Автор: Драгана Трифкович
СВЕ учесталији напади на Србе на Косову и Метохији, нису иницирали преиспитивање званичне политике Србије у односу на најважнија државна и национална питања.
Последњих месеци било је неколико покушаја отмице српске деце на Косову и Метохији, напада на Србе како хладним оружјем тако и рафалима из ватреног оружја, али и бачених бомби на српске куће. Пре пар дана је пуцано из аутоматског оружја на Србе који су косили траву у порти порушеног манастира Светих архангела Михаила и Гаврила у општини Витина.
Игноришући константне нападе на Србе и погоршавање безбедносних услова на Косову и Метохији, председник техничке Владе Србије, Александар Вучић, изјавио је у Бриселу да је Бриселски споразум дао одређене резултате који се огледају у значајно мањем број инцидената између Срба и Албанаца. Такав исказ није заснован на реалним чињеницама, већ власт њиме покушава да прикрије суштински лошу политику која је проузроковала тежи положај Срба у покрајини.
Да су договори које је српска власт потписала са Приштином изразито лоши по Србе на КиМ, могла сам да се уверим 2014. приликом обиласка српских енклава, само годину дана после потписивања Бриселског споразума.
Породица из Ораховца ми је рекла да живе у још већем страху и да су после потписивања договора између Србије и нелегалних приштинских власти, многе породице одлучиле да продају куће и да се одселе, иако су ту проживеле године најгорег терора. Нуклеус српских кућа око старе цркве у Ораховцу, почео је још више да се смањује.
Као разлог одласка, навели су да се људи осећају одбаченим од стране државе Србије, и да немају више никакву заштиту. Разлози за бригу су били сасвим оправдани, посебно што је Србија касније, у складу са Бриселским споразумом, угасила институције државе и препустила судство и полицију институцијама „независног“ Косова, супротно Уставу Србије. Тиме су Срби на Косову и Метохији дефинитивно остали препуштени косовским нелегалним властима, што се касније испољило неоснованим хапшењем појединих Срба, али и погоршањем безбедносне ситуације.
Док светски медији пишу о опасностима на Косову и Метохији, трговини дрогом и људима као и камповима за обуку и регрутовање за потребе ИД-а, Александар Вучић говори о процвату демократије и мира.
Неопходно је да се осврнемо и на извештаје разних западних институција, између осталих и ЕУ, о стању на Косову и Метохији.
Европска комисија у свом извештају за 2015. годину истиче проблем злочина из мржње над српским становништвом посебно у западном делу Косова и Метохије и због тога препоручује да косовска полиција и судство морају да утврде шта подстиче међуетничке сукобе.
Такође, извештај ОЕБС-а за 2015. годину истиче проблем некажњавања починиоца злочина над Србима, због нереаговања полиције и судства што утиче на даљу радикализацију проблема.
Невладина организација Хумани центар је објавила у мају 2016. резултате истраживања, где наводи да се 77, 7% Срба на Косову и Метохији проценило безбедносну ситуацију у покрајини као лошу или веома лошу.
Коначно, комплетан преглед безбедносне ситуације на Косову и Метохији урадио је Центар за мир и толеранцију у анализи под називом „Потенцијални етничко мотивисани инциденти на Косову-ружна прича која никада није испричана“ (документ је доступан на сајту www.ngocpt.org). Центар је анализирао податке косовских „институција“, рад судства и полиције, али и податке EULEX, ОЕБС и UNMIK, уз образложење да већина података међународних институција није доступна због осетљивости природе материјала, што далеко отежава дефинисање проблема и приступ решавању проблема.
На основу једног документа UNMIK са прегледом потенцијално етнички мотивисаних инцидената, до кога су дошли преко бившег запосленог UNMIK-а, дошли су до следећег закључка:
„UNMIK објављује званичне податке о етничким инцидентима у редовним извештајима генералног секретара и у другим јавно доступним документима. Ипак, преглед извештаја генералног секретара указује на недостатак доследности у представљању информација, укључујући извештавање о броју инцидената. Када се упореди број потенцијално етнички мотивисаних инцидената (ПЕМИ) током 2013. године са бројем ПЕМИ из 2012. можемо приметити мали пораст у броју, што је супротно извештају генералног секретара да се број ПЕМИ током 2013. смањио у поређењу са ПЕМИ током 2012. године“.
Овим је утврђено да у извештају генералног секретара УН нису представљени веродостојни подаци, посебно у вези са бројем инцидената на Косову и Метохији, односно да је извештај у супротности са статистиком UNMIK-а.
Из свега наведеног можемо да утврдимо да међународне институције, као и власти у Србији, нерегуларно умањују статистику, како би безбедносну ситуацију на Косову и Метохији приказали бољом него што она то јесте. Узимајући у обзир свеукупно деловање међународних институција у јужној српској покрајини, оваква чињеница није изненађујућа. Остаје питање како властима Србије може да буде у интересу да износе нетачне податке о броју инцидената, којима релативизују опасност и ризике на Косову и Метохији. Такав однос према злочинима над Србима (како међународних институција, тако и државе Србије), и некажњавање починиоца злочина подстичу даље насиље на Косову и Метохији.
25. јул 2016.
