Автор: Стефан Бракус
АВИАБАЗА МИХАИЛА КОГЕЛЬНИЧАНА
Международный аэропорт имени Михаила Когельничану, расположенный недалеко от портового города Констанца в Румынии, на западном побережье Черного моря, принимает около 150 000 туристов в год. Эти посетители, как местные, так и иностранные, приезжают в это живописное место, чтобы насладиться знаменитыми и живописными пляжами этого популярного прибрежного региона. Однако с 1955 года. год, одна часть аэропорта служит гораздо менее роскошной цели – как военная авиабаза, официально названная 57. авиабаза (более известная как авиабаза Михаила Когельничану) румынских ВВС. Она также является домом для 572. вертолетная эскадрилья армии Румынии. С 1999 года. база Михаила Когельничана также стала домом для постоянного иностранного присутствия-ВВС США в рамках постоянной миссии НАТО. Хотя в настоящее время на базе находится около 4500 американских солдат, командиром базы по – прежнему является румынский командующий Николае Крецу. Это контрастирует с другой крупной военной базой НАТО, Кэмп Бондстил, расположенной в спорной сербской провинции Косово и Метохия, управляемой армией США. Румынская база Михаила Когельничану также является домом для американского гарнизона "Черное море „и группы поддержки“Черное море".
Хотя база Михаила Когельничану долгое время была одной из самых важных военных баз НАТО в Европе, в начале этого года ее значение для военного альянса значительно возросло после начала крупного строительного проекта на этом месте с целью расширения базы, которая в конечном итоге станет крупнейшей базой НАТО. авиабаза в Европе, превзойдя самую большую базу в настоящее время,Рамштайн, расположен в Германии. Предполагается, что после завершения строительства расширенная база Михаила Когельничана станет домом для более чем 10 000 солдат НАТО, не считая их семей, которые также будут размещены на базе на неопределенный срок (первоначальные планы заключались в том, чтобы в конечном итоге на базе разместилось более 50 000 солдат НАТО). Но почему НАТО сейчас расширяет базу Михаила Когельничана, уже 25 лет служа важным центром деятельности США-НАТО? Как и в случае с большинством новых планов НАТО в Европе, есть только один ответ – Россия.
После российской аннексии Крыма в 2014 году. в том же году и в начале войны на Донбассе опасения Восточной Европы и НАТО по поводу потенциального усиления российской военной активности за пределами Украины выросли до уровней, невиданных со времен Холодной войны. Государства-члены НАТО, граничащие с Россией и расположенные вдоль побережья Черного моря, были особенно обеспокоены, учитывая их непосредственную географическую близость к России и ее мощным вооруженным силам. Между 2014. и 2021. в течение года планы НАТО по увеличению присутствия в Восточной Европе, чтобы предотвратить любые будущие военные действия России, в основном ограничивались увеличением численности военнослужащих и крупномасштабными военными учениями. Однако после 2019 года. официально утвержден правительством Румынии в 2021 году. в году был запущен проект стоимостью 2 миллиарда евро по расширению базы Михаила Когельничана. Что касается размера, расширенная база оценивается примерно в 6900 гектаров (2800 акров), что делает ее крупнейшей авиабазой НАТО в Европе. Продолжение его статуса постоянной военной базы НАТО также обеспечено.
Однако следует отметить, что, хотя расширение базы Михаила Когельничану станет большим шагом к укреплению присутствия НАТО в Румынии и Юго-Восточной/Восточной Европе в целом, следует учитывать, что текущий проект расширения разделен на четыре этапа, которые в совокупности будут завершены примерно через 20 лет. Это означает, что расширение базы Михаила Когельничана, вероятно, не будет завершено примерно до 2044 года. годы. До тех пор очень неясно, будут ли НАТО и Россия уже в открытом конфликте, если эта война вообще будет выиграна НАТО или Россией, или если геополитический и геостратегический ландшафт мира все еще позволит базе Михаила Когельничана служить своей первоначальной цели для НАТО в 2040-х годах.
Ожидается, что Россия не проигнорирует расширение базы Михаила Когельничана. В марте российские официальные лица очень ясно дали понять, что рассматривают расширение базы как угрозу для России. Некоторые российские официальные лица также выразили взгляды и риторику, которые можно интерпретировать как прямые угрозы Румынии. Андрей Климов, заместитель председателя комитета по иностранным делам Совета Федерации, заявил, что расширение базы представляет собой „угрозу для Бухареста“, и даже прямо угрожал Румынии, заявив, что база, вероятно, станет одной из первых целей возмездия. Использование слова“ возмездие " предполагает, что Россия нападет на базу Михаила Когельничана только в том случае, если НАТО сначала нападет на Россию. Однако даже намеки могут быть очень опасными, особенно когда они исходят от высокопоставленных чиновников, таких как Климов.
Российский фактор расширения базы Михаила Когельничана давно известен и обнародован румынским правительством и вооруженными силами. Выступая перед телеканалом Румыния ранее в этом году, геополитический эксперт и аналитик Дорин Попеску заявил, что база Михаила Когельничану станет „самой важной постоянной военной структурой НАТО в непосредственной близости от конфликта на Украине...“ это заявление важно, потому что наиболее важные базы НАТО вокруг границ Украины, расположенные в странах Балтии – Эстонии, Латвии Литве – но если Румыния действительно станет хозяином крупнейшей военной базы НАТО в Европе, то ее геостратегическое и военное значение резко возрастет как для НАТО, так и для России. НАТО – и, следовательно, Украина-рассматривает расширенную базу Михаила Когельничана как ключевую платформу для разведывательных самолетов НАТО, которые проводят операции в Черноморском регионе и вблизи воздушного пространства Украины и России, поддерживая безопасность как НАТО, так и Украины. С другой стороны, Россия будет рассматривать расширенную базу Михаила Когельничана как еще одну угрозу НАТО своим военным и геостратегическим амбициям на Украине (и, возможно, за ее пределами), поскольку такое значительное расширение базы НАТО вблизи российских (морских) границ, вероятно, будет означать значительное увеличение количества миссий воздушной разведки НАТО и присутствия беспилотных летательных аппаратов и пилотируемых самолетов НАТО над Черным морем, включая российскую морскую территорию. Следует также отметить, что Румыния имеет морское пространство в Черном море, которое охватывает примерно 30 000 квадратных километров. В конце концов, одной из самых больших проблем России по поводу расширения базы Михаила Когельничана является предполагаемое присутствие украинских пилотов, эксплуатирующих самолеты F-16, вылетающих с баз, расположенных в странах НАТО, таких как Румыния, для боевых действий против российских войск в Украине и пять аннексированных Россией регионов: Крым, Херсон, Запорожье, Донецкая и Луганская. Есть также много сомнений в том, что такие украинские воздушные боевые действия с баз НАТО, таких как база Михаила Когельничану, могут в конечном итоге быть проведены над довоенной российской территорией. Есть также опасения как в России, так и среди антивоенных активистов на Западе, что пилоты НАТО могут управлять самолетами F - 16 с территории НАТО от имени Украины, участвуя в боевых действиях против российских войск, что приведет НАТО и Россию к открытому конфликту, если такой сценарий будет реализован (или подтверждено, если такие вещи уже происходят и не разглашаются общественности).
Риск войны НАТО против России
Выступая перед новостным агентством Euractiv в начале этого года, полковник Корнелиу Павел, глава пресс-службы Министерства национальной обороны Румынии, затронул тему роли, которую Румыния играет в прокси-войне между НАТО и Россией в рамках конфликта на Украине:
"Румыния в последние годы показала, что она также является поставщиком безопасности для союзников по НАТО. Изменения в архитектуре безопасности Черного моря очевидны.это область, затронутая конфликтами, вызванными Российской Федерацией. Ситуация с безопасностью очень нестабильна. Морские мины уплыли и могут уплыть в любое время. На данный момент уничтожено 97 морских мин, а румынский флот уничтожил пять...”
Хотя можно спорить о том, намеренно ли Россия выпустила морские мины в Черное море для плавания в территориальные воды НАТО и потенциально повредила корабли НАТО в результате, нельзя отрицать, что НАТО действительно имеет право уничтожать всю иностранную военную технику, которая нарушает ее наземную, морскую и воздушную территории. Как и в случае с морскими минами в Черном море, было несколько случаев, когда российские ракеты и дроны пролетали над (хотя и очень кратко) или даже поражали территорию НАТО. В частности, российские ракеты ранее – опять же очень кратко – нарушили воздушное пространство Польши во время авиаударов по западноукраинским городам и деревням, таким как Львов, а российские ракеты и дроны ранее – и случайно – поразили румынскую сторону румынско-украинской границы. Как и ожидалось, такие инциденты вызвали много дискуссий среди украинских и западных чиновников и активистов о том, следует ли НАТО активировать статью 5 после этих нарушений – случайных или не НАТО территории. Према члану 5, државе чланице НАТО-а имају право да предузму војну акцију против било које државе која нападне државу чланицу НАТО-а, као део колективне безбедности савеза – „напад на једну је напад на све“. Члан 5 је активиран само једном, након напада 11. септембра 2001. године на Сједињене Америчке Државе. Однако в случае, если российские ракеты и дроны на короткое время нарушают воздушное пространство НАТО или даже случайно попадают на территорию НАТО, утверждается, что сами по себе эти инциденты недостаточно серьезны, чтобы оправдать коллективные военные действия НАТО против России, поскольку такие инциденты либо носят случайный характер, либо просто не представляют достаточной угрозы для альянса, чтобы оправдать создание открытого конфликт с Россией и риск начала Третьей мировой войны, что поставит под угрозу миллионы жизней.
У Румунији постоји НАТО инфраструктура која обезбеђује обуку како за копнене трупе, тако и за пилоте из Украјине, као и за полазнике из других држава чланица НАТО-а. Од руске инвазије на Украјину 24. фебруара 2022. године, велики број украјинског војног особља је обучаван од стране румунских и страних НАТО инструктора на разним тренажним полигонима и локацијама широм Румуније. У новембру 2023. године, успостављен је Европски центар за обуку пилота за авионе F-16 у 86ој ваздухопловној бази Румунских ваздухопловних снага, близу града Фетешти у округу Јаломица, на југоистоку Румуније. Ово је посебно забрињавајуће за Русију, јер Украјина већ дуго жели да набави велики број борбених авиона F-16 од западних земаља, како би ојачала своје знатно ослабљене ваздухопловне снаге, чије небо тренутно доминира много веће и снажније руско ваздухопловство. Раније смо у овом тексту говорили о употреби украјинских – а потенцијално и НАТО – пилота који управљају авионима F-16 у борбеним операцијама изнад Украјине и иза предратних руских линија, али нешто што додатно забрињава и Русију и НАТО јесте ризик да би Русија могла да одлучи да тиме што дозвољава да F-16 авиони полећу са НАТО ваздухопловних база за борбене операције против руских снага, НАТО ефикасно постаје директан учесник у руско-украјинском рату. Као такви, чак и НАТО војни објекти ван граница Украјине могли би бити сматрани потенцијалним метама за будуће руске нападе. Као што се и очекивало, ово је изузетно опасан сценарио, јер би неминовно значио да ће Русија и НАТО на крају бити доведени у отворен сукоб једни са другима, што би потенцијално могло довести до избијања Трећег светског рата, ризикујући животе милиона људи широм Европе, а можда и шире, ако се рат прошири и на друга жаришта широм света.
ВОЕННЫЙ ПОТЕНЦИАЛ РУМЫНИИ И ЕЕ РОЛЬ В НАТО
У случају било каквог рата – не само са Русијом – број страних НАТО војника у Румунији износи око 5.000 и укључује војнике из држава чланица као што су САД, Шпанија, Француска и Пољска. Што се тиче румунских оружаних снага, број активног војног особља износи око 72.000, док број резервиста износи око 55.000. Међутим, ако би Румунија учествовала у рату који би могао угрозити њену државност, број потенцијалних војника који би се борили за Румунију у таквом рату могао би достићи чак 11.000.000, обухватајући све три гране румунских оружаних снага – војску, морнарицу и ваздухопловство. Узимајући у обзир да укупно становништво Румуније износи око 20.000.000, могућност да више од половине становништва буде мобилисано за рат – са модерним НАТО наоружањем и опремом – представља реалност коју не би требало занемарити ниједна страна која би потенцијално могла имати Румунију као ратног противника. Постоји и психолошки фактор, јер је патриотски осећај у Румунији веома јак – као што је случај и код Украјинаца и Руса – а с обзиром на румунску војну историју током Другог светског рата, у којем су се борили против Украјинаца и Руса, када су били део Совјетског Савеза, национално сећање служи као моћан психолошки фактор који ће несумњиво играти улогу у било којем сценарију у којем би Румунија и Русија поново дошле у сукоб.
Што се тиче морнаричког наоружања и опреме, румунска морнарица тренутно има у активној служби 1 подморницу, 3 фрегате, 4 корвете, 3 ракетне корвете, 3 брза нападна брода, 6 миноловачких бродова, 3 речна монитора, 5 топовњача и 14 патролних чамаца. Што се тиче наоружања и опреме ваздухопловних снага, румунско ваздухопловство у активној служби има 26 борбених авиона F-16, 2 извиђачка авиона Антонов Ан-30, 1 транспортни авион Антонов Ан-26, 7 авиона C-27J Спартан, 8 авиона C-130 Херкулес и 57 хеликоптера IAR 330 (од којих 22 служе као борбени хеликоптери).
Као што видимо, Румунија је сама по себи веома добро припремљена за сукоб, у смислу људства, наоружања и опреме. Њен географски положај, са Црним морем на истоку и другим НАТО савезницима на југу и северу (Србија на западу није чланица НАТО-а), чини Румунију способном да успостави ефикасну одбрану ако би рат икада дошао до њених граница. Чињеница да је Румунија чланица НАТО-а значи да има на располагању значајну подршку савезника. Захваљујући овим бројним факторима, Румунија, не само као део НАТО-а, већ и сама по себи, свакако није земља коју треба потценити у војном смислу. За разлику од Украјине, која је пре 2014. године била веома неразвијена у војном смислу и тек почела полако да модернизује своје оружане снаге (углавном захваљујући западној помоћи) након руске анексије Крима, Румунија је имала 20 година као чланица НАТО-а, од свог приступања савезу 2004. године, да побољша и модернизује своје оружане снаге. Она тренутно има времена да додатно унапреди своју војну спремност, суочавајући се са сталном потенцијалном претњом од сукоба са Русијом. Међутим, од ових развоја догађаја неће корист имати само Румунија. НАТО у целини ће имати користи од базе операција у држави чланици која директно граничи са Украјином и Русијом. Финска, Естонија, Летонија, Литванија и Пољска већ пружају снажне географске и геостратешке позиције за НАТО распоређивања на копну, док Румунија, Бугарска и Турска пружају такве позиције преко Црног мора. Ово ће омогућити НАТО-у да брзо и ефикасно мобилише своје снаге у случају било какве војне ескалације са Русијом, као и да пружи Румунији далеко јаче безбедносне гаранције него што савез може да пружи Украјини, с обзиром на то да она није чланица НАТО-а.
Као што је већ поменуто, бити чланица НАТО-а не значи аутоматски да је Румунија у потпуности заштићена од потенцијалног сукоба са Русијом. Због све већих нивоа војне подршке Украјини – што укључује и већ поменуто дозвољавање украјинским пилотима да управљају авионима F-16 са ваздухопловних база у НАТО државама и присуство НАТО извиђачких беспилотних летелица изнад Црног мора – Русија неће искључити могућност потенцијалног удара на Румунију у случају да дође до војног сукоба између те две земље. Уз постојећи проблем руских пројектила и дронова који случајно погађају румунску територију, као и са нерешеним питањем непризнатог региона Придњестровља у Молдавији, у којем већину чини руско становништво – а који се суочава са све већим јавним позивима за уједињење са Румунијом – постоји неколико фактора који би лако могли довести до тога да се Румунија поново нађе у отвореном сукобу са Русијом, ако се тренутни геополитички трендови наставе.
На крају, међутим, за сада све што Румунија и НАТО могу да ураде јесте да посматрају и чекају, док украјинска одбрана наставља полако да се урушава, а руске снаге повећавају брзину и интензитет својих офанзива не само у Донбасу, већ можда ускоро и у регионима Запорожја и Херсона, ако су тренутне гласине тачне. За Румунију, пуна руска контрола над Херсоном посебно доноси веома реалну и вероватну могућност да ће украјинске области Николајев и Одеса – а тиме и Змијско острво поново – бити под руским нападом, чиме ће Руско-украјински рат, буквално, стићи до граница Румуније и самог НАТО-а. Како ствари тренутно стоје, Русија не показује никакве знаке успоравања или слабљења, и ово би требало да послужи као подсетник НАТО-у у целини да не потцењује моћ Русије када крене у офанзиву, без обзира на то колико далеко рат тренутно изгледа од граница НАТО-а.
Источник: NATO in Romania: The Black Sea Flank – Eagle Eye Explore
- октобар 2024.
