Пишет: экономический эксперт Центра геостратегических исследований
Конец прошлого и начало этого года принесли миру довольно четкие намеки на все ожидаемые большие изменения и потрясения, о которых я уже писал ранее в серии на сайте geostrategy.rs, включая мой последний текст с сентября прошлого года, ЖАРКОЕ ЛЕТО И ЕЩЕ ЖАРЧЕ ОСЕНЬ 2021 ГОДА. Поскольку подавляющее большинство моих оценок и прогнозов, как экономических, так и политических, оказались вполне реалистичными, здесь я хотел лишь указать некоторые текущие явления и тенденции в мире и в нашей стране, которые, несомненно, приведут нас к ответу на вопрос в заголовке этого текста. Возможно, исход пылающей украинской войны, однако, быстрее всего приведет нас к требуемому ответу со всеми его далеко идущими последствиями? Тем более, что на самом деле это открытый конфликт между пактом НАТО и Россией, когда НАТО фактически инструментализирует Украину как свою часть и подталкивает ее к открытому конфликту с Россией.
СВЕТСКА ЕКОНОМИЈА
Већ чувени Давоски „Велики ресет“, о коме сам више пута писао у текстовима на овом сајту, као нови тип глобалног колонијализма у рукама корпоративно-финасијско-војне англосаксонске елите, полако, али сигурно губи на замаху и одбија се од јаких националних држава. Изгледа да је њихов сулуди концепт коришћења ове пандемије за именовање СЗО (Светске здравствене организације) као носиоца тзв. „Нове Светске владе“, вероватно осујећен, па је СЗО, брже-боље најавила завршетак пандемије у овој години. Заокрет је направљен према пројекту климатских промена и тзв. зеленој економији и „ нултом угљенику“, који би ове елите пошто-пото одржао у седлу. Мада се од ресета не одустаје, он постаје све спорији и све се више кочи. Ударци ових корпоративних елита, оличених у водећим западним технолошким компанијама и инвестиционим фодовима (Вангуард, Блек Рок и др.), на националне државе и даље је изразит и тек предстоји велика борба на светском нивоу. У том обрачуну ове елите не бирају средства, од увођења „нове нормалности“, брисања граница нациналних држава, социјалног рата у циљу тоталног осиромашења људи, преко бесомучне куповине земљишта конверзијом својих углавном виртуелних (финасијских) актива, уз могућност њихове пренамене, па све до духовне сфере, кроз дигитализацију и четврту технолошку револуцију и промену човековог генома, као њиховог крајњег циља. Радује све већи отпор у свету свему овоме, незаустављив је пут трајног освешћења људи, а и најјаче националне државе све су жилавије и упорније у отпору, па је евидентно међу овим западним елитама већ завладао велики страх од неуспеха концепта. Овај страх подгревју и све веће неједнакости у расподели, где је само у задње непуне две године десет најбогатијих удвостручило своје богатство, док се огромној маси сиромашних у свету придружило нових 160 милиона. Више од 100 земаља је у овом периоду смањило социјалне издатке, при чему су више од 73 увеле мере штедње због отплате кредита ММФ-у, које су узеле за одбрану од пандемије. Зар канадски, париски, бриселски, а и остали у најави „Конвоји слободе“ нису само брутална најава неминовног отпора народа, који увелико узима маха?
Да нешто дебело није у реду у увелико оболелом западном економском неолибералном систему, показала је рекордна инфлација која га је захватила попут високе температуре у човековом организму и која му озбиљно дугорочно прети. Са преко 7% у САД-у и око 5% у ЕУ, она полако, али сигурно почиње да љуља економске темеље, те је све више прогноза у свету о новом великом таласу економске кризе са којом ћемо се суочити вероватно већ ове године, а што се поклапа и са мојим ранијим предвиђањима. Дошло је коначно до преливања абнормалних количина новонаштампаног фалш новца из финасијских тржишта и тржишта некретнина на реални сектор, уз тотално игнорисање да је само у САД прошле године наштампано нових 20% УСД. ЕЦБ (Европска централана банка) и у овој години наставља са лагодном штампом евра, без обзира што је светски дуг већ 3,5 пута већи од светског БДП-а. Ово је својеврсни нонсенс, поготову што је висока инфлација пре свега западни, а не светски, феномен. Западни економисти већ увелико упозоравају на могућности катастрофе, сугеришући разна могућа сценарија у будућности, али западне елите очигледно остају неме. Све пројекције показују да ће амерички ФЕД ( Федералне резерве ) чак три пута повећавати каматне стопе у овој години, док ЕУ још „мудро“ чека на сигнал из САД-а, ризикујући повратак у еру дугорочне тврдоглаве инфлације. Само храна у свету је поскупела прошле године скоро 30%, цене скоро свих енергентата су просто подивљале, па у психози опште нестабилности можемо очекивати да се значајно смање пројектоване стопе раста на глобалном нивоу за ову годину. А ниске стопе раста уз високе цене, заједно са другим негативним показатељима, доводе до тзв. најгоре комбинације лоших макроекономских феномена, који у продуженом деловању воде у економску катастрофу. Западни свет се суочио са тешким сазнањем да непрекидни раст више није могућ услед вишедеценијског погрешног концепта развоја, потрошачки начин живота је ударио очигледно у своје границе. За то време банке на Волстриту за прошлу годину пријављују рекордну добит од 20 до скоро 50%, пласирајући бесплатан новац у хартије од вредности, пумпајући тако њихову вредност. Али долазе врло турбулентна времена, јер и сама најава заоштравања монетарне политике довела је до пада цена акција почетком ове године. Шта ће се тек десити кад заиста дође до скока каматних стопа, можемо тек претпоставити.
Велике турбуленције на светском тржишту криптовалута, по мом дубоком убеђењу, само су предигра онога што се спрема на берзама, јер оба тржишта раде на принципу спојених судова. Западне финасијске елите криптовалуте стимулишу и убрзавају њихов раст, као још једног од „бочних деривата“, те и њихов улазак у фазу гигантских мехура, јер ће њима много лагодније моћи да плаћају подривачке и терористичке делатности широм света. Без обзира на снажне баријере, посебно биткоину, од стране незападног света (Кина од маја 2021.), те извесне мере ограничења у рударењу биткоина у ЕУ, са овим фантомским тржиштем предстоји озбиљна борба у наредним годинама. Није ли и само откриће огромних махинација са „ Дуинг бизнис листом“, те њеног укидања, један од путоказа повратка економије у своје реалне токове?
Покидани ланци глобалног снабдевања, уз вишеструко повећање цене контејнерских и осталих превоза, те инициране тиме несташице на тржишту и застоји у раду привреда, само су додатно погоршали, крајем прошле године, ионако јако ровиту глобалну економску ситуацију. Ово је погодило највише западне економије, пошто је њихова зависност од снабдевања из азијских земаља изузетно велика. Уз то је ескалирао и хронични недостатак радне снаге, уз њену све већу турбуленцију како се побољшавала пандемијска ситуација. Ни САД ни ЕУ, међутим, без обзира на рекордан број отворених радних места, нису успели да врате стопу незапослености на предпандемијски ниво.
Само кратак поглед на водеће азијске економије за прошлу и почетак ове године, може нам потврдити тенденцију наставка врло добрих економских индикатора, већ обрађиваних у мојим ранијим текстовима. Кина управо приводи крају грандиозан процес искорењивања сиромаштва, даље јачајући ионако запањујући број успешних малих и средњих предузећа. Приватни сектор наставља да надмашије тако државне компаније, с тим што се Кина много успешније од САД и ЕУ бори у обуздавању својих технолошких гиганата у земљи. Раст привреде од око 8%, извоза за импресивних око 30%, такође раст инвестиција за око 6%, одржање ниске незапослености од око 5% у прошлој години, те константно јачање курса јуана према УСД, јасан су показатељ снаге и велике отпорности кинеске привреде према турбулентним дешавањима у светској економији. Све су ово разлози да се недавно и сам Сорош обруши на Сија и да призна да победа „отворених друштава“ уопште више није тако сигурна. Пре би се рекло да се она налазе у стању незаустављивог пропадања, пред Сијевим планом „ Заједничког просперитета“, јер заправо Кина и Русија заједно нуде сасвим другачију визију уређења света, већ сада снажнију од оне коју деценијама безуспешно пропагира корпоративно-финасијска западна елита. Недавни улазак Ирана у ШОС ( Шангајску организацију за сарадњу), као пуноправног члана, уз одлуку ШОС-а да Саудијска Арабија, Египат и Катар постану „партнери у дијалогу“, јасно показује будуће односе снага ове две наведене визије.
Мада Русија знатно заостаје за САД и Кином у већини параметара научног и технолошког развоја, што због међународних санкција које ограничавају приступ капиталу и технологијама, што због унутрашњих проблема (корупција и лоше управљање и др.), њени макроекономски показатељи су довољно стабилни да јој омогуће пројекцију моћи у будућности. У прилог томе говоре само неки од података за прошлу годину, привредни раст од око 4%, раст извоза за око 13% у односу на предпандемијску 2019. те за преко 43% у односу на 2020 годину, стопа незапослености од око 4%, одржавање рекордно ниског државног дуга на око 18% БДП-а, упола мањи корпоративни дугови страним зајмодавцима у односу на 2014 год. (око 80 милијарди УСД), рекордне девизне резерве од скоро 640 милијарди УСД и др. Свакако да ће снажни раст цена нафте и гаса доста ублажити притисак на рубљу, мада економски трошак текућег рата у Украјини може бити изузетно велики, првенствено због квалитативно нових, већ уведених, а и најављених, западних санкција, које иду у правцу болесне и погибељне инпутације овог дела светске економије из глобалног финасијског система. Водећи руски економски експерти већ најављују и врло болне, можда фаталне контраударе, као и нову архитектуру платних система који су већ одавно у завршним припремама, а чиме ће се глобални југ ослободити западног финасијског вандализма. Они рачунају и на већ увелико започету диверсификацију извоза руског гаса и нафте на светском тржишту, као и нови процес супституције увоза робе са Запада, на које водеће земље у развоју једва чекају. Делим мишљење руских стручњака, да ће Русија у наредних неколико година бити полигон, зона жестоке борбе за будућност света, као што је то и раније знала да буде, с тим што ће релативно брзо бити јасно да ли она има довољно снаге да изнесе започети процес мултиполаризације, потисне САД из Европе, те на западу Евроазије успостави евроруски простор у свом саставу.
САД И ЕУ
Сви уплашени погледи западног неолибералног капитализма на низбрдици сада су уперени према његовом центру, односно САД, које лажним оптимизмом узалуд покушавају да их умире, оптужујући управо стање светске економије, које су они до недавно обликовали, као основног кривца за све. Од свега што већ увелико пропада, у САД је остао изгледа једино њихово централно божанство – УСД, које се једино брани поверењем у систем, које је, међутим, дебело пољуљано, при чему је само питање времена када ће га америчка елита потрошити. А тај ниво поверења нпр. у Конгрес САД је на историјском минимуму, те читав низ тамошњих стручњака већ увелико прориче скорашње озбиљне социјалне сукобе, као и могућност грађанског рата, праћеног великом економском рецесијом и стагфлацијом већ од краја ове године. О свему овоме сам и сам више пута раније писао у чланцима на овом сајту, упозоравајући да су САД неопходне хитне дубоке структурне промене, али сам сада више него уверен да их садашње политичке елите са успаваним Бајденом, неће ни покушати да спроведу. У међувремену дуг САД је премашио 150% њиховог БДП-а, док се дуг становништва убрзано приближава укупном БДП-у (само у прошлој години више од билион долара новог дуга), инфлаторна спирала се убрзава услед продуженог скока цена енергената, а сва пажња јавности се сада покушава да пренесе из овог безнађа на украјинску кризу и рат са Русијом до последњег Украјинца, који су сами креирали. Украјинско бојно поље ће дефинитивно показати да ли је дефанзива Запада, под водством САД-а, ушла у фазу незаустављиве инерције или ће се пак Запад неким чудом успети да се хомогенизује и одржи статус кво. Пре ће бити да је реалнија прва варијанта, јер на њеној страни је више од пет милијарди људи који нису на страни Америке, која овим више ризикује сопствену, као и самоизолацију својих сателита, него што то заправо жели Русији и Кини. Ако не успе у Украјини, да ли ће бити довољно времена за САД да спас потражи у неком новом бар ограниченом рату, не дај Боже код нас на Балкану?
Млађи брат САД-а, ЕУ, по строгом диктату свог старијег брата, у целој овој ситуацији делује и даље потпуно неснађено и изгубљено, јер без његове сагласности не сме да повуче ни један корак, осим што глумата посредника, миротворца у суровом украјинском казану. За то време код куће јој још од краја прошле године прети енергетска катастрофа, где је сплет неколико неповољних околности показао колико је заправо ЕУ сама себе довела у превелику зависност од нестабилних и екстремно променљивих обновљивих извора енергије. Овде не помаже ни прескупи амерички течни гас, јер га је недовољно, док инфлација такође узима све више свој данак, па даљи привредни раст постаје све упитнији. Уз све ово тренд растућег европоскептицизма је откривен чак и у Немачкој, где већ 55% грађана сматра да је политички систем ЕУ сломљен. С друге стране и процес даљег разједињавања ЕУ, кога сам обрађивао такође раније, се убрзава. Поред хроничног сукоба са Мађарском, фронт се сада шири и на, до скора послушну Румунију, а поготову на тврдоглаву Пољску, а све око питања супремације судства, чиме ЕУ покушава да минира темеље националних држава у свом саставу. Од начина разрешења тог сукоба сигурно ће зависити и сама судбина ЕУ, па се оправдано поставља питање, да ли је новчано кажњавање и одузимање гласа нпр. Варшаве у ЕУ, право решење? Бриселу све већи проблем задају нарасли евроскептични суверенистички популистички покрети и растуће незадовољство сиромашних народа Југа, јер се сам Брисел много више бави правима ЛГБТ популације и квир идеологијом, него социјалном правдом у својој кући. Нова, за пролеће ове године планирана, доктрина повратка „политици моћи“ ЕУ, као и њена даља судбина, остаће сигурно упитна, ако на председничким априлским изборима у Француској победи Мари Ле Пен или неко други од десних кандидата, а поготово ако развој украјинског рата не буде текао по њиховом плану. Слажем се са мишљењима наших угледних аналитичара да како год се овај рат завршио, Европа ће остати располућене на две крваво зараћене стране, с тим што ће ЕУ бити основни кривац за то, играјући туђу игру на подручју заједничке земље, коју дели са другима.
СРБИЈА И БАЛКАН
У целој овој ситуацији Србија доживљава врхунац свог „златног доба“, бесомучно се задужујући широм света, те нам је јавни дуг већ реално прешао 70% БДП-а, а што сам раније више пута најављивао (спољни дуг, који обухвата и дугове приватног сектора, реално је већ прешао 100% БДП-а). А како ћемо враћати те дугове када већ од јесени, а можда и раније, почну да скачу каматне стопе на светском финасијском тржишту и када спирала дугова почне да нас прождире, то нико од владајуће елите и не помиње. Реални привредни раст у прошлој години од око 5%, тек је покрио реалан пад у 2020 год. од око 3%, како сам и предвидео, уз одржавање још увек превисоког буџетског дефицита, те раст спољно-трговинског дефицита на скоро читавих 7 милијарди евра. Ово је поражавајуће за нашу привреду и још једном доказује сву илузију форсирања страних директних инвестиција код нас, као окоснице привредног развоја. С друге стране, већ сигурно двоцифрена, инфлаторна спирала, узима свој данак обезвређујући целокупан раст плата и пензија, при чему ће, због наглог скока цена енергената и хране, најугроженији бити најсиромашнији слојеви. Зар сам податак да смо у прошлој години забележили највећи раст цена хране у Европи од скоро 15%, док су неке земље регистровале и минимални пад ових цена, не говори довољно о слабости наше економије. Изнуђени потези наше владе у администрирању, односно вештачком ограничавању цена неких основних производа, само су још један доказ ове слабости, поготово што су те мере само привременог и популистичког карактера, с тим што су контра ефекти много болнији и дугорочнији.
Крај прошле и почетак ове године донео нам је неславно 134-то место од 137 земаља по индикатору капацитета за задржавање талената по истраживању Светског економског форума, као и неславно пето место у свету, а друго међу посматраним земљама са вишком умрлих од текуће пандемије од око 50.000 људи, наравно уз упорно одржавање стопе негативног природног прираштаја. По први пут, међутим, јавили су се и охрабрујући сигнали о повратку преко 93.000, већином младих људи, углавном из Немачке, Швајцарске и Енглеске, првенствено због тамошње све израженије економске кризе. Такође, прошла година нам доноси и језиво друго место од 44 европске земље по стопи криминала, односно 39-то место у свету од 193 државе, док смо индекс перцепције корупције од 38, односно 96-то место од 180 земаља, некако успели да „одржимо“ другу годину заредом. Али зато на мала врата враћамо вербални деликт!?
Само летимичан поглед на нашу политичку сцену углавном показује исправност мојих предвиђања од раније, с тим што су учестали народни протести, у међувремену, пре свега они еколошки, успели доста да уздрмају владајућу елиту, те да априлске изборе учине неизвеснијим, бар у Београду. Скоро комплетну патриотску опозицију Вучић је, у посматраном периоду, успео да купи и да се са њом игра како жели, очекујући наравно од ње да му притекне у помоћ, када и где то буде затребало у суровом обрачуну са само привидном другом страном, а за наклоност Запада. Плашим се да ће предстојећи избори бити увод у нашу дуготрајнију политичку нестабилност, у којој ће владајуће елите у слободном паду бранити своју власт не бирајући средства. Права наша патриотска опозиција, која ће неминовно доживети реинкарнацију након „прочишћења“ на овим априлским изборима, мораће ипак да сачека глобални расплет који се већ назире, не би ли постала један од кључних играча на нашој политичкој сцени. Лоша и прозирна Вучићева глуматања око нашег става према Русији и украјинском сукобу, можда лако буду увод у његов дефинитивни пад. Бесмртног одговора бившег председника грчке владе Венизелоса на понуду Централних сила да изда Србију у Првом светском рату, а да је Грчка сувише мала земља да би учинила тако велику подлост, нешто не чух ових дана да се ико из владајуће елите сетио.
На самом крају један блиц осврт на стање на тзв. Западном Балкану јасно показује да ту нема ни најаве неког иоле бољитка, да су све ове „банана“ државице, о којима сам већ више пута писао, презадужене, без икакве перспективе да ускоро стану на ноге, просто ухваћене у врзино коло лошег управљања и економске и социјалне беде. Чак и најугледнији западни медији од краја прошле године отворено апелују да проширење ЕУ мора генерално да се заустави и да европским лажима овим растрзаним друштвима са корумпираним и криминалним структурама, мора коначно доћи крај. Свој огроман неуспех у овом региону ЕУ већ поодавно покушава да пребаци на терен успостављања регионалног тржишта тзв. Западног Балкана, уместо да се он по свим питањима ослања на ЕУ, свесна чињенице да им ни он сам више не верује, шта више да расте степен разочарања у ЕУ. Па зар сама ЕУ није управо допустила „Косову“ да дотуче Цефта споразум, сахрањујући га тиме, без обзира што му је била главни заговорник и јемац? Тако је иницијатива препуштена САД да се слободно и неометано игра у овом региону са идејама „мини Шенгена“ и „отвореног Балкана“, који су већ у старту очигледно осуђени на пропаст. Отуда више него гротескно и лицемерно делује недавна „понуда“ исте те ЕУ да се све државице овог региона приме у ЕУ по неком убрзаном процесу, иницирана управо од стране највећих противника даљег проширења ЕУ, јер хитно треба обезбедити заједнички наступ свих земаља уједињене Европе према Источном фронту.
31. март 2022.
