Пише: Драгана Трифковић

Политичка ситуација у Србији, као и генерално на Балкану је нестабилна, иако се то не представља увек на прави начин. Ипак очигледно је да се последњих година дешавају политичка превирања која су делимично условљена променама на међународној сцени, а са друге стране недовршеним политичким процесима који трају последњих деценија. Пре свега овде мислим на бивше југословенске републике које нису чланице ЕУ: Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину и Северну Македонију.

Простор Балкана је од пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза потпао под превелики утицај евроатлантских сила. Ратови који су се водили на простору бивше Југославије, били су условљени потребом западних сила да се простор некада велике државе фрагментише што је резултирало стварањем великог броја малих држава и псеудодржава, са ограниченим суверенитетом.

С тим у вези и сви политички процеси у овим државама, развијали су се под великим утицајем западних центара моћи. Ако говоримо о Србији, овде треба споменути рушење Милошевићевог режима, долазак на власт демократских снага, а затим и поновни долазак на власт остатка Милошевићевог апарата кроз садашњу владајућу коалицију: Српску радикалну странку трансформисану у Српску напредну странку и Социјалистичку партију Србије.

Свакако треба рачунати и на утицај запада у даљим политичким променама у овим државама.

Иако стално слушамо о реформама и демократским процесима који се наводно воде кроз европске интеграције, рекла бих да чињенично стање нема много заједничког са демократијом.

У Србији је, као некада и у Црној Гори, успостављен једнопартијски систем  који карактерише недостатак демократије, цензура и укидање права и слобода. Босна и Херцеговина је заробљена и нефункционална држава оптерећена сталним унутрашњим конфликтима. А слично се може оценити и ситуација у Северној Македонији.

У тренутним међународним околностима где је последњих година свој утицај на Балкану појачала Кина, затим арапске државе и Турска и где постоји перспектива јачања руског утицаја, западне силе теже да задрже контролу над овим простором и спрече ширење других утицаја. Посебно да спрече ширење руског и кинеског утицаја.

У том циљу англо-америчке силе теже да убрзају интеграционе процесе и укључе остатле државе на Балкану у ЕУ, али пре свега у НАТО блок.

Парадоксална је ситуација да амбасадор Велике Британије у Србији заговара улазак Србије у ЕУ, док је са друге стане Велика Британија иступила из ове организације.

Суштина је у томе да преостале земље Балкана, укључивањем у НАТО и ЕУ, треба да остану у највећој мери под контролом евроатлантских сила. Због тога су Црна Гора и Северна Македонија убрзаним поступцима учлањене у НАТО, док је Србија као и Босна и Херцеговина, потписала низ стратешких уговора са Алијансом.

Сада се опет враћамо на демократију кроз питање како су Црна Гора и Северна Македонија постале део НАТО. У Црној Гори радило се о политичкој одлуци руководства ове државе. Грађани Црне Горе који су већински анти-НАТО опредељени, нису имали прилику да искажу своје мишљење на референдуму. Оваква политичка одлука режима Мила Ђукановића и низ других одлука које не подржава већина грађана Црне Горе довела је до пораста нездовољства, подела у друштву, демонстрација и на крају до промене владе. Ђукановић је остао на функцији председника државе, али без превеликих овлашћења. Транзит власти одвија се на договорном нивоу који је под утицајем и контролом западних центара моћи. То конкретно значи да и нове власти нису у могућности да делују суверено и морају да поштују наметнута ограничења.

У Северној Македонији је са друге стране организован референдум на који је изашла оквирно трећина уписаних гласача. Цензус за успех референдума био је више од 50% уписаних бирача. Ипак то није спречило западне центре моћи да референдум прогласе успешним и подрже доношење политичких одлука кроз институције. Напомињем доношење политичких одлука које не подржава већина грађана.

И ту долазимо до новог Закона о референдуму и народној иницијативи који је усвојен у Скупштини Србије. Кључна ствар новог закона је да је укинут цензус од преко 50% уписаних бирача за доношење најважнијих одлука, међу тиме и за измену највишег правног акта државе- Устава Републике Србије.

На опасност да се оваквим законом нарушава уставни поредак Србије, није указала ни једна политичка партија. Ако демократија подразумева владавину већине, односно изјашњавање већине гласача о најважнијим државним питањима, сада смо усвајањем оваквог закона имплементирали механизам антидемократског одлучивања. То значи да ће одлуке о најважнијим питањима за будућност земље, моћи да донесе заинтересована мањина грађана. Да не говоримо о томе колику могућност лобирања добијају заинтересоване политичке (укључујући и спољне) или корпоративне структуре.

На основу новог закона у Србији је 16. јануара одржан референдум који се тицао измена Устава у делу правосуђа. На референдуму је гласало око 30% уписаних бирача од којих се око 60% одлучило да подржи измене Устава. То конкретно значи да ће правосуђе бити под већом контролом спољног фактора, што у пракси неће утицати на побољшање рада правосуђа већ на већу спољну моћ контроле. Уједно тиме спољни фактор може да врши и већи притисак на власт у целини. Протекли референдум је заправо био само пробни балон за имплементирање механизма преко кога ће моћи недемократским путем да се мења Устав и да се доносе одлуке које не подржава већина грађана. То би могло да утиче на одлуке о Косову и Метохији или например о уласку Србије у НАТО.

У политичком смислу мислим да ће у наредном периоду као и у Црној Гори доћи до договорене транзиције власти која суштински неће омогућити повратак суверенитета или реалне демократије, већ ће остати у задатим политичким оквирима. У том смислу нагомилани проблеми неће бити решени, а незадовољство грађана ће даље нарастати. Ескалација незадовољства која може да прерасте у сукобе, не одговара западним центрима моћи јер отвара простор за реалне политичке промене. Али у крајњем случају за Запад и сукоби могу да буду искоришћени као средство, уколико политички процеси не крену у оном правцу који желе. То значи да су досадашњи западноцентрични модели истрошени и неодрживи, али без обзира на такву чињеницу Запад настоји да привидним променама задржи исте позиције.

С тим у вези веровано је очекивати да ће Александар Вучић у договору са западом, као и његов политички двојник Мило Ђукановић, пристати да преда део власти, да заузврат не би био кривично гоњен и позван на одговорност за низ противуставних и противзаконских радњи. 

Могуће је да је Александар Вучић неће освојити власт у Београду на предстојећим изборима и да ће бити принуђен да коначно да оставку на место председника Српске напредне странке и прекине тај сукоб интереса. Моћи ће да добије још један председнички мандат и да задржи контролу над Парламентом у ком ће имати јачу опозицију. Осим тога показаће кооперативност по питању даље сарадње са Западом, што значи да ће наставити да дестабилизује Републику Српску, односно да делује против интреса Срба у Босни и Херцеговини али и у Црној Гори. Такође наставиће да развија стратешку сарадњу са САД и Великом Британијом пребацујући политичку одговорност на Небојшу Стефановића, због чега је измислио да су у политичком сукобу. Што се тиче Косова и Метохије, ако узмемо у обзир да је испунио готово све захтеве Запада, чиме је потпуно предао контролу над јужном српском покрајином Албанцима, остаће ограничен ставом Русије и могућим ветом у СБ УН када је у питању промена статуса КиМ ван оквира Резолуције 1244. За Вашингтон и Лондон ће далеко важније бити питање уласка Србије у НАТО и наставак бесконачних европских интеграција.

С друге стране опозиција у Србији не нуди другачију политичку платформу од оне коју има Александар Вучић, чиме дефакто транзиција власти неће донети никакве политичке промене када су у питању стратешке теме. У садашњим политичким околностима нуди се избор између лажног патриотизма и искрене западноцентричности, чиме је онемогућена било каква суштинска промена већ потрошеног модела. 

То је замка из које на први поглед нема излаза, ако не узмемо у обзир велике промене на светској сцени које неће моћи да заобиђу ни Србију. Због тога ће грађанима Србије више него икада бити потребно стрпљење и смиреност у ситуацији када ће се пројектовати разлози за узнемиреност, али по питањима која треба да скрену пажњу на другу страну. 

28. јануар 2022.