Драгана Трифковић за Руску народну линију
Да ли су демонстрације у Србији спонтане или их неко споља подстиче?
По многобројним питањима медија у вези са актуелним протестима у Србији (не само из Русије) видим да постоји бојазан од обојене револуције. То наравно није случајно ако имамо у виду да је протеклих година, или боље рећи деценија, мешање западних сила довело до смене многих (њима) неподобних режима а у неким земљама до дуготрајне кризе или ратног сукоба. Због свега тога опрез неупитно треба да постоји али он не сме да подразумева укидање права људи да изађу и демонстрирају против нечега што мисле да је лоше.
Такође уколико било ко без икаквих доказа, а нарочито без довољног познавања унутрашњих прилика у Србији оптужује демонстранте да су инструисани, он то може да ради или из незнања или из неких крајњих намера. Нажалост то није редак случај. С једне стране имамо власт која жели да прикаже демонстранте у најнегативнијем светлу. Због тога она често прибегава Макијавелистичким методама и оптужује опозицију најчешће за оно што сама ради. У случају садашњег режима у Србији, такво понашање је превазишло све нормалне границе. Узмимо пример Косова и Метохије и потписаног Бриселског споразума из 2013. године којим се власт у Србији обавезала да ће угасити институције државе Србије на територији Косова и Метохије а да ће људе који су били запослени у тим институцијама интегрисати у косовски систем. У оквиру тог споразума утврђено је и постављање границе и царине између Косова и остатка Србије.
У чему је суштина?
Данашње власт је све те кораке реализовала али у јавном простору редовно лажно оптужује опозицију да је она поставила границу са Косовом. Прелазак сваке нормалне границе значи да су власти из Београда дошле дотле да оптужују и Србе са Косова и Метохије који су стајали на барикадама не желећи да дозволе инсталирање границе и царине, како су то они лично договорили и спровели. Дакле Србе који се противе предаји Косова Албанцима и који су се против тога борили стојећи данима на барикадама, оптужују за границу коју су сами поставили. Поред тога председник државе и чланови његове Владе свакодневно у јавном простору називају опозицију али и грађане Србије разним именима: олоши, нерадници, силеџије, насилници, рушитељи, страни плаћеници и сл. Желим да скренем пажњу на то, ако већ правимо поређење са Милошевићевим временом да ово што нам се данас дешава јесте реприза тог времена и да ми поново имамо социјалисте и радикале на власти који говорећи да бране и спашавају Србију, иза кулиса раде све супротно од тога. Такође ако поредимо репресију и цензуру можемо да кажемо да је сада још гора ситуација од деведесетих година. Коначно једини носилац власти у Србији-Александар Вучић јесте био део тог система као млади министар информисања који је увео рестриктивни закон о информисању и праксу прогона новинара. Ако ме питате због чега су људи на улицама данас, рећи ћу вам да је то због насиља власти, цензуре, прогона неистомишљеника, огромне корупције, непотизма, приватизације државе од стране једног човека, узурпираних институција, сиромаштва, велике незапослености, дискриминације, нетолеранције, ријалитизације, омаловажавања, бахатости, криминала, небриге и још много тога.
Око чега су сукобљени опозиција и власт?
Ситуација у друштву је таква да сви они грађани који увиђају наведене проблеме неће више да ћуте и трпе, а са друге стране имамо људе који су део таквог система и само захваљујући томе уживају привилегије које ничим другим не би заслужили у животу јер их заслужују углавном само због оданости режиму и спремности да беспоговорно служе том режиму зарад сопствених интереса. Немају никакве друге квалификације. Ми као друштво немамо сукоб око различитих идеја, већ око различитих погледа на свет. Идеје могу да постоје и о њима можемо да дискутујемо уколико имамо демократско друштво. Нажалост садашња власт не да не постиче дијалог већ га забрањује а сукоб идеја не постоји јер с друге стране имамо људе који брину само о личним интересима и немају никакве друге идеје. Мислим да они који размишљају о узроцима протеста у Србији морају да буду упознати са тим чињеницама.
Да ли протести подсећају на „булдожер револуцију“ када су патриоте смениле Милошевића?
Садашње околности у свету се веома разликују од оних прилика када је у Србији био „5. октобар“. Ако говоримо о Сорошу чија је Фондација финансирала преврате, морам да приметим да се са њим редовно састаје управо председник Александар Вучић. О чему са њим разговара, није познато широј јавности јер се после сваког састанка појављује демократија и слобода као тема што је врло широк појам. Такође све НВО које он финансира у Србији подржавају режим Александра Вучића.
Фото: Бета
У сваком случају „5. октобар“ је протест који је захтевао од тадашње Милошевићеве власти да призна изборни пораз, а ово су протести који захтевају од власти да уреде изборни систем, законе, бирачке спискове и да ослободе медије како би поштени и фер избори могли да буду одржани. Навешћу само једну чињеницу, Србија има око 7 милиона становника и исто толико гласача. Што значи да нема деце и омладине јер се гласачко право остварује са 18 година. Заправо ми имамо око милион и 700 хиљада непостојећих гласача у бирачким списковима што уз све додатне нерегуларности омогућава да се изборна воља грађана изманипулише. Уз то су медији под потпуном цензуром а народ уцењен и поткупљен пред сваке изборе.
Фото: Бета
27. Јануар 2019.