На Калемегдану је откривено прво обележје у нашој земљи посвећено заједничкој борби Руса и Срба у Првом светском рату. – У средини симбола у облику крста смештен је мотив Светог Ђорђа, заштитника руске армије и победе
Међународна конференција „Велики рат и нови свет, актуелно подсећање за човечанство“ је отворена 17. септембра у Сава Центру. Организатори конференције су руски Фонд Андреј Првозвани и Центар националне славе, као и српска организација Београдски форум за свет равноправних уз велику подршку Српске православне цркве.
У раду конференције, учествовали су многа значајна имена из света политике и науке.
Пише: Миланко Шеклер
Коме требају чуда у животу,
нека погледа у свет око себе.
Ричард Докинс
Подсећа ме један дан ове недеље, с испољеном огромном еуфоријом и хвалоспевима о нашем потенцијалном уласку и одласку у ЕУ, на један већ поодавно заборављени цртани филм, у коме птичица, још нејака и неспособна да лети, видевши јата одраслих птица на небу како одлазе пут југа и сама каже: “Одох ја на југ”, и крене пешке у том правцу. Наравно, чак ни у цртаном филму она то не успева без разноразних “смицалица и превара” својих правих пријатеља. Словенци и Хрвати су имали несебичну и неупитну подршку економске велесиле каква је била тадашња и данашња Немачка (о томе већ постоји богата историографија), али и ону неформалну од потомака породице Хабзбург, који су и у време њиховог одвајања од Југославије и њиховог међународног признавања, али и учлањавања у ЕУ, били угледни и моћни чланови утицајне немачке партије, али је њихова моћ досезала и до Европског парламента и Савета, па и комисије ЕУ.
А где су нама такви пријатељи? Како ћемо ми успети на том путу у беспуће, када од пријатеља имамо само оне “новопечене”, које смо стекли тек прошлогодишњим пристајањем на “Бриселски споразум”, а који су до сада кроз читаву историју били наши, по правилу, највећи “непријатељи”. Знам да је у данашње време то поприлично отрцана фраза, али се бојим да се такве историјске категорије тешко мењају, а поготово долазе до изражаја у кризним временима каква су ова данас. Они, наши “нови” пријатељи, као озбиљне земље и народи, у свему томе своје интересе никада не потцењују и не превиђају, нити ће. А ми? Да ли је овде ико икада чуо последњих година шта је наш минимум националних интереса?
Пише: Миланко Шеклер
Одавно размишљам о једној теми… Зашто људи, односно човечанство, када говоримо о функционисању привреде и економији друштва, чинe увек исте грешке? Да ли су то уопште грешке или то само живот увек изнова изналази „нове“, а у ствари старе путеве преживљавања и опстанка људског друштва? И докле ће уопште трајати та тупава и беспредметна расправанајвећих економских умова, што плаћених, што искрено идеолошки острашћених, на ту тему?
Одакле уопште некоме идеја да буде судија у односу на тако важно питање за људско друштво, као што је процена ефикасности привредног, односно производног система, са аспекта власничких односа, односно да ли боље функционише привреда када је приватна или државна? Ако човек заиста озбиљно промисли на задату тему, и узме у обзир велики број историјских искуства, које су до сада имале многобројне старије, али и новоформиране земље у свету, закључак, бар са мог скромног становишта, може бити само један. Наиме, нема правила, нема вечне истине, нема бољег или лошијег, јер све је питање многобројних фактора, услова, околности, у којима иста треба да функционише. Ако баш желите да саопштите нешто што ће бити тачно, онда је то могуће дефинисати само овако: постоје привредне гране и потребе друштва и појединаца, које се боље могу задовољити приватним компанијама, али постоје и они који се могу боље задовољити државним власничким односима. Јер да није тако, тешко да би се икада иједан приватник у неким околностима одлучио лако за огромна улагања, у на пример изградњу дугачких аутопутева, у неке слабије насељене области, где се повраћај новца мора да чека деценијама, или где повраћаја новца неће бити директно кроз наплату путарине, већ индиректно, кроз привлачење страних инвестиција, отварање нових радних места, обезбеђење сировина за индустрију прераде и слично.
Интервју Невенке Стојчевић са Мануелом Оксенратјтером за Печат
Мануел Оксенрајтер (37) Немац из Берлина, оснивач је и главни уредник месечног часописа „Цуерст“. Ово гласило је политички магазин са веома високим тиражом (80.000 примерака) за немачке прилике. „Цуерст“ се, међутим, политичким темама, о којима иначе пишу и немачки „мејнстрим“ медији, бави онако како већина њих, оданих политичком естаблишменту, не жели ни да чује. Оксенрајтер је, између осталог, и један од првих, и ретких, новинара са Запада који је отишао у Сирију како би на лицу места сагледао узроке и последице ондашње кризе, и то из перспективе сиријске армије с којом је боравио на фронту, а на београдски Међународни скуп поводом 15 година од НАТО агресије дошао је право са Крима, где се такође, како каже, уверио у лажи које пласирају и шире западни медији. Сусрет са Оксенрајтером искористили смо да разговарамо за „Печат“, лист за који се може рећи да је својеврсни сродник „Цуерста“.
В российском информационном агентстве РИА Новости в Москве, 15.08.2014. в Президентском зале прошла конференция под названием " Война на Украине в 2014 году. в Югославии в 1999 году.: Сходства и различия в тактике и стратегии“.
Видео на YouTube каналу ЦГС: Видео конференции в РИА Новости
Интервью Драганы Трифкович с министром обороны Южной Осетии Валерием Яновцем для немецкого Zuerst
Уважаемый господин министр, прошу Вас вначале рассказать нам о конфликте, произошедшем в начале 90-х годов прошлого века на территории Южной Осетии. Что было причиной конфликта, как было достигнуто мирное соглашение в 1992 году. года?
С распадом СССР (Союза Советских Социалистических Республик) в декабре 1991 года все 15 бывших советских республик стали независимыми государствами. Статус национальной автономии каждое новое государство решало по своему усмотрению. В частности, на основе значительного ослабления центральной власти, уже в декабре 1990 года., решением парламента Грузии упразднена автономная область Южная Осетия. В Грузии появились такие фашистские лозунги, как” Грузия-грузинам“,” Почувствуй себя из Грузии", и эти идеи получили уровень государственной политики, возглавляемой новым националистическим руководством.
Однако в основе конфликта лежали не межнациональные, а политические конфликты. Народ Южной Осетии не хотел жить в Грузии, потому что у него было предчувствие, что права и свободы всего народа и каждого гражданина в отдельности будут постоянно сокращены. В конце 80-х и 90-х годах политические противоречия переросли в открытый военный конфликт. В Южной Осетии грузинские пенитенциарные подразделения сожгли более 100 деревень, более 1000 человек были убиты, десятки тысяч жителей стали беженцами, несмотря на то, что население Южной Осетии не превышает 70 000 жителей. Более 100 000 граждан осетинского национального меньшинства были изгнаны из внутренних районов Грузии, что было осуществлено грузинскими властями с целью реализации национально –государственной идеи: Грузия –грузинам”.
Интервју Тимора Болохина са Драганом Трифковић за Глас Русије
Први Срби појавили су се на територији Јужне Осетије. Делегација јавних посленика и новинара из Србије и Републике Српске присуствовала је ових дана у Цхинвалу свечаним манифестацијама у част нове годишњице „петодневног рата“ који је био резултат агресије Тбилисија против Јужне Осетије.
Пошто је критична тачка пређена, крајем августа 2008. године Русија је признала независност Јужне Осетије и Абхазије. Кавкаске утиске и балканске паралеле у разговору са дописником Гласа Русије изнела је српска политичка аналитичарка Драгана Трифковић.
СA руководством и народом Републике Јужне Осетије – на свечаностима којима је обележена годишњица „петодневног рата” од 8. 8. 2008. у којем су Русија и Јужна Осетија разбиле покушај САД и Сакашвилијевог режима да репризом „Олује” ликвидира Јужну Осетију као некад Српску Крајину, уз угледне госте из Русије, Абхазије, Придњестровља, Доњецке и Луганске Републике – први пут су били и гости из Србије и Републике Српске.
Из Србије, наравно, није било државних званичника, јер се наше власти због „пријатеља” из НАТО-а нису усудиле да признају независност братског православног осетинског народа, али су образ Србије достојно бранили командант одбране Кошара, потпредседник Покрета за Србију и члан Председништва Свесрпског Народног фронта пуковник Љубинко Ђурковић, војно-политички коментатор ”Политике” Мирослав Лазански и политички аналитичар Драгана Трифковић, уз велику помоћ нашег брата, добровољца и аутора више књига о српским солободилачким ратовима 90-их Олега Валецког.
Српски представници су учествовали у одавању поште погинулима у рату 2008, као и у централној комеморативној манифестацији одржаној испред парламента у Цхинвалу, главном граду Јужне Осетије, са почетком у 23.35 увече, тачно у време почетка грузијско-америчке агресије.
Разговор Драгане Трифковић са Георгијем Енгелгардтом за Геополитику
Георгије Енгелгардт, руски научник, запослен на Институту за славистику Руске академије наука, говори за Геополитику
Георгије Николајевич Енгелгардт је руски научник, запослен на Институту за славистику Руске академије наука. Стручњак је за савремену историју и социјално-политичке проблеме Централне и Југоисточне Европе. Посебно је изучавао новију историју бивше Југославије и добро је упознат са кризом на Балкану деведесетих година прошлог века, као и са улогом Русије у решавању југословенске кризе. Поред тога, његов научноистраживачки рад усмерен је на изучавање религија, посебно ислама и његовог утицаја на Русију и на Балкан.
