Геополитика и политика

Пишет: Драгана Трифкович, директор Центра геостратегических исследований

Крајем прошле године председник Руске Федерације је одржао традиционалну годишњу конференцију за новинаре, на којој је четири и по сата стрпљиво одговарао на новинарска питања. С обзиром на међународне околности, било је много тема за дискусију.

Общее мировое социально-историческое развитие до сих пор показало нам несколько закономерностей, несмотря на все неровности и турбулентность, с которыми оно сопровождалось. Еще в исследованиях нас, несмотря на все еще пост-Титовское состояние ровито, учили, что единственный истинный путь социально-исторического развития-это эволюция, а не революция, со всеми ее проблемами и нелогичностью, которые она неизбежно несет с собой. Затем, в своей магистерской диссертации, я увлекся второй закономерностью, то есть невозможностью и нереальностью пропуска фаз социального развития (рабовладение, феодализм, капитализм, социализм), которые, как правило, приводят к неизбежный обратимый процесс, то есть возвращение к более ранней стадии. Я базировался на, тогда очень популярных, развивающихся странах, хотя позже эта закономерность подтвердилась не только у нас, но и у развитых, в тот период, социалистических стран. Параллельно с этим тезисом я также был озабочен очень сложным процессом конвергенции, то есть повсеместным, этапом социально-исторического развития, который позже оказался еще одной из важных закономерностей этого процесса. С сетом, конечно, мы, старшие, в те восьмидесятые и девяностые годы прошлого века могли проследить печальный крах тогдашнего социализма, который больше всего отражался в экономической сфере, и блестящую победу западного капитализма, поэтому мы задавались вопросом, где мы ошиблись, настойчиво следуя Марксу.

Написано: Милош Здравкович

Када би Срби заиста пристали на класичну грађанску државу, перијанице “Друге Србије” би се прве бориле против ње. Њима је пуно ближа она која се може ишчитати из речи палестинскога вође Јасера Арафата који је једном приликом бошњачком лидеру Алији Изетбеговићу рекао: „Узми, Алија, па макар била као авлија.“ (Буквални превод Фахрудина Радончића, власника Дневног Аваза)

У Москви је 31. марта одржан округли сто на тему „Косовска криза: да ли је могуће решење?“
Организатори округлог стола били су: Координационо веће некомерцијалних организација Русије и Центар за геостратешка истраживања (Србија)

На Дан руске науке 8. фебруара, у брјанском огранку Академије при председнику РФ (РАНХиГС) почео је Фестивал науке – 2021. У оквиру фестивала организују се отворена предавања, састанци, округли столови и други догађаји. Међу њима – серија предавања познатог српског политиколога, директора Центра за геостратешке студије (Београд) Драгане Трифковић. Предавања су одржана 22-24. марта.

Интервју Драгане Трифковић, директора Центра за геостратешке студије за Baltnews

• 2018 године сте посетили Крим као члан комисије иностраних посматрача. Да ли је то био ваш први долазак на полуострво? Ако није, да ли сте осетили неке промене од када је Крим у саставу Руске Федерације?

На Криму сам први пут боравила 2015. године у делегацији Демократске странке Србије и партије Двери, која се том приликом састала са руководством Републике Крим. Након тога сам сваке године посећивала Крим где сам учествовала у раду многобројних форума и конференција. Последњих година од реинтеграције Крима у састав РФ, на Криму су се одвијале веома динамичне дипломатске активности усмерене ка развоју међународне сарадње.

Некоторое время назад президент Сербии Александр Вучич провёл встречу с посредником ЕС в переговорах сербских властей с косовскими сепаратистами Мирославом Лайчаком, по итогам которой заявил, что Запад ждёт от Сербии признания Косово. То есть Белграду, по-видимому, уже не удастся «съехать» на полумерах, которые подразумевают фактическую легализацию независимости южного сербского края при отсутствии её формального признания. ЕС и новая администрация США явно не в восторге от ухищрений сербских властей, всерьёз надеющихся получить в обмен на признание Косово что-то хоть сколько-нибудь существенное, даже если речь идёт буквально о нескольких населённых сербами деревнях. Сербия должна признать Косово безо всяких условий. Неоднократные заявления Вучича, согласно которым в результате сдачи региона «недовольными должны остаться обе стороны», не встречают сочувствия у американских и западноевропейских партнёров президента Сербии. США и ЕС явно считают, что «недовольными» должны остаться только сербы, и никто другой.

Пре извесног времена председник Србије Александар Вучић састао се са посредником Европске уније у преговорима српских власти и косовских сепаратиста Мирославом Лајчаком, после којих је изјавио да Запад од Србије очекује да призна Косово. Тачније, Београду изгледа више не полази за руком да се „вади“ на полумере које подразумевају фактичку легализацију независности јужне српске покрајине уз одсуство њеног формалног признања. ЕУ и нова америчка администрација очигледно нису одушевљене домишљатошћу српских власти, које су се озбиљно надале да ће за признање Косова добити бар нешто суштинско, макар неколико српских села. Србија треба да призна Косово без било каквих услова. Вучићеве узастопне изјаве о томе да после предаје покрајине „незадовољне треба да остану обе стране“ не изазивају саосећање код америчких и западноевропских партнера српског председника. САД и ЕУ очигледно сматрају да „незадовољним“ треба да остану само Срби и нико више.

 Чувени антикомунистички дисидент из Улциња, Каплан Буровић осуђен је на 20 година затвора зато што је у свом роману направио алузију на албанског диктатора Енвера Хоџу. Због поеме „Бојана“, Буровић је робијао и у Титовом затвору. Шверцерски режим Мила Ђукановића се сличним методама обрачунавао са интелектуалцима. Године 2018. забрањен је улаз у Црну Гору академику Матији Бећковићу, историчарима Антићу и Раковићу, као и аутору овог текста. Председник Србије Вучић није стао у заштиту својих држављана. Осим конференције за штампу, он није ништа предузео. Ђукановићев режим, охрабрен таквом (не)реакцијом, у стилу свог главног идеолога Бебе Поповића (који је 2003. забранио лист „Дан“ у Србији), забрањује улаз чак и музичарима из Београдског синдиката и Владу Георгијеву.