеље држава које су имале несрећу да буду „демократизоване“ на овај или онај начин.   

Иако САД не могу да се изборе са порастом расизма и нетолеранције у сопственом дворишту, нису одустале од тога да остатку света намећу норме о демократији и људским правима. То ипак у садашњим околностима није могуће.

Америчка пропагандна машинерија која је деведесетих година прошлог века равнала све пред собом, сада није више тако моћна.

Сетимо се извештаја британске новинарке Кристин Аманпур, добитнице многобројних награда за слободно новинарство, о рату у Босни и Херцеговини. Када се десио терористички напад на пијаци Маркале у Сарајеву, Аманпур се из Београда укључила у програм CNN и оптужила Србе за напад, без увида у дешавања и без икаквих доказа. То је типичан образац који су протеклих деценија многобројни западни новинари користили, злоупотребљавајући своју професију, како би наметали политичку пропаганду. Западне медијске куће су одбациле новинарску етику и постале су лобистичке групе које дезинформисањем јавности долазе до профита. Такве „новинарске куће“ могла је да изнајми било која интересна групација која је имала интереса да их финансира.

Информациони рат западних сила у вези са распадом Југославије и ратовима на простору те бивше државе, припремљен је пре почетка ратова и настављен по њиховом окончању.

Као и у Ираку, Сирији, Либији, Авганистану, циљ је био да се стварањем конфликата и подржавањем одређених групација, њиховог национализма, екстремизма или тероризма, остваре циљеви америчке спољне политике. Такође да се уз помоћ специјалних операција и субверзивног деловања подстакне побуна, смена неподобног режима или оствари алиби за отпочињање НАТО војне интервенције.

Показало се да је информационо-психолошко дејство  пропагандне машинерије Запада, које је укључивало и ометање рада објективних новинара, дало незапамћене резултате.

За припрему рата у Ираку, коришћен је исти метод где је циљ био дискредитација режима Садама Хусеина, који се према оценама америчких стратега није уклапао у тада актуелне процесе глобализације, као и креирање конфликата унутар ирачке заједнице.

Инвазија на Ирак није извршена ради демократизације ирачког друштва или неутралисања претњи по остале земље у региону, већ због остваривања економско-енергетских и војних планова САД. Исти случај је и са Авганистаном. Терористички акт изведен 11. септембра 2001. године, дао је могућност америчко-израелској коалицији да реализује планове о стварању „новог“ Блиског истока, односно поведе рат против оних који се нису уклапали у њихове планове.

Двадесет година касније можемо да приметимо да је рат против „тероризма“ који су САД прогласиле након рушења „кула близнакиња“, резултирао експанзијом и појавом нових облика тероризма.

Ток рата у Сирији промењен је након одлуке Руске Федерације да пружи помоћ овој држави. Парола „Assad must go“ („Асад мора да оде“) коју су толико пута изговорили, сада већ бивши западни државници, скоро да је заборављена. Народ у Сирији је прескупо платио америчке авантуре по Блиском истоку. Треба се наравно подсетити и извештаја западних медија о рату у Сирији. Асадов режим, који је изградио толерантно друштво у ком су лепо живеле различите религије, проглашен је за диктаторски. На терет сиријског председника стављено је то да води рат против свог народа, користећи и недозвољено оружје.

„Сиријска опсерваторија за људска права“ извештавала је о кршењу људских права у Сирији од почетка рата 2011. године и била један од главних извора на који су се позивале остале западне новинске агенције. Парадокс је у томе да је „Сиријска опсерваторија за људска права“ виртуелна организација са седиштем у Лондону, а води је један човек који је у Велику Британију стигао из Сирије десет година пре почетка рата.

Према наводима ове организације, али и других америчких медија, сиријска армија је користила бојни отров сарин против „побуњеника“ што је за САД био аргумент за слање оружја терористичким групацијама.

Сличне медијске оптужбе, као и специјалне операције, САД су користиле како би организовале акције против југословенских (српских) безбедносних снага у Босни и Херцеговини као и у јужној српској покрајини – Косову и Метохији. Почетак распада Југославије праћен је буђењем национализама у свим републикама, што је за америчке циљеве било идеално средство манипулације. Путем мреже верских и хуманитарних невладиних организација, амерички савезници са Блиског истока су радикализовали муслимане у Босни и Херцеговини идејама вахабизма. Када је рат изазван, Американци и Енглези су се потрудили да до Босне и Херцеговине стигну терористи из Ал Каиде коју су годинама финансијски и логистички подржавали, користећи их против совјетске војске у Авганистану.

Читавом пројекту су допринели политички екстремисти попут Алије Изетбеговића, али и други политичари из република који су играли на карту национализма попут Туђмана и Милошевића. Тридесет година касније, духови прошлости и даље круже Балканом. Уместо очекиване и обећане демократије и економског напретка, народи у државицама бивше Југославије суочени су са сличним проблемима. Западне центре моћи не занима да ли постоје демократија, слобода или да ли се поштују људска права, већ су показали да су спремни да подрже корумпиране чак и диктаторске режиме, који на унутрашњем плану имају одређену слободу, све док преко њих остварују сопствене интересе. У таквом систему где се врши негативна селекција, успех постижу само корумпиране елите.

Сада чујемо упозорења западних политичара да Русија покушава да дестабилизује Балкан. Међутим, да ли је то тако?

Русија као и Кина инсистирају, на поштовању међународног права. Да ли се то може назвати дестабилизацијом или напротив, ове силе покушавају да стабилизују ситуацију?

Запад због тога жели да што пре заврши одавно започете пројекте на Балкану, као што је независно Косово и унитаризација Босне и Херцеговине, како би остатак балканских државица интегрисао у НАТО и тиме спречио на неко време ширење утицаја Русије и Кине.

САД инсистирају на томе да до марта наредне године буде потписан свеобухватни мировни договор између Београда и приштинских сепаратиста, којим би се Србија одрекла своје територије и обавезала да се неће мешати у даље интеграције независног Косова на међународном нивоу. ЕУ је преузела водећу улогу у преговорима, али само као медијатор америчке платформе. Проблем је у томе што је то противно важећој Резолуцији 1244, која је једини међународно-правни документ. Статусно питање јужне српске покрајине је дефинисано овом резолуцијом, а без сагласности свих сталних чланица СБ УН, не може да буде промењено. Без обзира на те чињенице, западне силе упорно покушавају да легализују сепаратизам игнорисањем међународног права, што је веома опасна ствар.

С друге стране је подигнута на виши ниво информациона кампања где се злочин у Сребреници пропагира као геноцид. Важно је напоменути да су осујећени покушаји Енглеске да се у УН усвоји „Резолуција о геноциду у Сребреници“ која би западним силама дала основа за коришћење такве терминологије. Дакле, на нивоу међународне заједнице и УН не постоји сагласност око тога да се у Сребреници десио геноцид и због тога они који упорно понављају такве тврдње су заправо исти пропагандисти као и корумпирани новинари који су важна карика у информационим ратовима. С друге стране, за злочине који су се десили у ратовима на простору бивше Југославије, осуђена је само једна страна у том рату. Иако се западна парадигма није променила, САД су сада опрезније по питању Србије, јер не желе да се Србија окрене Русији и Кини. Због тога Запад, иако води стару пропагандну кампању, покушава бочно да амортизује ударце ка Србији. Интересантан је детаљ да је Министарство одбране Велике Британије, након што Лондон није успео да прогура резолуцију о геноциду у Сребреници, објавило документа која потврђују чињеницу да се у Сребреници није десио геноцид.

Такође, израелски стручњаци које је Додик ангажовао да заступају српске интересе, уместо да се тиме баве државне институције, представљају јавности другачији поглед на ратна дешавања у БиХ. Међутим, лоша ствар је да то раде са анти-исламских позиција што никоме не може да користи. Такав концепт се заправо уклапа у америчку доктрину о сукобу цивилизација. Намера САД је од почетка била да у сукобу цивилизација злоупотреби исламску религију и представи је као терористичку. Овде се треба присетити и система радикализације ислама преко блискоисточних савезника као што су Саудијска Арабија и др.

То све муслиманима у Босни и Херцеговини није лако за разумевање, јер су они имали подршку западних сила у рату. Такође, у то време је читав исламски свет стао уз муслимане у Босни и Херцеговини, изражавајући солидарност и јединство. Међутим, убрзо након тога западне силе су се усредсредиле на продубљивање различитости у исламском свету и стварању конфликата унутар исламске заједнице, како би остваривале своје даље планове. Тако су припадници терористичке Ал Каиде који су ратовали у Босни и Херцеговини, тобож како би заштитили муслимане, након тога отишли у Сирију и Ирак да убијају муслимане.

Мир на Балкану не може да се постигне кршењем међународног права, подстицањем екстремизма и тероризма, усвајањем присилних и противправних решења, легализацијом сепаратизма, стварањем међуетничке и међуверске нетрпељивости као ни злоупотребом ратних трагедија било које стране у сукобу.

Мир на Балкану може да се постигне поштовањем међународног права и закона, подстицањем толеранције, програмима де-радикализације, борбом против екстремизма и тероризма и покретањем дијалога у циљу превазилажења ратнохушкачке пропаганде и манипулације. Било која велика сила која подржи такве процесе је добродошла. С друге стране, такве процесе не могу да покрећу корумпиране елите које су и саме одиграле значајну улогу у стварању мржње између народа и покретању конфликата. Тиме морају да се баве нови људи.

Америчка војска се последњих година повлачи са Блиског истока, остављајући овај регион опустошен ратовима у крви и хаосу. Проблеме које су створили мораће да решавају сами народи који тамо живе. Исти је случај и са Балканом, јер спољнополитички маневри САД нису донеле никакав бољитак ни на нашим просторима. Мораћемо да се погледамо у очи и сами прионемо решавању проблема. Бајден је прокоментарисао хашку пресуду Младићу речима: „Сви злочинци ће бити кажњени.“ Ето, надамо се и уздамо у Бајдена да ће неко одговарати за ирачку и сиријску децу, за крах Либије, за убиства и мучења цивила у Ираку, Авганистану, за уранијумске бомбе бачене на Србију, за Милицу Ракић, за Палестину, за специјалне операције и програме радикализације, за српске манастире на Косову и Метохији итд… дугачак је списак злочина.

5. јули 2021.

Упутнице:

https://geostrategy.rs/rs/geopolitika/538-bri-ns-i-d-u-n-i-sr-br-nici-b-r-u-vrdnj-g-n-cidu