Написано: Милош Здравкович
Када би Срби заиста пристали на класичну грађанску државу, перијанице “Друге Србије” би се прве бориле против ње. Њима је пуно ближа она која се може ишчитати из речи палестинскога вође Јасера Арафата који је једном приликом бошњачком лидеру Алији Изетбеговићу рекао: „Узми, Алија, па макар била као авлија.“ (Буквални превод Фахрудина Радончића, власника Дневног Аваза)
Готово у свим цивилизацијама на цени су били мудри старци који су својим саветима доприносили разборитим одлукама млађих нараштаја. Нажалост, у Србији, наравно само у неким круговима (али изузетно добро медијски пропраћени) на цени су они старци који мудрују без добрих намера.
Једино у Србији постоји групица стараца, сада и наследника (директних потомака) урбано прозвани “Друга Србија” која чини све да завади људе како би могла да задржи привилегије из Титових времена. Иако на први поглед подупиру европску, прозападну, либералну и надасве демократску политику, њима је заиста, чини ми се стало само до њихових личних интереса. Пре свега стало им је до задржавања оних привилегија које су стекли у време Титове диктатуре, односно система који је био све само не либералан и демократски. Истина, мудрији међу њима су схватили да се поједине политичке групације служе њиховом склоношћу једноумљу како би остварили властите политичке циљеве, те су се повукли из јавнога живота. Управо из тог разлога скокне с времена на време до њих и покоји истрошени српски политичар глумећи да му је драг Тито, док у реалном животу гледа са оба ока у правцу Западне Европе.
Нажалост, таквих има и у позицији и опозицији који је задњих дана причају „мудром кружоку“ једно, док истовремено сањају нешто друго. Искрено говорећи власт. Сва та прича о грађански уређеној Србији без приче о већинском народу, култури и најстаријим институцијама народа који је створио ову државу али и државе у окружењу је само игра која треба да донесе поене код оних грађана који су чврсто (интересно) повезани на неке иностране фондове и институције а које у задње време окрећу леђа од људи који су политички истрошени.
Добро је познато у “кругу двојке” да од грађанске државе која би покушала умањити права већинског народа нема ништа. Али они то и не желе. Њих занима добијање што је могуће већег медијског простора (јер појединци само у медијима политички преживљавају) на којем би могли да изградите политичку платформу у пре свега у опозицији (мада ни учешће у омраженој “радикалској” власти некима не би било страно). Класична грађанска држава, држава владавине права, медијских слобода би дугорочно гледано била велика препрека стварању либералне државице устројене по узору на Титову Југославију у којој је мањина под плаштом једнакости уживала права и привилегије на грбачи оних мало мање једнаких.
У том контексту је занимљив њихов наступ пред „мудрим старцима“. Зна „кружок стараца“ јако добро да истрошени политичари не мисле оно што пред њима говоре, па ипак им аплаудирају. Исто тако знају и лидери “Друге Србије” да им „кружок стараца“ не верује, па ипак уживају у њиховом лажном аплаузу. Добра политичка сатира. Човек би могао слатко да се насмеје, кад се иза свега не би крила врло опасна игра. То је и разлог да је мало публике која у ужива у тој сатири. Људи су заокупљени егзистенцијалним проблемима о којима истрошени политичари и „мудри кружок“ не морају да размишљају. Уосталом, глумци редовно живе боље него публика. Упркос томе није незанимљиво бацити поглед на реторику оних који би да унесу пометњу у опозиционе редове, рекао бих пред судбоносне изборе који следе Србији (мада је судбински избора било на претек). Рекао бих да у вокабулару људи који су пропали на претходним изборима има подоста бедастоћа које немају везе с реалним политичким стањем у демократском свету.
У те бедастоће спада и њихова прича да „грађански принцип чува супстанцу мултиетничких заједница у Србији и региону“. Јасно је њима да само уважавање етничкога принципа у мултиетничким заједницама води до остварења грађанских права свих грађана. Управо је то био почетак стварања модерне Швајцарске у којој етничке групе око којих су створени кантони одлучују чак и о томе ко на њихову простору може да добије швајцарско држављанство. Наиме, на тај начин се пази да не дође присилним методама до етничких промена на штету домицилнога становништва. Уосталом, како би то неко могао у мултиетничкој заједници остварити пуна грађанска права, ако су му укинута етничка? То је могуће само у глави „мудрих стараца“ који још увек живе од сећања на она времена у Југославији кад је етничко било, наводно, опасност по мир и јединство. Било је опасно само по комунистичко једноумље. Таква размишљања би била смешна да нису и опасна. За државу и народ који у њој живи.
А колико такве идеје могу бити опасне видели смо из прошлога рата на простору бивше државе. Тај рат је знатним делом био последица комунистичке и југославенске идеологије потискивања етничког, српског у корист грађанског, југословенског, боље речено у корист једне политичке групе, то јест оне комунистичке.
Неко би могао да помисли како део “опозиционе јавности” није научио ништа из прошлости. Лично мислим да је њима јако добро јасно да би сличан покушај у Србији довео до сукоба и њеног нестанка. Кад би Срби заиста пристали на класичну грађанску државу, чланицу ЕУ, коју карактерише владавина права, одсуство непотизма, они би се први борили против ње. Њима је пуна ближа она која се да ишчитати из речи палестинскога вође Јасера Арафата који је једном приликом рекао: „Узми, Алија, па макар била к’о авлија.“ Авлија, по српски двориште, означава простор који власник може да уреди, мање-више, како хоће. У грађанској држави европској и демократској Србији “деца комунизма” не би у идућих 20-ак година имали прилику да сањају ни о парламенту а камоли о власти. А за 20 година доћи ће до промена и у свету у којем политички “либерални поредак” неће више одређивати шта се сме, а шта се не сме. Зато им се очито жури. Дакле, није њима до грађанске државе, него до тога да остваре своје циљеве, да авлија буде већа него им компањони из власти сада нуде. Са Вучићем се не упуштају у велике препирке, јер, нажалост, и сами наивно верује да је СНС недодирљива. Циљ је изиграти такозвану бојкоташку опозицију. Шта ће се у будућности догађати између њих и других компањона у опозицији, не занима пуно становнике ове државе. Важно је да се не поиграва правима већинског народа и не покушава на његов рачун да се прошири авлија.
4. април 2021.
