Интервју Драгане Трифковић за Eurasia Expert
Зашто је одлука председника Србије Александра Вучића о увођењу полицијског часа довела до великих протеста на улицама Београда? Зашто је српски народ тако реаговао на ту одлуку? Ко је углавном учествовао у протестима?
Одлука да се поново уведе полицијски час у Београду је само повод за избијања демонстрација, а узрок је много дубљи. Када власт константно игнорише незадовољство грађана, неминовно је да дође до кулминације незадовољства. Управо то се и десило у Београду 7. јула, када су се људи спонтано окупили на улицама Београда. Да појаснимо ситуацију са епидемијом корона: од њеног почетка власт се понашала разнообразно. Од тврдњи да је реч о најсмешнијем вирусу до увођења најстрожих мера карантина у Европи. Данима смо били затворени, а грађани преко 65 година недељама нису могли да изађу из својих станова. Када се ситуација са епидемијом мало побољшала, власт је у врло кратком року укинула све забране, расписала изборе и организовала јавна окупљања, чак и фудбалску утакмицу на којој је било присутно 20 хиљада људи. Иако је јавност упозоравала на то да је организовање избора и скупова здравствено небезбедно, власт је игнорисала таква упозорења. Као што је било очекивано, ситуација са епидемијом се поново погоршала после избора, а власт је одговорност пребацила на грађане. То је била само кап у препуној чаши. Политика Александра Вучића је константно усмерена на критику грађана Србије и на самохваљење сопствених успеха, који притом нису опипљиви. Представници власти често истичу економске успехе Србије, а чињеница је да смо ми најсиромашнија земља у Европи. Млади људи се исељавају јер не могу да обезбеде себи перспективу у Србији, нити да нађу пристојно запослење. Уз то, Србија има велики проблем са криминалом, корупцијом и непотизмом.
На протесте су у већини изашли млади људи, што је било велико изненађење. Таква енергија одавно није постојала у друштву. То говори о чињеници да је власт успела да мобилише све структуре друштва против себе, јер смо претходних годину дана имали углавном старију популацију на протестима против власти у готово свим градовима Србије.
Касније је главни епидемиолог Србије, Предраг Кон, изјавио да се ситуација са корона вирусом у Београду побољшава, па можда неће бити потребе за полицијским часом. Како објашњавате ово?
Од почетка епидемије кризни штаб на челу са доктором Коном је податке и информације о епидемији прилагођавао политичким потребама режима. Из тог разлога више нико од грађана нема поверења у кризни штаб. Дакле, наш основни проблем је створено неповерење према институцијама које заправо више и не постоје, већ је сва власт сконцентрисана у кабинету председника републике. У том кабинету се одлучује и о спољној политици (иако је она уставно у надлежности владе) и о унутрашњој политици, доносе се пресуде, урбанистички планови, здравствене мере, дијагнозе. Јасно је да сада председник тактизира јер је увидео да његово обраћање јавности и најављене мере изазивају код људи револт. Међутим, бојим се да смо дошли у критичну фазу управо због игнорисања народног незадовољства и креирања све већих подела у друштву. Када неко покушава да гурне проблеме под тепих, пребацује одговорност на друге и манипулише јавним мњењем, то не може да донесе ништа позитивно. Доктор Кон је посебно непопуларан јер је већ раније био умешан у аферу набавке вакцина против свињског грипа када је утврђено да су вакцине плаћене вишеструко скупље него што су нудиле друге компаније. Он није ни имао ауторитета да буде део кризног штаба. Истраживачка кућа БИРН је објавила извештај о томе да је у периоду од 19. марта до 1. јуна број преминулих од короне више него дупло већи од званичних података. То говори о чињеници да су званични подаци умањивани због одржавања избора.
Мислите ли да су се људи окупили спонтано? Или су неке спољне снаге „помогле“ у организацији ових протеста?
Првог дана протеста сам и сама отишла испред Скупштине Србије и придружила се протесту. Људи су се апсолутно спонтано скупили. Иза окупљања грађана не стоје никакве стране силе, на шта жели власт да укаже. Идеја власти је да дезавуише протесте тиме што тврди како се на њима окупљају екстремисти и страни плаћеници. Из тог разлога су међу демонстранте биле убачене групе хулигана и полицајаца у цивилу, који су нападали полицију у кордонима која је штитила Скупштину. Тако су и почели немири јер је онда полиција употребила сузавац и силу да разбије демонстранте.
Оно што је интересантно то је да већ данима режимски медији и прорежимски аналитичари, па чак и посланици Српске напредне странке, окривљују Русију да стоји иза немира и протеста у Београду. Новине под контролом режима на насловним страницама штампају вести са насловом: ”Руски шпијуни изазивају хаос у Београду”. Наравно такве тврдње немају никаквог смисла, јер Русија се никада није мешала у унутрашња питања Србије. Русија је пријатељски настројена према Србији и већ годинама подржава очување територијалног интегритета Србије на међународном плану. Ради се о томе да Русија јасно стоји на позицијама одбране међународног права и Резолуције 1244, што је став и већине грађана Србије као и Српске православне цркве. Прорежимски аналитичари који оптужују Русију како она наводно стоји иза протеста у Србији, говоре и то како Русија не дозвољава да председник Србије реши проблем Косова. Они сматрају да Вучић без обзира што нема уставна овлашћења, треба да потпише свеобухватни мировни договор са Приштином и призна косовску независност.
С друге стране, пратим да у руским медијима поједини руски аналитичари тврде како иза немира у Србији стоји Сорош и упозоравају на Мајдан. Овакве тврдње тек немају смисла јер председник Србије чврсто сарађује са Сорошем до те мере да и њега извештава о процесу решавања косовског питања. Довољно је да само погледају колико пута се председник Србије састајао са Алексом Сорошем, сином Џорџа Сороша и које су биле теме њихових разговора. Сорош се отворено захваљује председнику Србије на подршци, а госпођа Соња Лихт, која води Фонд за отворено друштво у Србији, је једна од најближих сарадница Александра Вучића. Анти-руска пропаганда је у Србији отишла толико далеко да је чак и амбасадор Руске Федерације у Београду, г. Боцан Харченко био принуђен да реагује. А истовремено ми читамо у руским медијима о новом Мајдану. Иза протеста у Србији стоје искључиво незадовољни грађани Србије.
Шта српске власти сада предузимају како би смириле становништво? Можда ће Вучић ослабити мере карантина како протести не би попримили трајан и масовни карактер у другим градовима Србије?
Сада је власт одустала од строгих карантинских мера, када је увидела реакцију грађана. Међутим било какве мере везане за епидемију корона вируса нису толико кључне. Узрок протеста је незадовољство грађана политиком владајућег режима и то је могло одмах да се препозна на протестима у Србији. Могли смо да чујемо узвике „Косово је Србија“, „Не дамо светиње“, „Вучићу одлази“ и сл. Млади људи који су масовно дошли на протест, певали су песме о Косову. Због чега је то тако? Грађани Србије су незадовољни начином решавања косовског питања. Од 2013. године, када је потписан антиуставни Бриселски споразум, Србија се само повлачила са територије јужне српске покрајине. То је отворена политика повлачења и пузајућег признања Косова. Сада је тај процес практично доведен до краја и председник Србије води тајне преговоре о коначном решењу косовског питања, ван оквира Резолуције 1244. Противно вољи грађана, председник нас уверава да је и Немачка губила територије, али је остала јака економска сила. Практично нам обећава бољитак уколико се одрекнемо Косова и Метохије. Истовремено, ми не знамо на који начин он преговара са албанском страном с обзиром на то да није никада изнео платформу за решавање овог проблема. Ми од приштинских нелегалних власти или од западних званичника сазнајемо детаље тих преговора. Недавно је бивши амерички секретар за безбедност изјавио да план поделе Косова није његов и да су на њему инсистирали Александар Вучић и Хашим Тачи. Председник Србије је више пута био упитан од стране новинара у Србији да разјасни да ли постоји план поделе Косова и он је сваки пут тврдио да такав план не постоји и да никада о њему није разговарао. Онда од бившег америчког званичника сазнајемо из медија да су се о таквом плану водили разговори.
С друге стране, српски народ у Црној Гори је под великом репресијом Ђукановићевог режима. Усвојен је закон о слободи вероисповести који претендује на конфискацију имовине Српске православне цркве. Србија званично није предузела ништа по том питању иако има уставну обавезу да штити интересе свог народа и ван граница државе Србије. Уместо тога, председник Србије прећутно подржава Ђукановићеву политику која ја анти-српски усмерена.
И на крају, ту је и економска ситуација која ће сигурно од јесени изазвати још веће незадовољство јер се очекује нови талас отпуштања радника. Из тог разлога мислим да се протести неће ни брзо ни једноставно завршити и да ће се од септембра још радикализовати.
Да ли је по вашем мишљењу могуће спречити те протесте? Шта мислите, шта би председник Вучић требало да учини да ситуација не би клизнула у сукоб власти и народа?
Мислим да је сада касно јер је незадовољство кулминирало. Власт је морала раније да ради на спречавању оваквог сценарија и то уједињавањем народа. Међутим, да бисте ујединили народ, морате прво да га уверите у своје добре намере, морате да му понудите разлог да вам верује. Разматрали смо проблем вођења тајних преговора о Косову, то није нешто што може да убеди грађане. Подсетићу да је Српска напредна странка дошла на власт обећањем да ће поништити све штетне договоре о Косову и Метохији, а заправо је потписала оно што нико други није смео да уради. С друге стране створена је партократска власт чији представници воде рачуна о интересима странке и својим личним интересима. Државне и националне интересе нема ко да заступа. У овај фази једино што може власт да уради то је да понуди платформу за стварање друштвеног консензуса, која би требало да пронађе начине за излазак из опште кризе. Мислим да би морала да се формира прелазна влада која би обезбедила стварање услова за одржавање нормалних избора. Једино би такав потез могао да послужи као вентил за умањивање незадовољства, али сматрам да садашња власт није спремна на тако нешто. Бојим се да ће она још више радикализовати ситуацију и да неће одступити од зацртаног досадашњег курса. Наравно, кључно питање за српско друштво је решавање косовског питања. Уколико председник Србије прекрши Устав и потпише договор са Приштином, то ће неминовно дати још јачи импулс протестима, који могу и да прерасту у нешто више.
Ситуација у Црној Гори и протести у виду мирних литија који се дешавају у тој земљи су такође нешто на шта власт Црне Горе нема одговор. Балкан генерално поново постаје узбуркан, мада је у овом тренутку таква ситуација у целом свету. Због свега тога тешко је дати нека прецизна предвиђања јер је ситуација динамична, промењива и зависи од много различитих фактора. За будућност Србије је најважније да очува свој територијални интегритет и да поврати демократске принципе. Такође, битно је да сачувамо везе са Русијом и да се не ограничавамо искључиво на евроатлантску зону утицаја. Уколико би независност Косова била остварена, мислим да би тиме Србија била усмерена ка НАТО и да би руски утицај био дугорочно одстрањен на Балкану. Искрено се надам да се то неће десити.
У српским медијима говоре да су за тренутну лошу епидемиолошку ситуацију криве две стране – и власт и само становништво. Како оцењујете ово питање? Када је све пошло по злу?
Сматрам да су се грађани одговорно понашали за време пандемије и да су поштовали све мере које су биле прописане. Ова епидемиолошка криза је заправо показала све слабости система, од здравственог до најпре политичког. Показало се да систем није у стању да реагује на ванредне ситуације и очигледно је да мора нешто да се мења. Мислим да је свеукупан резултат борбе против пандемије пре свега на одговорности власти, а затим и кризног штаба који се више понашао као политички штаб Српске напредне странке. Ванредна ситуација је уведена касно, две недеље након појаве првог случаја, а за то време нису предузимане никакве мере. То је била прва грешка. Друга грешка је била нагло мењање режима и организовање скупова, што је допринело поновном погоршању ситуације. Такав поступак је оправдан неопходношћу да се што пре организују избори. Никоме није било јасно због чега је то неопходно, али вероватно је владајућа странка проценила да ће се незадовољство повећавати како време буде одмицало. Ипак, одлука да се избори организују, иако постоји опасност по здравље грађана је пресудно утицала на реакцију људи када су поново уведене ванредне мере.
Србија често протестује против Вучића, али он је победио на изборима. После његове победе, протести су поново почели. Могу ли, по Вашем мишљењу, ови протести на крају довести до Вучићеве оставке? Да ли је српски председник способан да контролише ситуацију у земљи?
Што се тиче протеклих избора, њих је обележила поларизација друштва и бојкот опозиције који није хтео да учествује у њима јер је сматрао да не постоје услови за одржавање поштених избора.
На изборе је изашло мање од 50% бирача, а од раније је постојао проблем што су грађани који су запослени у државним и јавним предузећима практично принуђени да гласају за странку на власти.
Многобројни светски медији су имали негативне коментаре у вези са протеклим изборима, од тога да се Србија руга демократији, до тога да председник Србије управља државом као приватним предузећем. Они су све више критички настројени према ситуацији у Србији. То указује на чињеницу да Александар Вучић губи спољну подршку. Међутим, оно што је његову власт озбиљно уздрмало су спонтани протести грађана. Он је био принуђен да употреби силу против демонстраната, што се десило први пут од свргавања Милошевићевог режима. И пре одласка Милошевићевог режима имали смо серију протеста, такође и бојкот избора опозиције. Ово што се сада дешава је још гора реприза, јер испоставља се да је за време Милошевића било више слобода него сада. Нажалост, нисам сигурна да Александар Вучић има излазну стратегију јер он се понаша као да ће остати вечно на власти. Оно што ће убрзати политичке процесе у Србији је поред економске кризе која нам следи од јесени, питање решавања косовског проблема. Александар Вучић се трудио да купи што више времена, али сада нема више простора за маневрисање. Запад жели да тај процес доведе до краја, а проблем је што је он дао одређена обећања још пре доласка на власт. С друге стране, велика већина грађана Србије није спремна ни по коју цену да се одрекне Косова. Александар Вучић сада са једне стране има лоше настројену Немачку која је изневерена тиме што се он окренуо Трампу и која тражи хитно признање Косова од стране Србије. С друге стране има Вашингтон и Ричарда Гренела који према Трамповим инструкцијама жели да преузме иницијативу у процесу решавања косовског питања. С треће стране Вучић има Русију која се јасно залаже за поштовање Резолуције 1244 и која има право вета у УН. И коначно највећа препрека су му грађани Србије који се противе предаји Косова. То је по мени шах мат позиција. Како год буде одиграо мислим да неће успети лако да изађе из ње.
Поред тога Александар Вучић није тип политичара који ће се мирно повући са власти. Он је преамбициозан и незајажљив. Мислим да грађани Србије то схватају и да неће одустати од протеста против такве власти. Због тога мислим да нас чека крајње буран период, али се надам да ћемо успети да сачувамо територијални интегритет и да повратимо капацитет за демократске промене као друштво.
Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије
15. јул 2020
