Пишет: Небойша Катич
Экономические чудеса в Европе возможны, и Сербия-это место, где может произойти чудо. Это следует из обширного исследования „новая программа роста Сербии”, которое только что опубликовал Всемирный банк (СБ). СБ считает, что с такими реформами, как он предлагает, реальный рост валового внутреннего продукта (ВВП) в течение следующих двадцати лет может составлять семь процентов в год. Это впечатляющая средняя скорость, с которой ВВП Сербии увеличится почти в четыре раза за двадцать лет. ВБ подчеркивает, что без мер, рекомендованных в исследовании, ВВП может расти максимум на три – четыре процента в год-этого недостаточно, чтобы приблизить Сербию к уровню жизни Европейского союза.
Сви уобичајени рецепти какве СБ и ММФ заступају већ деценијама и у овој студији су побројани. Да би БДП Србије растао по стопи од седам процената, она мора подићи стопу инвестиција и продуктивност, мора унапредити финансијски систем како би се повећало кредитирање приватног сектора, мора реформисати образовни систем и подићи квалитет радне снаге, мора подстаћи конкуренцију и подићи учешће извоза у БДП-у. Наведени циљеви могу се остварити само структурним реформама и стварањем повољног регулаторног амбијента. Рецептима се нема шта замерити, али оптимизам СБ нема упориште у источноевропском искуству.
Тешко је разумети како Србија може постићи високе стопе раста када емиграција и убрзано старење нације смањују број радно способног становништва и обарају његов квалитет. Нејасно је како држава чији је банкарски систем доминантно у страним рукама може обезбедити довољно капитала који би био усмерен у инвестиције и развој. Нејасно је како се без кредитне контроле, кредитног усмеравања и без тзв. финансијске репресије могу обезбедити и ослободити средства за инвестиције. Нејасно је како се без царинске заштите и уз прецењени курс динара може подстаћи развој домаће индустрије.
Анализа СБ даје превелики развојни значај микро, малим и средњим предузећима. Колико год помоћ овом запостављеном сектору била важна, његов развој не може довести до стопе раста каква се студијом СБ обећава. Без великих домаћих индустријских предузећа и трговинских ланаца на која би се мала привреда ослањала, високе стопе раста су у сфери фантазије. Велика домаћа предузећа не могу настати само поправљањем амбијента, већ је за то потребна активна и агресивна индустријска и трговинска политика.
Економска историја нас учи да су чуда ипак могућа и да су се већ догодила у 13 држава које су просечну стопу од седам процената (или већу) остваривале у континуитету од четврт века. Та искуства су анализирана у једној важној развојној студији (коју сам коментарисао у „Политици ” далеке 2008, у тексту под насловом „Похвала ефикасној држави”).
Упркос сличности у налазима две студије, она из 2008. показује да се економски успех ових земаља у великој мери базирао на јакој и ефикасној држави и њеној активној улози у креирању индустријске политике. Такву и толику улогу државе СБ не препоручује Србији. Истини за вољу, да би држава могла одиграти такву улогу, она мора бити попуњена способним и посвећеним кадровима какве Србија нити има, нити се труди да их створи.
Треба истаћи да је у својој анализи СБ дала објективну и детаљну слику стања домаће економије и да је направила веома добар инвентар њених слабости. Дат је и низ врло употребљивих „амбијенталних” савета који се релативно брзо могу интегрисати у домаћу регулативу и економску политику. Овај документ зато представља одличну полазну основу на којој би могла отпочети озбиљна расправа о економској будућности Србије, расправа какву чекамо већ деценијама. Биће тужно ако се овај документ брзо заборави или некритички прихвати и послужи, пре свега, или само као оправдање за брзу продају великих државних монопола. Готово да већ чујем реченицу: хоћете ли да задржимо Електропривреду Србије, или хоћете стопу раста од седам процената и просечну плату од 900 евра?
22. Фебруар 2020.
