Ево шта је о Србима пре сто година писао највећи шпански филозоф. Текст је објављен у Буенос Аиресу 25.јула 1818.године у листу “Нација“ (“LA NACION“).
ЗА СРПСКИ НАРОД
Овај задивљујући народ сељака, можда као ни један други, осећа демократију.
Приликом моје посете италијанском фронту у септембру прошле године, крстарећи по разрушеном и похараном Карсу (Carso)* видех трагичну судбину оних селцади по имену и пореклу славенских, сведених на жалосне скелете, на нечисте развалине, што је увећавало пустош крајолика. Ти јадни засеоци разасути по превојима неприступачних планина говорили су ми о неурушеном пастирском миру, изненада разрушеном страхотама рата. И тада сам почео да усредсређујем пажњу на морални проблем-пошто то јест-јужних Славена, Југословена, или, ако се жели рећи још прецизније-Срба.
О њима, Србима, знали смо генерално врло мало, ми који се једва осврћемо на далеке и у мале нације окупљене народе, и то само утолико колико су нам привукли пажњу својим доприносом култури цивилизације у целини, својом књижевношћу, уметношћу, науком, индустријом или својим политичким институцијама. Начули смо нешто о њиховим предивним епским песмама које су, више него “Илијада“, више као Романсеро (Romancero)**као наш, шпански… Ускоро ће петнаест година како је цео цивилизовани свет свет узбуркала вест о трагедији у Београду, убиству краља Александра Обреновића и краљице Драге у њиховом двору, 1.јуна 1903. То нам се чинило катастрофом и шекспировском драмом која се десила у држави из бајке.
И то је допринело да поткрепи многе у њиховом уверењу да се ради о полудивљем народу, визури коју је на Србију сручила отровна аустријска пропаганда, издашна у клеветама народа које је империја Хабсбурга тлачила и упропаштавала иистовремено. Општепознати процеси у последњим годинама потврдили су очевидно, на аустријским судовима, да су се дипломате Аустрије служиле изузетним средствима да облате и понизе Србију. Десио се атентат у Сарајеву, у којем је живот изгубио наследник царске круне Аустро-Угарске и они који су се сећали трагедије у Београду, краја династије Обреновић, рекли су: “Бах, поново иду злим путем“(…) Овај рат је плануо, не треба да се заборави, због тиранских понижења, које је Аустрија, потпомогнута Немачком, настојала да наметне Србији и одбране коју је ово мало краљевство подузело ради своје независности и оних пораза којима је казнило аустријску војску у почетку, нас је поново обавезало да усмеримо пажњу на душу тог народа. “Срби су, пише Мр.Темперли (Mr.Temperley: “History of Serbia”)*** , одувек били велики ратници, а њихова злосретна позиција између два жрвња, била је гора од других средњовековних народа“.(…) “Рећи“, наставља Мр.Темперли, “да су славенске институције мање вредне у односу на западне је исто што и рећи да је будизам мање вредан од западног хришћанства. Та тврдња се односи и у једном и у другом случају на строго практичну страну институција занемарујући њихове вредности идеала. Као војна агенција хришћантво је победило будизам, исто као што теутонска политика побеђује славенску. Али, тврдња не значи да првотне српске институције немају значајне елементе, специјално у идеалима које представљају“.
Одмах затим господин Темперли говори о српским законима који регулишу однос мушкарца и жене, о српском настојању да поправе положај слуга, да адаптирају византијски кодекс како би поправили славенски закон, исто као што славенска музика и поезија имају властиту вредност и оригиналност. Србија је имала ту срећу што су њене династије биле народне, израсле од властитих хероја, а без сумње, један народни принц је бољи од неког увозног немачког, како каже господин Темперли.
И то им свакако нису опростили (…). Ова прича о српском народу, више него о Србији поучила нас је много чему, између осталог о правди да се овај нароод уједини под једном влашћу, да му се да слободан излаз на море, да може дисати и плаћати плодовима властите цивилизације оно што од других цивилизација прима. Овај сељачки нароод за дивљење који, као можда ни један други, осећа демократију, предодређен је да у универзалну културу унесе елементе славенске душе које други славенски народи не би принели. “Ако Србин“,пише господин Темперли, у послове мира уложи половину снаге колико је уложио у ратне, нема бојазни за будуђност његовог народа“(…).И јесте, пре свега, праведно дело допустити да један народ развија властито биће, а не да служи као наковањ по којем бију други народи или терен на којем се за нешто боре.
Из овог рата ће изаћи, између осталог, стрмоглав планине клевета која се бацила на овај народ који није хтео да буде било чији слуга.
*Carso,италијанска област у околини Монфалконеа (Monfalcone).
**Романсеро(Romancero),циклус шпанских народних песама
***H.W.V. Temperley “History of Serbia”,London,1917.
Са шпанског превео Бобан Хрвач
4. январь 2024.
Направления:
