Пишет: Драгана Трифкович, генеральный директор Центра геостратегических исследований
Общественность в Сербии ежедневно получает много информации от политического и социального истеблишмента, что в большинстве случаев не очень важно. Нынешний руководящий состав во главе с Александром Вучичем особенно кричит о том, чтобы утомлять общественность ежедневными и многочасовыми обращениями политических чиновников, из которых практически ничего существенного или нового не может быть обнаружено. Марафонские выступления служат для личного маркетинга и убеждения общественности в больших успехах, экономическом развитии, дорожном строительстве, новых инвестициях, создании рабочих мест, добрых намерениях и так далее. С другой стороны, общественность остается лишенной ответов на вопросы, которые имеют решающее значение и более высокий интерес.
Многе теме које су веома битне и за које је јавност јако заинтересована, као да су забрањене. Чињеница је да у Србији уопште не постоји друштвени дијалог о важним темама и да се он годинама вешто избегава. Такође, чињеница је и да владајући режим многе информације које су од јавног значаја и које би требало да буду доступне грађанима, крије. Потписивање договора о сарадњи са НАТО за шта не постоји већинска подршка јавности, реализовано је у потпуној тишини, док је са друге стране потписивање Бриселског и Вашингтонског договора представљено јавности на потпуно погрешан начин. Усталила се пракса да се поражавајући политички потези режима славе као велика победа у чему учествује друштвени естаблишмент као и медији.
Медији који би требало да помогну јавности да дође до одговора на важна питања, стављени су у службу интереса центара моћи те и они врше важну, ако не и кључну улогу у манипулисању јавношћу. Заједничко деловање политичког односно друштвеног естаблишмента и медија, које је потпуно отуђено од интереса самог друштва, доводи до све већег јаза између ових структура.
Грађани су због тога у великој мери изгубили поверење како у политички, тако и медијски мејнстрим, окренули се у неком моменту алтернативним опцијама. Очигледно је да је мејнстрим то препознао и да је уложио велике напоре како би ставио под контролу или у супротном дискредитовао и маргинализовао сваку алтернативу. Нажалост, у највећој мери је у томе и успео. Али без обзира на такав стицај околности, то није умањило потребу грађана за објективнијим и праведнијим приступом, који уважава и њихове интересе.
С обзиром на то да је политичка и друштвена елита у највећој мери усмерена на остваривање сопствених личних интереса, може се слободно назвати и компрадорском елитом, остаје питање како сами грађани могу да остваре своје интересе односно ко у том случају треба да тежи остваривању општих интереса друштва. У садашњим околностима то је просто онемогућено.
Међутим процеси на глобалном нивоу воде ка активизацији друштва која треба да буде главни покретач промене ове парадигме. У сваком случају друштво има право да буде упућено у информације од јавног значаја, да захтева одговоре од институција, естаблишмента и посебно од носилаца високих звања који би требало да буду најближи народу, односно великодостојника из цркве. Али сведоци смо тога да и само постављање питања која се тичу високих интереса друштва, наилази на озбиљне критике.
Центар за геостратешке студије, као невладина организација која је усмерена на теме које су од државног и националног интереса, недавно је организовала конференцију под називом „Выявление факторов, разрушающих церковь“, на којој се дискутовало управо о питањима на које друштво није добило одговоре. Овај скуп није организован у циљу пуког критиковања лоших потеза владајућих структура, још мање цркве, већ управо због тражења одговора на питања и изналажења начина да се веома критична ситуација у друштву покрене у бољем правцу ка проналажењу решења.
На конференцији се отворено разговарало и са ње су упућена питања за које је друштво веома заинтересовано. Пре свега учесници конференције су изразили сумњу да се црква превише ставила у службу политике и одбрану потеза владајућег режима, иако би она требало да буде посвећена интересима друштва. Решавање косовског проблема за већину грађана Србије је од највише важности али сведоци смо тога да иако годинама слушамо изјаве представника власти како се боре за очување јужне српске покрајине у саставу Србије свим силама, да је она све даље од тога. Са друге стране црква се поприлично толерантно и индиферентно према томе односи што подстиче све већу депресију у друштву.
У сваком случају на конференцији је постављено питање у вези са овом темом које је упућено цркви, а то је: Ко је овластио Александра Вучића да преговара о статусу Српске православне цркве на Косову и Метохији у вези са чланом 7. Француско-немачког плана који дефинише да ће две стране (од којих је једна Александар Вучић који је усмено прихватио договор) регулисати статус Српске православне цркве на такозваном независном Косову? Ово питање је сасвим легитимно упућено од стране увеженог професора међународног права Дејана Мировића, с обзиром на то да је Србија секуларна држава, а да председник Србије ни по Уставу нема право да о томе преговара у име СПЦ. Професор Мировић је поставио и питање како то да СПЦ није реаговала на скандалозну посету Тамаре Вучић отетој Кијевско-печерској лаври у друштву расколника из такозване Православне цркве Украјине.
Председник Удружења за заштиту хришћанског идентитета Диогенис Валаванидис који је на конференцији говорио о питању статуса такозване Македонске православне цркве поставио је такође веома важно питање за које је јавност заинтересована, а то је: Како и због чега је донета одлука о давању томоса тзв. Македонској православној цркви и зашто та одлука није објављена у Гласнику, службеном листу Српске православне цркве? Поред тога он је изразио незадовољство тиме што СПЦ дозвољава умањивање броја јасеновачких жртава од стране епископа Ћулибрка и поставио питање како објашњава такав поступак са његове стране?
На конференцији је постављено и питање због чега патријарх одбија да прими делегацију Срба са Косова и Метохије која се неколико пута писменим путем обраћала Патријаршији, а господин Валаванидис је напоменуо и то да је упутио писмо у својству директора Центра за заштиту хришћанског идентитета и затражио пријем код српског патријарха Порфирија у жељи да добије одговор од СПЦ због чега је дала томос вештачкој творевини Македонској православној цркви, али није добио одговор. Давање томоса МПЦ не само да се противи националним интересима, посебно ако имамо у виду чињеницу да на територији данашње Македоније има више српских храмова и манастира него на територији Косова и Метохије, већ задире и много дубље у стварање раскола у читавом православљу на чему посвећено раде западни центри моћи користећи цариградског патријарха Вартоломеја као предводника црквеног Мајдана.
У наставку исте такве традиције, ми такође нисмо добили одговоре на питања која смо поставили на конференцији, иако се патријарх Порфирије огласио речима да га брине српска неслога: „Брине ме и то што одређени кругови и самозвани одговорни појединци, покушавајући да то правдају патриотском бригом и само њима својственим друштвеним активизмом, ради очувања Косова и Метохије нападају Цркву која је, не само историјски него и актуелни и непоколебиви бранич Косова и Метохије”.
Ипак ове речи не звуче сасвим убедљиво ако се узме у обзир то да у последње време, а тачније од како су нас напустили покојни митрополит Амфилохије и епископ Атанасије више није уочљива спремност цркве да се супротстави политици режима која води ка пузајућем признању Косова. Управо је то нешто што јако узнемирава јавност, а посебно Србе који живе на Косову и Метохији. Са тим у вези веома је чудно и то да делегација коју чини неколико организација Срба са Косова и Метохије до данас није добила одговор ни на једно од три писма (1, 2, 3) која је упутила патријарху са молбом да се са њим састане и поразговара. Између осталог Срби који живе на Косову и Метохији су навели: „Народ се осећа остављеним и напуштеним, као јагањци пред клање. Ми знамо да се црква не бави политиком, али верним народом мора. Ово је време бити или не бити за наш народ, дакле не време политике, већ националне борбе зарад националног опстанка. На Косову и Метохији све више преовлађују немоћ и предаја. Српски народ постаје равнодушан, баш као јагње пред клање и припремљен да прећути и трагичне одлуке и решења. Посрће духом“. Из њихових речи јасно произилази да се осећају напуштеним и од државе и од цркве.
У вери да црква неће остати равнодушна према патњама Срба са Косова и Метохије и да ће понудити одговоре на питања која крајње озбиљно брину друштво наставићемо наш активизам не због тога што се водимо некаквим личним интересима или жељом да „нападамо“ цркву, већ искључиво у нади да ће се црква вратити својој историјској улози.
Са тим у вези Центар за геостратешке студије је одлучио да позове двојицу најугледнијих Срба са Косова и Метохије, који су познати по својој вишедеценијској борби за заштиту интереса народа који живи у јужној српској покрајини, господина Момчила Трајковића и Марка Јакшића, да буду наши гости у Београду на конференции „Косово и Метохија, борба за опстанак“ и појасне нам каква је ситуација на Косову и Метохији, шта их највише брине и како можемо да им помогнемо.
Како радили, тако нам и Бог помогао.
Направления:
https://geostrategy.rs/rs/geopolitika/1580-pr-v-sl-vlj-id-n-ifi-ci-f-r-i-r-z-r-u-cr-vu
https://geostrategy.rs/rs/geopolitika/1546-infobrics
https://www.politika.rs/scc/clanak/597103/Patrijarh-Porfirije-Brinu-me-srpska-neslaganja
https://stanjestvari.com/2023/03/05/lideri-tri-pokreta-trece-pismo/
https://geostrategy.rs/rs/geopolitika/1599-p-ziv-n-nf-r-nci-u-s-v-i-hi-b-rb-z-ps-n
25. фебруар 2024.
