Драгана Трифковић за руски Я РЕГНУМ
Нико није очекивао да ће састанак Александра Вучића, председника Србије, и Хашима Тачија, такозваног председника Косова, заказан за 27. јуни у Белој кући, бити отказан.
Посебно што се о његовом значају говорило у званичним круговима Београда и Приштине са великим оптимизмом. Тачи је 18. јуна за приштинске медије изјавио да се ради о историјском сусрету који ће бити прекретница у даљем процесу мирног решења и да „Будући споразум треба једном заувек да затвори једновековно поглавље сукоба Србије и Косова“.
Међутим, уместо Беле куће у први план је избила „жута кућа“. Само три дана пре најављеног сусрета у Вашингтону, Специјално тужилаштво у Хагу је подигло оптужницу против Хашима Тачија, Кадрија Весељија и других лица за ратне злочине против српског, албанског и ромског становништва на Косову и најмање 100 убистава. Подсетићемо да је тачно пре десет година, специјални известилац Савета Европе Дик Марти, поднео извештај у којем је навео да је Хашим Тачи „шеф албанске групе налик мафијашкој, која је одговорна за кријумчарење оружја, дроге и људских органа у источној Европи“. Извештај је направљен на основу дугогодишње истраге током које су прикупљени докази и узете изјаве сведока. Лица из Тачијевог окружења идентификована су као преступници који су киднаповали Србе на Косову и Метохији и одвозили их у Албанију где су им у импровизованој клиници познатијој као „жута кућа“ вађени органи, који су затим продавани на црном тржишту.
Извештај Дика Мартија је шокирао светску јавност, али након тога, годинама ништа није предузимано по питању привођења злочинаца правди, због тога што су западне силе игнорисале чињенице желећи да заокруже процес косовске независности. У годинама које су уследиле, они су Хашима Тачија третирали као неког државника, иако су знали да се иза леденог осмеха и скупог одела крије бивши командант терористичке ОВК, одговоран за тешка зверства над цивилима.
Нажалост, те чињенице је игнорисао и српски председник Александар Вучић, који је технички дијалог из Брисела подигао на ниво преговарачког процеса два председника.
Противуставним Бриселским договором из 2013. године је српска власт демонтирала институције државе Србије на територији Косова и Метохије и наставила у правцу проналажења решења под окриљем Брисела, иако предузети кораци нису били у српском интересу.
Српска страна је испунила све преузете обавезе из Бриселског споразума, док албанска страна није испунила ништа, чак ни формирање Заједнице српских општина у складу са Уставом независног Косова.
Последњи састанак у бриселском формату, између Београда и Приштине, одржан је 8. новембра 2018. године, а две недеље касније је косовска Влада увела стопостотне царине на робу која долази из Србије и Босне и Херцеговине, под образложењем да жели да јача косовску домаћу производњу, економију и државност.
Уместо да руководство Србије уведе контра мере или барем повуче своје царинике са границе коју је само успоставило између Косова и остатка Србије, оно није предузело никакве кораке. Коначно, српско руководство је могло чак и да обори косовску Владу која је донела такву одлуку јер су представници такозване „Српске листе“ која заступа интересе Српске напредне странке у паралелним сепаратистичким институцијама, чинили део те Владе.
Уместо тога, председник Србије Александар Вучић је са Хашимом Тачијем покренуо дипломатску акцију преко бившег британског премијера Тонија Блера, једног од највећих заговорника бомбардовања Југославије, у циљу придобијања подршке великих сила за свеобухватни мировни договор који подразумева и демаркацију границе.
Они у Бриселу нису наишли на превелико неразумевање, ако изузмемо немачку канцеларку Ангелу Меркел, која се оштро успротивила идеји промена граница. Немачка канцеларка сматра да је промена граница опасна идеја за Европу и да би могла да покрене сличне процесе и у другим регионима.
Крајем новембра 2018. године сам учествовала у раду конференције о Западном Балкану коју је у Москви организовао Фонд Горчаков, близак МИП-у Русије. Уводно обраћање на конференцији је одржао Владимир Ђукановић, посланик Српске напредне странке. Дипломатским тоном се трудио да каже таман толико, како не би изазвао никакву сумњу. Међутим на питање руских колега да појасни план разграничења за Косово и Метохију о коме се говори, одговорио је да нема потребе да разјашњава такав план, јер он није добио подршку и од њега се одустало.
Како сам имала реч после г. Ђукановића, одговорила сам уместо њега и објаснила да план подразумева да се Србија одрекне 15% своје територије на Косову и Метохији, придода независном Косову још неколико села са Југа Србије, а за узврат добије назад пар села са Севера Косова. Овакво решење би председник Србије представио као велики успех, јер тобож Србија нема ништа на Косову, а тиме би добила нешто.
Ову реченицу је председник Србије поновио и пред министром иностраних послова Руске Федерације, Сергејем Лавровим, рекавши да Србија не може да пристане на косовску независност, уколико нешто не добије. То је сасвим погрешна конструкција, јер Србија заправо тиме даје све, а оно што може да добије назад је некаква милост која би послужила као смоквин лист да се ствари представе на другачији начин.
У сваком случају, Вучић и Тачи су обезбедили подршку Трампове администрације која је у брзом решавању косовског питања пронашла сопствени интерес. Медији под утицајем Трампа су већ увелико најављивали како ће амерички председник успети да реши политичку кризу коју ЕУ, а ни бивше америчке администрације, нису успеле да реше већ двадесет година.
То би уједно био ситан поен за америчког председника, јер већина Американаца није ни чула за Косово, а са друге стране историјска катастрофа за Србију и историјски добитак за Албанце.
Сва срећа овакав развој ситуације спречила је оптужница против Хашима Тачија, која није дошла благовремено, али је дошла у прави час. Један од разлога је свакако и европска резигнираност односом Вучића и Тачија који су занемарили бриселски оквир и потпуно се окренули Трампу, заборавивши на све претходне договоре и обећања.
На крају треба споменути и најважнију ствар, а то је руски став. У очигледном сукобу ЕУ и САД око начина решавања косовског питања, Србија је могла да бира између мање катастрофалног решења. Јер оба решења подразумевају легализацију косовске независности и завршетак насилног одвајања јужне српске покрајине. ЕУ прижељкује независно Косово у садашњим границама Аутономне покрајине, због сопствене безбедности. За Америку, која је далеко, промена граница не представља проблем и она је прихватила такво решење у циљу стицања капитала за предизборну кампању. За Србију је решење са променом граница најопасније, јер оно доводи у питање читаву границу земље и може да подстакне сепаратистичке структуре на југу или северу које су и до сада биле активне. Једини добитак од таквог решења био би алиби за доносиоца такве одлуке, односно председника Србије и његову могућност даљег опстанка на власти.
Приликом недавне посете министра иностраних послова Руске Федерације, Сергеја Лаврова, могли смо да чујемо јасан и недвосмислен став Русије. Русија не прихвата наметање датума за решавање косовског проблема, подржава дијалог у оквиру међународног права и Резолуције 1244 и сваку иницијативу која штити државне и националне интересе Србије. Русија је до сада уложила велике дипломатске напоре како би помогла Србији да очува територијални интегритет, а питање статуса Косова може да се реши једино у СБ УН. Не постоји ниједан разлог зашто би Русија прихватила оно решење иза којег не стоји подршка већине грађана Србије и Српске православне цркве и која би била противна интересу Србије.
Коначно, од председника Србије смо на заједничкој КЗН са г. Лавровим чули да је он најавио тешка, тешка времена за Србију. Срби већ пуних тридесет година живе у тешким, тешким временима, али ни једног тренутка нису помислили да ће предајом духовне колевке- српског Косова, живети боље. А ево, у то нас убеђују непрестано.
1. Јули 2020.
