Драгана Трифковић: Европа у сенци америчко-руског дијалога

Пишет: Драгана Трифкович, генеральный директор Центра геостратегических исследований

Разлаз интереса између САД и Европе

Недавно одржани мировни преговори у Истанбулу значајно су разјаснили актуелне геополитичке токове. У фокусу светске јавности поново је било питање украјинског конфликта, али је у сенци преговора постало очигледно да „колективни Запад“ више не постоји у уједињеној форми. Интереси Сједињених Америчких Држава и Европе све више се разилазе, док истовремено расте потенцијал за нове тачке споразума између Вашингтона и Москве.

Нови тон из Вашингтона

Други Трампов мандант донео је низ промена које су пре свега шокирале Европу. Одмах по преузимању функције нови амерички министар одбране Пит Хегсет саопштио је партнерима  на састанку министара одбране НАТО-а, да Владимир Зеленски треба да се одрекне наде да ће повратити територије које су Руси заузели и да ће се Украјина вратити на границе пре 2014. године. Тиме је јасно ставио до знања да Украјина неће постати део НАТО и да не треба да гаји илузије по том питању. Само неколико дана касније амерички потпредседник Џеј Ди Венс одржао је говор на Минхенској безбедносној конференцији у ком је оштро искритиковао европске лидере. „Претња која ме највише брине у односу на Европу није Русија. Није Кина, није било који други спољни актер. Оно што ме брине је претња изнутра“, изјавио је Венс. Он је ставио акценат на угрожавање демократских вредности и игнорисање воље народа, што очигледно говори да САД очекују од Европе да се позабави тим питањима.

Примирје као алат за војну регрупацију

Европски одговор на нови амерички курс био је паничан. Уследили су кризни састанци на којима се расправљале о новонасталој ситуацији и односу САД према рату у Украјини. То је резултирало предузимањем енергичне дипломатске акције у циљу постизања хитног примирја у Украјини. Истекли украјински председник Зеленски поставио је „ултиматум“ Русији да уколико не буде прекида војних дејстава на минимум 30 дана, неће бити ни разговора о примирју. Међутим Русија сматра  да прекид ратних дејстава не може да буде решење уколико се не отклоне узроци сукоба о чему треба да се преговара. На крају крајева ни Украјина ни Европа немају стратешки план постизања мира. Украјини која све више слаби на фронту, као и европским лидерима који безусловно подржавају политику рата, примирје је потребно како би прегруписали и припремили украјинску војску за нова ратна дејства, а не због жеље да се заиста постигне мир. Истовремено са захтевима о примирју у Украјини, европски званичници усвојили су план о поновном наоружавању Европе. Још пре годину дана мађарски премијер Виктор Орбан упозорио је да се Европа припрема за рат са Русијом. То је било очигледно и из многобројних изјава европских званичника који су своје агресивне пориве прикривали тврдњама о „руској претњи“.

Од реторике до ратних планова

Европа је прешла са ратне роторике на конкретне мере усвајајући недавно документа која се тичу поновног наоружавања и припреме за војни сукоб.  Почетком марта Европска комисија је представила ReArm Europe програм који предвиђа повећање војних издатака земаља ЕУ за 1,5% БДП-а, како би се финансирала војна индустрија. Овај документ у ком су дефинисани кључни правци развоја одбрамбене политике је затим преименован у „Спремност 2030“ због приговора појединих чланица ЕУ да је првобитни назив превише тенденциозан. Као главна претња за европску безбедност у њему је именована Русија, што потврђује чињенице о намерама ЕУ да понови своје историјске грешке. Многи стручњаци у Европи сматрају да ће овакав план ЕУ неминовно довести до увећања економских, политичких и социјалних проблема, што може да резултира распадом Уније. Бивши премијер Шпаније Ђузепе Конте изјавио је да се осамсто милијарди евра, колико ЕУ планира да уложи у наоружавање, „расипа тиме што се свакој земљи дозвољава да се наоружа“ и да план „неће користити Европи већ ће допринети њеном распаду“. Практично, Европа се окреће ратној економији намеравајући да смањи своју безбедносну зависност од Америке и ојача сопствене капацитете, што је очигледно условљено и променом односа нове америчке администрације према евро-атлантском савезништву.

Нема напретка без решавања узрока конфликта

Преговори у Истанбулу оцењени су позитивно са руске стране као наставак директних разговора који су прекинути у марту 2022. године на инсистирање Велике Британије. Украјинска страна је на њих пристала иако нису били испуњени захтеви о безусловном прекиду ватре пре почетка разговора. Илузорна очекивања да ратна дејства могу да се зауставе у кратком року показују се као потпуно нереална. Позиције Русије и Украјине по питању сукоба нису се помериле за последње три године колико траје специјална војна операција. Руска страна и даље инсистира на томе да је неопходно да се уклоне узроци сукоба како би било могуће да се постигне дугорочни мир. За то је потребан шири оквир стратешких договора који се воде у формату САД-Русија. ЕУ као главни заговорник сукоба у Украјини искључена је из директних преговора о миру који се сада воде на два паралелна колосека (Русија-Украјина и Русија-САД). Са тим у вези Европа све више губи значај на међународном нивоу истворемено доводећи себе у позицију да преузме највећу кривицу за ратне сукобе. Сједињеним Државама сасвим одговара да свој део кривице пребаци на Европу.

Европа као талац туђих стратегија

Нова америчка администрација показује другачији приступ глобалном лидерству. Приоритет се даје економији, развоју пословања и повећању профита, док се директне војне интервенције све више посматрају као скуп и непоуздан инструмент. Иако САД не одустају од своје глобалне хегемоније, методологија њене реализације се мења – за разлику од европског модела који се и даље ослања на политику креирања конфликата. Америчка политика указује на стратешко удаљавање од Европе и преусмеравање ка прагматичној сарадњи с Русијом, посебно у контексту америчког заоштравања односа са Кином. Вашингтон више није заинтересован за очување евроатлантског јединства по сваку цену, већ за очување сопствених интереса и економског опоравка. Уместо подршке европској стабилности, све више се уочава да САД користе инструменте економског и енергетског утицаја да ослабе конкуренцију са Старог континента.

Русија тежи повратку свог међународног угледа. Са највећом територијом на свету, Москва нема потребу за територијалним експанзијама, али има легитимну амбицију да осигура сопствену безбедност и елиминише претње које се појављују у непосредном окружењу. Природно је да Русија жели да шири свој утицај на постсовјетском простору, посебно јер је деценијама била изложена политици изолације и подстицању русофобије од стране Запада. Иако су САД и Русија и даље противници по многим питањима, сличан поглед на улогу Европе као конфликта генератора отвара могућност за селективну сарадњу у будућности.

Европа, са друге стране, појачава милитаризацију и остаје без јасне стратегије мира, ризикујући политичку и економску дестабилизацију. У том светлу, Европа се налази на раскршћу: или ће наставити да игра улогу геополитичког трошења у туђој игри, или ће морати да осмисли сопствени курс у мултиполарном свету.

Источник: Центр геостратегических исследований

21. мај 2025.