Пише: Економски експерт Центра за геостратешке студије
Волео бих искрено да сам оптимистичан и да нашим верним пратиоцима зажелим да ова година буде много боља и успешнија од претходне, али ми, на жалост, сурова реалност која нас очекује, то просто не дозвољава. Све моје слутње и предвиђања из ранијих текстова на овом сајту, су се, опет на жалост, показале поприлично тачним, што читаоци, који их нису прочитали, могу лако да се увере. Како се догађаји на светској политичкој и економској сцени све више убрзавају, желео сам овога пута да се у што концизнијем облику позабавим искључиво оним што нас, по мом дубоком убеђењу, чека ове, па делимично и наредних неколико година. У средишту ће, као и раније, бити углавном економски проблеми који очекују свет у овој години, са посебним освртом на Србију, без сувишних економских показатеља. Покушаћу, при томе, да одговорим и на две кључне ствари и то – да ли је тзв. Колективни Запад дошао до своје природне границе раста са својим неолибералним моделом и где су границе раста водећих источних гиганата? Друго је свакако питање борбе нових и старих идеологија и економских концепата, посебно у овој преломној години, питање којем се враћам у већини мојих чланака.
