Са дистанце од готово три године можемо са сигурношћу аргументовано и документовано да потврдимо како је преузимање власти Српске напредне странке од Демократске странке 2012. године доласком Томислава Николића на чело Србије означило континуитет и убрзање погубне политике испуњавања „услова“ ЕУ на штету државних и националних интереса Србије. Ове чињенице су постале очигледне у врло кратком року али је Запад, приликом осмишљавања нових пројеката политичког инжињеринга, имао у виду одложену реакцију коју производи шок. Политика која по Србију има разарајуће дејство базирана је на беспоговорном пристајању српских власти да вођење унутрашње и спољне политике Србије препусти страним амбасадорима, а доношење одлука Вашингтону и Бриселу.
Интервју Драгане Трифковић са Мануелом Оксенрајтером за Стање Ствари
Мануела Оксенрајтера сам упознала у Београду, на конференцији поводом 15. година од НАТО агресије на Србију, и од тада имамо сјајну сарадњу. Он је одличан познавалац геополитике и изузетан војни аналитичар. Г. Оксенрајтер је био седам година уредник немачког војног часописа (Deutsche Militärzeitschrift), а након тога је основао месечник ZUERST! који се бави геополитиком, политиком, војним темама, економијом и културом. ZUERST! часопис се разликује од већине осталих, јер пише аргументовано. Зато је то један од ретких немачких часописа у којем може да се прочита истина о Косову и Метохији, Сребреници, специјалном рату против Србије и сл. Мануел Оксенрајтер је боравио неколико пута у Сирији током рата, где је са сиријском војском обишао ратна подручја. Репортаже о Сирији објављивао је и у српској Геополитици. Већ извесно време, ZUERST! такође објављује моје ауторске текстове, интервјуе и анализе. У последњем броју, објављен је велики интервју са Марком Јакшићем о ситуацији на Косову и Метохији, као и мој разговор са командантом француско-српске јединице у Новорусији.
Танјуг и РТС су 7. фебруара пренели да је у оквиру 51. Минхенске безбедоносне конференције, на панелу „Украјина и нерешени конфликти у Европи“, српски премијер Александар Вучић нагласио „да морамо сачувати живе људе на све стране, а да ће Србија као председавајући ОЕБС учинити најбоље с партнерима Швајцарском и Немачком да се то и оствари“.
Танјуг нам даље о активности нашег премијера саопштава: „Нагласио је да у Србији најбоље знамо (подвукао М.Ш.) шта значи изгубити животе и шта значе ратови“.
И даље, премијер Србије Александар Вучић је према Танјугу и РТС-у још изјавио:
„…Имам добре идеје, користићу нешто што личи на шалу, али је истина – ми Срби смо један од шампиона по броју ратова које смо водили од 19. века до недавно. Искусили смо најтеже ситуације, патили пуно, изгубили пола мушког становништва, учинили смо доста лоших ствари другим људима, и нашли смо данас нешто што је од највећег значаја по нашу земљу, а то је мир и стабилност“, истакао је премијер.
Западу је потребна организација која ће оснажити „патриотску“ опредељеност власти, а ко ће послужити томе, остаје да видимо
Уставни суд је донео одлуку да одбаци захтев за оцену уставности Бриселског споразума, јер сматра да је реч о политичком а не о правном питању[1]. Праведнија одлука би била да се Уставни суд изјаснио како право не постоји осим као појам. Теоретски није тешко дефинисати установљена правила и норме, али практично важе недефинисана правила која поништавају правно уређење државе и подстичу безакоње. Таквом одлуком Уставни суд је дефинитивно потврдио да у Србији не постоји право, институције а самим тим ни држава. Постоји огољена сила узурпираних државних институција, које спроводе туђе интересе.
В российском информационном агентстве РИА Новости в Москве прошла конференция под названием Война на Украине в 2014 году. а в Югославии 1999: сходства и различия в тактике и стратегии.
Война на Украине-это продолжение дестабилизации и окружения России. После распада СССР и отмены Варшавского договора открылось пространство для расширения НАТО и полного господства США. Хотя власти России в то время имели устные гарантии от западных чиновников, что НАТО не будет расширяться к границам России, Запад не придерживался соглашения. Страны, которые когда-то принадлежали Восточному блоку, стали членами ЕС и НАТО. Конфликты на территории бывшей Югославии были прелюдией для Украины.
На конференции выступили Любинко Джуркович, полковник сербской армии в отставке и председатель Исполнительного комитета Движения за Сербию Сергей Гриняев, генеральный директор Центра стратегических исследований и прогнозов Драгана Трифкович, директор белградского Центра геостратегических исследований, и Олег Валецкий, военный эксперт, член Союза писателей России
Манхэттенский проект является самым важным предприятием Соединенных Штатов Америки во Второй мировой войне и самым большим и дорогостоящим научным прорывом всех времен. Речь идет о создании первой атомной бомбы. Ученые с сетом вспоминают те дни, когда горожане были в ужасе. Сегодня 70 лет со дня сброса первой атомной бомбы на Хиросиму.
Стара изрека каже да је лако бити генерал после битке, те да се најбоље види шта се негде дешава ако посматрате са стране… Такав је и случај са великим, глобалним гео-политичким конфронтацијама, као што је сукоб у Украјини. Говорити о томе ко је погрешио, веома је незахвално, јер се само кроз анализу последица може разумети и вредновати исправност или погрешност раније донетих одлука.
Сада, када је ситуација у Украјини постала јаснија, право је време проверити до чега је довео рат на истоку Украјине – познатији као рат за Донбас. Споразум постигнут у фебруару 2015. у Минску успео је заиста да заустави рат у Донбасу. Није га прекинуо, јер се тако озбиљан сукоб не може једноставно прекинути неким споразумом. Оно што је само по себи добро, јесте да су се догађаји у Украјини пребацили са ратишта у домен политике и економије. Стабилизација фронта коначно је омогућила да се у ред доведе управљачка структура Луганске и Доњецке Републике. Она је још далеко од идеалне, али у односу на то како је све изгледало прошлог лета, сада изгледа фантастично…
Са друге стране данас је евидентан потпуни економски неуспех кијевске владе. Управо тај неуспех у овом тренутку онемогућава амерички пројекат Мајдан 2 (другу фазу операције у Украјини) много брже и ефикасније од било какве борбе. А управо је Минск 2 (други мировно споразум из фебруара 2015. године) створио услове да се потпуно потопе све првобитне калкулације Сједињених Америчких Држава.
Арапско пролеће је проузроковало серију потреса на Блиском истоку и северу Африке, којима су ове области дугорочно дестабилизоване. Након смене режима у Тунису и Египту, поделе Судана, гушења протеста у Јемену и Бахреину, у Либији je извршена војна интервенција. Исти сценарио задесио би и Сирију, да Америка није наишла на отпор. Русија и Кина су ставиле вето на резолуцију СБ УН о Сирији, коју су западне земље предложиле, у циљу рушења власти Башара Ал Асада. С обзиром да је Запад одавно одбацио право и увео владавину силе, то их није спречило у намери да смене легално изабран сиријски режим и инсталирају марионетску власт која би испуњавала све њихове захтеве. Захваљујући непоколебљивом ставу, политичкој и дипломатској борби Русије, чији захтев је решавање сукоба мирним путем уз поштовање суверенитета Сирије, Америка је морала да одустане од својих планова.
Недавно је у Вашингтон посту, Мајкл Абрамовић (Michael Abramowitz) председник центра за спречавање геноцида при Музеју холокауста у Вашингтону подсетио на америчку доктрину: „Државе морају да заштите властито становништво од геноцида, ратних злочина, злочина против човечности и етничког чишћења, и морају да предузму акцију како би помогле другим државама чије владе не могу или неће да заштите властито становништво. Свет посебно има одговорност да интервенише онда кад државе саме спроводе насиље масовних размера над сопственим становништвом, какав је случај несумњиво у Сирији где је по међународним проценама убијено више од сто хиљада људи, више од пет милиона измештено из својих домова, а више од два милиона се нашло у избеглиштву пред ратним злочинима међу којима је и употреба хемијског оружја као најдрастичнији појединачни злочин у насиљу које траје већ две године“(1).
Догађају на Блиском истоку и северу Африке, нису нимало случајни, нити се ради о случају који Абрамовић пропагира. Напротив, они су инспирисани и контролисани од стране САД и чине део стратегијског плана Велики Блиски исток, који је смишљен ради остваривања америчке империјалистичке политике (2). Као што је познато из историје прошлих сукоба, западне силе не бирају средства за остваривање својих циљева. Жртве рата и уништена будућност неке земље, представља само узгредну штету (Србија, Ирак, Либија итд.). Подаци које је Мајкл Абрамовић навео о броју жртава су тачни, али је све остало више него проблематично (3).
В российском информационном агентстве РИА Новости в Москве, 15.08.2014. в Президентском зале прошла конференция под названием " Война на Украине в 2014 году. в Югославии в 1999 году.: Сходства и различия в тактике и стратегии“.
Интервью Драганы Трифкович с министром обороны Южной Осетии Валерием Яновцем для немецкого Zuerst
Уважаемый господин министр, прошу Вас вначале рассказать нам о конфликте, произошедшем в начале 90-х годов прошлого века на территории Южной Осетии. Что было причиной конфликта, как было достигнуто мирное соглашение в 1992 году. года?
С распадом СССР (Союза Советских Социалистических Республик) в декабре 1991 года все 15 бывших советских республик стали независимыми государствами. Статус национальной автономии каждое новое государство решало по своему усмотрению. В частности, на основе значительного ослабления центральной власти, уже в декабре 1990 года., решением парламента Грузии упразднена автономная область Южная Осетия. В Грузии появились такие фашистские лозунги, как” Грузия-грузинам“,” Почувствуй себя из Грузии", и эти идеи получили уровень государственной политики, возглавляемой новым националистическим руководством.
Однако в основе конфликта лежали не межнациональные, а политические конфликты. Народ Южной Осетии не хотел жить в Грузии, потому что у него было предчувствие, что права и свободы всего народа и каждого гражданина в отдельности будут постоянно сокращены. В конце 80-х и 90-х годах политические противоречия переросли в открытый военный конфликт. В Южной Осетии грузинские пенитенциарные подразделения сожгли более 100 деревень, более 1000 человек были убиты, десятки тысяч жителей стали беженцами, несмотря на то, что население Южной Осетии не превышает 70 000 жителей. Более 100 000 граждан осетинского национального меньшинства были изгнаны из внутренних районов Грузии, что было осуществлено грузинскими властями с целью реализации национально –государственной идеи: Грузия –грузинам”.
