Пишет: Драгана Трифкович, директор Центра геостратегических исследований
Самый значительный террористический акт в новейшей истории произошел 11. сентябрь 2001 г. год, когда террористическая организация "Аль-Каида" нанесла удары по нескольким целям в США. Всемирный торговый центр в Нью-Йорке стал символом проявления терроризма.
После этого США объявили войну терроризму и вторглись в Афганистан, а затем в Ирак.
В результате интервенционистской внешней политики и необходимости присутствия США в военном отношении во всем мире была построена система из более чем тысячи американских военных баз.
Уместо смањења претње од тероризма и јачања националне безбедности, америчка спољна политика је постигла супротне ефекте. Уместо демократије, на Блиском истоку су се појавили нови облици тероризма и дошло је до јачања верског радикализма.
Други заливски рат у Ираку (2003-2010) је започео оптужбама од стране САД да Садам Хусеин поседује оружје за масовно уништење. Ове оптужбе су се касније показале као неосноване. САД су уз подршку других западних земаља извршиле инвазију на Ирак, смениле режим и погубиле Садама Хусеина. Након дестабилизације Ирака, почела је да јача терористичка организација Ал Каида у тој земљи, да би се касније појавила Исламска држава Ирака и Леванта.
После почетка повлачења америчке војске из Ирака, започет је грађански рат који је званично завршен 2017. године, али ситуација у овој земљи је и даље нестабилна. Као резултат америчке инвазије и мешања, дошло је до свргавања сунитске владе и довођења шиитске владе на власт која је успоставила добре везе са Ираном. САД никако не одговара савезништво Ирака са Ираном, јер у Ирану виде велику опасност. „Непослушни“ Иран је на америчкој црној лист још од Исламске револуције 1979. године када је свргнут режим Мохамеда Резе Пахлавија који је спроводио политику вестернизације Ирана, угрожавајући национални идентитет своје земље. Владао је уз подршку Америке и држао контролу захваљујући снажној војсци, полицији и безбедносним службама (најпре Савак), које су у највећој мери контролисали Американци, односно ЦИА и Мосад.
Фото: Бивша америчка амбасада у Техерану, 1979. године за време упада демонстраната
Након смене режима Пахлавија, иранско-амерички односи су прекинути и они до данас нису обновљени кроз директне дипломатске односе. У бившој америчкој амбасади у Ирану, отворен је музеј америчке ароганције (музеј америчке шпијунске јазбине у оригиналном преводу назива), који сам имала прилике да посетим 2017. године.
Због тога, САД уз своје стратешке савезнике на Блиском истоку, Саудијску Арабију и Израел, воде рат против Ирана и на све могуће начине покушавају да спрече ширење иранског утицаја у региону. Они предузимају акције против Ирана у Сирији и Ираку, гађајући положаје иранске војске која води анти-терористичку борбу против Исламске државе.
Русија, Сирија и Иран чине осовину која се бори против тероризма, настоји да стабилизује овај регион и донесе му мир.
У самом Ираку је велико анти-америчко расположење и све су гласнији захтеви да САД обуставе све активности у овој земљи. Посебно се анти-америчко расположење појачало након терористичког напада у којем је убијен генерал-мајор Касем Сулејмани командант иранске специјалне јединице Јерусалим (Qods Force), чији задатак је обављање специјалних операција изван граница Ирана. Ова јединица има велику улогу у анти-терористичким акцијама на Блиском истоку. Поред Сулејманија, у нападу је убијен и заменик шефа локалних шиитских милиција, Абу Махди ал-Мухандис.
Након тога почела је серија напада на америчке војне базе у Ираку, које су више пута ракетиране. Последњих недеља америчке трупе су се већ повукле из шест војних база у Ираку. Неке од њих државе западне коалиције су окупирале од 2003. године. Један од последњих напада десио се 15. марта на територији авио базе Балад. Претходно је министар одбране САД саопштио да су америчке снаге спремне да одговоре контра ударом уколико дође до поновних напада.
Пентагон се истовремено суочио са проблемима ракетних напада, претњом епидемије корона вируса и захтевима ирачких политичара да напусте земљу, али без обзира на такве услове, негативно расположење становништва и нанете последице, западне силе на челу са САД и НАТО не желе да прихвате чињенице и нису спремне да напусте Ирак. С друге стране, извршна власт Ирака оклева да постави ултиматум САД и услови их да повуку своје трупе.
Од априла, администрација америчког председника Џоа Бајдена планира да настави стратешки дијалог са Ираком, који ће разјаснити статус коалиционих снага у земљи. То је 23. марта најавио прес-секретар председника Сједињених Држава, истичући „важност“ америчког ангажовања на Блиском истоку.
Америка је последњих деценија потрошила енормне количине новца пореских обвезника на ратове. Према истраживању Вотсон института за међународне и јавне послове из САД (Watson Institute for International and Public Affairs at Brown University) само од 11. септембра 2001. године и објаве рата тероризму, САД су потрошиле 6,4 билиона долара на ратове. Њихов закључак је да су ратове пратила кршења људских права и грађанских слобода, у САД-у и иностранству.
О томе је свет информисао и Џулијан Асанж, који је објавио читаву архиву докумената (према информацијама оснивача Викиликса око 1.2 милиона докумената) на свом сајту Викиликс. Током 2010. године организација Викиликс је објавила поверљива документа о рату у Авганистану и Ираку у којима су описане војне акције америчке војске. Објављивање ових тајних службених докумената је изазвало велику пажњу светске јавности и то је био први пут у историји да се догоди „цурење“ толике количине поверљивих службених информација.
Међутим, уместо да Асанж добије Нобелову награду за мир као борац за слободу говора и поштовање људских права, он се налази у притвору. САД га терете за одавање поверљивих података америчке владе, док истовремено одликују починиоце ратних злочина. Тиме САД злоупотребљавају медијске слободе и људска права.
У Ираку нису само муслимани, како сунити тако и шиити против америчког присуства, већ и курдска национална мањина. У интервјуу који је недавно дао Кави Махмуд, секретар Комунистичке партије ирачког Курдистана, изнео је став да САД подстичу ескалацију сукоба на Блиском истоку због сопствених интереса и да је регион постао арена конфронтације између Америке и Ирана. Он сматра да народи који живе у Ираку треба да одлучују о судбини своје земље и да наметање спољних утицаја како то раде САД, није прихватљиво. Поред тога он се у интервјуу дотакао и теме америчких војних биолошких лабораторија које су присутне у многим бившим совјетским републикама (Јерменија, Азербејџан, Узбекистан, Грузија, Украјина, Казахстан) као и на Блиском истоку. Против деловања америчких лабораторија иступило је неколико политичких партија у различитим земљама, које су покренуле иницијативу за њихово затварање и почеле да прикупљају потписе (Казахстански социјалистички покрет, Уједињена комунистичка партија Грузије, Социјалистичка партија Летоније, Комунистичка партија Пакистана, Комунистичка партија ирачког Курдистана и др.) Комунистичка партија ирачког Курдистана сматра да су САД користиле биолошко оружје против режима Садама Хусеина током инвазије 2003. године.
Коначно и посета папе Фрање, прва посета поглавара Римокатоличке цркве Ираку у историји, била је веома симболична. Пре америчке инвазије на Ирак 2003. године у овој земљи је живело око милион и по хришћана, док се њихов број данас свео на свега 250 хиљада. Хришћанска мањина је била посебно изложена нападима исламистичких екстремиста нарочито од формирања терористичке организације Исламска држава. Папа Фрања је у Ирак дошао са поруком мира позивајући да се рат заустави: „Као покајнички ходочасник молим се Господу за опроштај и помирење након година рата и тероризма“.
Папа Фрања је током посете Ираку нагласио: „Колико је сурово што је ову земљу, колевку цивилизације, требало да задеси тако варварски ударац, у коме су уништене древне богомоље и присилно расељено или убијено на хиљаде људи – муслимани, хришћани, Језиди и други. Међутим, данас поново потврђујемо веровање да је братство трајније од братоубиства, да је нада моћнија од мржње, да је мир моћнији од рата“.
Када ће бити постигнут мир на Блиском истоку, што је неопходно како би се покренула обнова Ирака и Сирије, није извесно, али се може констатовати да то доста зависи од одлуке САД. Американцима није лако да напусте овај регион богат енергентима, али анти-америчко расположење константно расте. Како пише колумниста америчког часописа Национална ревија: „Сједињене Америчке Државе нису могле да победе у ирачком и авганистанском сукобу због погрешних поступака америчких политичара и неспособности војске земље да донесе демократију у свету“.
Анализирајући догађаје у Авганистану, овај стручњак је нагласио да америчка војска није била у стању да постигне реформе у овој земљи и да је током наредних 20 година нанела непоправљиву штету њеном угледу.
Садашње присуство америчке војске у Ираку засновано је на договору са ирачким властима, односно позиву који је Багдад упутио САД 2014. године да им помогну у борби против тероризма. Без обзира што је Парламент Ирака упутио захтев да америчка војска напусти Ирак, неопходно је да такве захтеве упути извршна власт.
Међутим, очекује се да ће САД једноставно игнорисати такве потребе и да ће по сваку цену желети да задрже присуство у Ираку. Подсећања ради, бивши амерички председник Трамп је говорио како жели да прекине бесконачне ратове у муслиманским земљама, али је на захтев ирачког парламента реаговао претњама рекавши да ће увести Ираку рекордне санкције ако настави са инсистирањем да се америчке трупе повуку. Како примећује руски новинар Игор Гашков: „Американци би желели да тамо остану. Разлог се не односи само на нафту, већ и на геополитику. Америчке базе у Аин ал-Ассаду, Ербилу и Багдаду погодне су за вршење притиска на Иран, који се у Вашингтону назива земљом која је спонзор тероризма број један на свету. Дугорочна стратегија сузбијања Ирана без ирачких база изгледа сумњиво са војне тачке гледишта“.
Велика је вероватноћа да ће САД поново активирати дејства терористичке организације Исламска држава на Блиском истоку, како би имале разлога да остану војно присутне у Ираку и Сирији. У прилог таквим тврдњама је чињеница да су САД пре неколико дана хеликоптером пребациле 40 терориста Исламске државе из затвора на североистоку Сирије у своју војну базу у Шададију, како пише сиријска државна агенција САНА.
Истовремено, НАТО је пре пар недеља донео одлуку да појача своје војно присуство у Ираку са 500 на 4 хиљада људи у бази за обуку, констатујући на истом састанку да је ниво насиља у Авганистану веома висок. Министри одбране земаља НАТО, након дводневног састанка, нису донели одлуку о даљој судбини свог контингента у Авганистану. С друге стране, Талибани су запретили да ће наставити непријатељства ако трупе не буду повучене до раније договореног датума, 1. маја. Из свега изнетог може се закључити да западне силе окупљене око САД и НАТО, поред неуспеха које су постигле дугогодишњим ратним дејствима на територији Блиског истока, и даље имају сасвим погрешну слику о својој улози, па с тим у вези нису у позицији да донесу било какву промену у политичком приступу. Мало је вероватно да ће најављени преговори нове Бајденове администрације, састављене од кадрова утемељених на америчкој политици интервенционизма, моћи да понуде овом региону било шта друго. Због тога, једина могућност за решавање проблема на Блиском истоку остаје иницијатива самих држава погођених ратним разарањима као и анти-терористичка дејства осовине коју чине Сирија, Иран и Русија. Свему томе треба додати све веће политичко и војно приближавање Кине овој анти-ратној коалицији.
4. април 2021.
Направления:
https://geostrategy.rs/rs/bezbednost/401-zb-g-c-g-rici-s-ir-n
https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-56306698
https://tass.ru/mezhdunarodnaya-panorama/7725001
https://www.nationalreview.com/2021/03/the-real-reasons-the-u-s-cant-win-wars-anymore/
https://www.kommersant.ru/doc/4694960
