Написано: Милош Здравкович
Одлазак дугогодишњих лидера земаља Централне Азије прети да дестабилизује регион и самим тим угрожава Русију. Најсвежији пример је изненадна смрт вишедеценијског лидера Узбекистана.
Ислам Каримов је у Узбекистану имао практично неограничену власт, али није имао истакнутог наследника. Главни недостатак аутократских режима попут Каримовљевог је тај што су и поред све стабилности такви режими рањиви када је реч о наследнику актуелног лидера. По нашем мишљењу, то се мање или више тиче и других земаља Централне Азије, тј. Казахстана и Таџикистана. Пре или касније ће се и те државе суочити са истим проблемом, тј. са сменом елите после одласка „доживотних” председника.
Узбекистан ће се после Каримова суочити са озбиљним проблемима. То је пре свега исламски екстремизам. Даље, за разлику од Европе, то је и велики проценат младих патријахално васпитаних а и суочених са сиромаштвом и незапосленошћу.
Централна Азија се граничи са Авганистаном, где дејствују покрети „Талибан” и „Исламска држава”. Узбекистан је најпроблематичнија земља по питању ширења исламског фундаментализма, јер су Узбеци аутохтони народ. Они су се увек придржавали тврђе и радикалније исламистичке струје него, рецимо, њихови номадски суседи, и главни савезници Русије Казаси (председник Казакстана је такође близу осамдесете године живота).
За саму Русију, али и Кину није толико важно ко ће конкретно доћи на власт после Каримова, Назарбајева (председник Казахстана од 1990. године) и Рахмона (председник Таџикистана од 1994), колико је важно да ти „наследници“ сачувају своје земље. Не треба посебно апострофирати да је интерес САД, дијаметрално супротан, отуда и по ко зна који пут покренута прича о демократским процесима и поштовању људских права, иако се Каримов поштено још није ни охладио.
Русија у овом подручју игра на дуже стазе. Главни адут у односима између Русије и држава Централне Азије састоји се у томе што велики број дошљака из тих земаља живи и ради у Русији, и ту блискост Москва брижљиво подржава и развија.
Последњи векови су били обележени искоришћавањем и пљачкањем афричког континента. Последице се осећају све до данас и спадају у узроке бега многих Африканаца у Европу. На Блиском истоку су, додаје, бројни разлози довели до избегличког таласа који траје, а један од важнијих је америчка и британска инвазија на Ирак. Ирачани и даље беже из своје земље пред секташким сукобом који пре инвазије на тај начин није постојао. Када се све то боље осмотри, онда се види да постоје одређене државе које су својом политиком изазвале избеглички талас у региону — а међу тим државама су САД и Велика Британија.
Да ли ће наредних деценија сличну судбину доживети државе Средње Азије, пре свега зависи од снаге Русије, али и Кине да овај простор укључе у политичке, економске али и безбедоносне интеграције простора Евроазије.
После распада СССР-а на карти света се појавило 15 независних држава. Нове државне творевине имају сложене, а понекад и отворено непријатељске међусобне односе, а то важи и за њихове односе са центром некадашње концентрације војне, економске и политичке моћи. Тај центар сада представља Руска Федерација као правна наследница СССР-а. Од петнаест бивших совјетских република четири данашње државе немају међусобне дипломатске односе (Јерменија и Азербејџан, Русија и Грузија). Нерешено питање граница је велики проблем практично за све државе централне Азије.
Своје интересе на простору бившег Совјетског Савеза формулисали су велики међународни актери САД, Европска унија, Кина, Јапан, Турска и Иран, као и велике интеграционе структуре (НАТО) и велике транснационалне корпорације. Тако су територије некадашње јединствене државе претворене у поприште конкуренције.
Москва је заинтересована да окончање распада Совјетског Савеза буде унутрашња ствар бивших совјетских република. Међутим, многе нове независне државе (тачније њихове елите) заинтересоване су за учешће спољних актера у том процесу.
Војнотехничка сарадња између Москве и отцепљених центара новонасталих држава увек је заузимала посебно место у односима између њих. Све стране су увек, чак и у периодима незнатног захлађења односа, повезивала питања безбедности која се односе на претњу од стране Авганистана и утицаја радикалног Ислама.
Међу ове претње председници су убројали тероризам и илегалну трговину наркотицима. Ислам Кадиров је чак изјавио да се прибојава да би се у Авганистану могла поновити ситуација из Ирака. Очигледно да је мислио на појаву терористичке организације „Исламска држава“. У том контексту сви лидери су скренули пажњу на повезаност између екстремистичких групација у Авганистану са једне и у Ираку и Сирији са друге стране.
Ближи се одлазак трупа САД и НАТО-а из Авганистана. Заједничка је оцена експерата, да је њихова мисија била неуспешна. О томе не говоре само експерти ОДКБ, него и руководство Авганистана. Оно недвосмислено тврди да је мисија неуспешна, да нису остварени циљеви са којима је тамо послат прилично велики контингент западних трупа.
Постоје четири главне појаве карактесистичне за Авганистан данас.
Прво, Авганистан је сам по себи зона нестабилности. Друго, то је територија на којој се налази велики број наоружаних одреда различитих екстремистичких организација. Треће, то су кампови за обуку ратника. И четврто, то је трговина дрогом.
Не очекују се војне акције већих размера. У Авганистану данас вероватно не постоје силе које би могле да организују неколико хиљада наоружаних војника и крену у освајање Таџикистана, на југ Киргистана, Узбекистана и других области, али да ће бити покушаја продора на те територије, то је сигурно. Такви покушаји се већ сада предузимају.
Долазе тешка времена. Очекује се покушај идеолошког утицаја на становништво земаља Централне Азије, као и стварање екстремистичког подземља. Очекује се продор банди којима ће бити циљ да реше неки локални задатак и дестабилизују ситуацију у земљама региона. Томе треба додати и дугорочну опасност коју ствара производња и трговина наркотицима.
Русија треба да сарађује са свим снагама које су заинтересоване за нормализацију ситуације у Авганистану. Такође, влада у Москви треба да помаже контингентима НАТО-а у транзиту. Њихов задатак је био позитиван. Они су покушавали да обезбеде стабилност у Авганистану. Војници који директно зависе од тог транзита нису ни за шта криви. Дејствујући у врло тешким условима и екстремним ситуацијама они су потпуно часно испуњавали свој дуг, што је за сваку похвалу. Не улазимо у задње намере политичара који су их тамо послали. Како год, суочене са изазовима са свих страна, Сједињене Америчке Државе губе водећу позицију на међународној сцени.
То је посебно актуелно у три региона, у источној Азији, где се америчка Ратна морнарица односи према Јужном кинеском мору као према америчком језеру, у Европи, где је на снази НАТО, и на Блиском истоку. За Централну Азију је од виталног значаја да остану што даље од директног утицаја НАТО. Русија мора да задржи агенду не мешања, јер време ради за њу, у смислу да локално становништво, које је годинама школовано на руском језику и привржено је руској култури све више види Русију као земљу заштитницу, а не хегемона, а за Кину да покуша да се инфлилтира са што више инвестиција.
Најновије зближавање Русије и Турске, директни договори око реализације пројеката „Турски ток“, повећању испорука нафте, као и о изградњи нуклеарне централе „Акују“, говоре о томе да ће транзиција власти у Централној Азији бити успешна, те да ће за почетак Узбекистан, са новим лидером, проруски оријентисаним премијером Шавкатом Мирзијојевим, прикључити пројекту Евроазијске Уније, што ће значити почетак краја аспирација Вашингтона у овоме делу света.
5. септембар 2016.
