Пишет: Слободан Самарджич
Својевремено је амерички теоретичар међународних односа Роберт Кејген рекао да су Сједињене Државе дошле са Марса, а Европска унија са Венере. Аутор је мислио на божанства рата и мира као метафоре за ова два примера. И заиста, прави тест за модерне политичке заједнице јесте њихова спремност на ванредно стање. Европска унија трећи пут у последњих дванаест година пада на овом испиту. Она данас живи, или животари, са три нерешена проблема, од којих сваки појединачно доводи у питање њене темеље.
Први тежак и нерешени проблем је финансијска криза из 2008, чији реликти и данас држе више њених држава чланица у режиму строгих антикризних мера. Други проблем са несанираним последицама је мигрантска криза која је разорила систем унутрашње безбедности ЕУ. Најзад, управо смо сведоци трећег изазова, пандемије Ковида19, који је предупредио сваку могућност хитне интервенције Уније, али и оно мало солидаристичког капацитета њених држава чланица који се излизао у претходна два удара. Случај пандемије тежак је по себи, али у ЕУ он пада на трусно тло система који се већ исцрпео.
О егоистичком избору (или изнудици) држава чланица ЕУ после удара короне већ је све речено, уосталом као и о пузајуће-дефанзивној политици ЕУ. Да овом приликом додам само једну напомену: у интерној расподели надлежности, здравствена политика готово у целости је у рукама држава чланица, али то не може да буде изговор за пасивност ЕУ. Овде је реч превасходно о ванредној кризи, без обзира на њен узрок. Пандемија није (само) здравствени проблем, већ безбедносни, финансијски и организациони. Комисија ЕУ има одговарајући портфељ – Комесар за управљање кризама; комесар (тренутно Словенац Јанез Ленарчич) има свој бирократски апарат, али и средства – посебан фонд, али о њима се није много чуло. У сваком случају, неупоредиво мање него о помоћи Кине и Русије.
Ако је Унија овде подбацила, она има прилику да се покаже у другом полувремену. Реч је о финансијској помоћи земљама које су више страдале, али и привреди целе ЕУ с обзиром на њен свеукупни застој. Ево, САД као земља са Марса у овој ствари брзо је реаговала и у уредној процедури – оба дома Конгреса – донела одлуку о буџетском издвајању две хиљаде милијарди долара као прву финансијску подршку оштећеној привреди. Како у овој ствари стоји земља са Венере, да видимо најпре у питању стратешког финансијског планирања за економску обнову.
Ово питање везује се за вишегодишњи буџетски циклус за период 2021-2027. Закон о њему треба да буде изгласан до новембра ове године, а још увек се расправља о једној основној ствари – како га скројити са око сто милијарди евра мањка услед изласка Уједињеног Краљевства. То је, дакле, била тема пре пандемије короне. Сада се тим поводом јавља само председница Комисије У. ф. д. Лејен са неубедљивом политичком причом. Као, буџет ЕУ мора бити замајац за опоравак од пандемије. За заустављање економске рецесије треба инвестирати милијарде евра, нешто слично „Маршаловом плану“, сликовито каже председница Комисије, и тако даље. Дакле, ништа конкретно.
Када је реч о помоћи више угроженим државама чланицама, води се расправа између две струје, од којих свака има план неприхватљив за ону другу. Више погођене земље, на челу са Италијом и Шпанијом, предлажу кредитирање преко тзв. корона обвезница уз гаранције богатих држава на челу са Немачком. Те гаранције требало би да осигурају ниске камате на издате обвезнице. Богате државе не желе да прихвате ризик од могуће последице узајамних дугова. Оне зато предлажу да кредитирање иде из постојећег антикризног Европског стабилизационог механизма. За другу страну овај предлог је неприхватљив, јер он подразумева већу реформу јавних финансија тих земаља под суровом контролом чувене тројке (Комисија, Европска централна банка и Међународни монетарни фонд). Реч је, укратко, о поступку кроз које исте те земље већ пролазе решавајући текући кризу својих јавних финансија. Чудно је да се у ову расправу не укључује Европска централна банка. Она је својевремено, 2014. године, преузела пласирање обвезница земаља у кризи на међународном финансијском тржишту, што је умногоме олакшало њихов положај.
У сваком случају, у ЕУ се још увек расправља. На столу су још две акције. Предлог Комисије о осигурању људи који су због пада привредне активности остали без посла, у вредности од сто милијарди евра. Али, и на овај предлог Немачка је изнела ограду. Други је предлог Европске инвестиционе банке о 200 милијарди евра за позајмице компанијама.
Сви ови износи заједно не могу да добаце ни близу америчкој једнократној помоћи домаћој привреди. Али, у овој ствари не ради се о новцу, тј. његовој количини. Овде је реч о способности управљања кризама. Европска унија овде је двоструко мањкава. Прво, у свакој ствари, а посебно у ванредним приликама када треба реаговати брзо, у Унији се мора постићи сагласност бројних учесника, што одлаже одлуку. Друго, Европска унија нема свој новац. Њен буџет чине годишње дотације држава чланица и у занемарљивој мери њени приходи од царина, као и мањи удео у порезу на додату вредност. Због тога она није слободна да трансферише средства према сопственој политици ни у редовним ни у ванредним околностима. Али, ова њена системска мањкавост посебно се види у ванредним приликама када треба деловати одлучно и брзо.
Примера ради, федерална администрација САД не треба да се прибојава богате Калифорније када одлучи да финансијски помогне сиромашнији Орегон. Она располаже новцем који је добијен из неког од њених извора прихода. Насупрот томе, услед мањка финансијске аутономије Уније, увек ће се јавити нека Немачка да закочи акцију Комисије уз неко принципијелно образложење. А у његовој основи увек ће бити богатунски егоизам својствен државама колико и људима.
6. април 2020.
