Пише: Владимир Милетић
Каква је разлика између српског, хрватског, босанског и црногорског језика? Пре двадесетак година грађани Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе, говорили су истим језиком. Данас свака нација има сопствени језик, али се и даље међусобно споразумевају на било којем од та четири језика.
Док српски лингвисти истичу да су ови језици само варијанте једног истог језика, хрватски, босански и црнгорски лингвисти тврде да “не морају бити потпуно различити да би били засебни језици”. Упркос новим именима, ове регионалне варијанте остају лингвистички базично исте, са незнатним варијацијама, укључујући коришћење ћирилице у српском језику.
Хрватски научници из области лингвистике, кажу да није тачна теза да је у бившој заједничкој држави (еx Југославија) постојао само један језик, а да су се тек њеним распадом настала четири нова. Неоспорно је да је њихово далеко језичко порекло заједничко, али критеријум међусобне разумљивости тих језика није једини критеријум релевантан за њихов статус. Они истичу да су ти језици имали различите путеве стандардизације и она се одвијала у различито доба, у разним политичким и административним државама.
Са друге стране босански лингвисти кажу да није реч о дијалектима једног језика, али да је тачно да српски, хрватски, босански и црногорски имају лингвистички заједничку дијалекатску базу. Наводе да ова четири језика не морају бити потпуно различити да би били засебни језици и да суштина није у разликама, јер са лаичке стране, на нивоу комуникација разлика нема, али са научне стране има.
Један од аутора црногорске граматике тврди да су распадом Југославије поново успослтављењи они језици који су фонкционислали у Србији, Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори пре стварања заједничке државе. Такође истиче да је именовање неког језика пре свега политичка одлука, али је стандардизација са друге стране ствар науке.
Сербо_цроатиан_лангуаге2005Након распада бивше Југославије, издвајају се посебни стандарди из дотадашњег стандардонг српскохрватског језика који је у себи имао српску и хрватску варијанту и црногорски језички израз, и настају нови књижевни језици. Проблеми су настали код босанског стандарда, који су Срби и Хрвати настојали прогласити непотребним, сматрајући да се не може звати босанским.
Свима је јасно да се народи у већини земаља региона западног Балкана добро разумеју, али када се посматра на нивоу линвистике онда је видљиво да је реч о четири посебна стандардна језика, са друге стране су толико повезани и слични да странци једноставно не могу видети разлику, и имају утисак да се ради о истом језику.
Српски, хрватски, босански, црногорски су један језик у генеричком смислу, при чему свака нација има права да га посебно именује и стандардизује. Како је навео један универзитетски професор, из перспективе људи у Босни и Херцеговини, “нарцизам малих разлика у језицима преточен је у политику великих разлика. Тако је језик постао средство конструисања великог идеолошког непријатеља, при чему је тај непријатељ етнички и стални”.
Са научног становништва то је један језик, и још од почетка 19. века он се звао српскохрватски. За узрок настанка четири језика, српски академици наводе национализам и сепаратизам, дакле узрок је политички а не лингвистички. Није тачно да свака нација у свету има свој национални језик, што једноставно можемо да видимо на примеру Швајцарске. Пример како су културолошке и језичке разлике једна вредност, а не разлог за поделе.
2. јул 2015.
