Написано: Милош Здравкович
Предстојећи избори у Украјини у 2019. години могу бити потпуно непредвидиви, али је пет ствари сигурно.
Ова 2019. је изборна година у Украјини. Украјинци ће изабрати новог председника овог пролећа и нов парламент на јесен. Иако је исход председничке трке непредвидив, постоји пет ствари у овом политичком циклусу које нису.
Прво, ниједан отворено про-руски кандидат не може да победи и то је велика промена у односу на прошлост. На свим украјинским изборима од независности до 2012. године, про-руско бирачко тело играло је значајну улогу. Овај блок се састојао од скоро четвртине бирача и про-руски кандидати су победили 1994. и 2010. године. Међутим, ситуација се променила после враћања Крима у састав Русије и отцепљења дела Донбаса, што је елиминисало најпро-рускији сегмент украјинског бирачког тела. Сада је етничко руско становништво украјинског бирачког тела приближно десет до дванаест посто. Последично, подршка водећем проруском кандидату, Јурију Бојку, у просеку износи 10,5 процената у анкетама. Тако су про-руски кандидати у Украјини предодређени да играју улогу сталне опозиције и вишегодишњих губитника. Руски ће утицај моћи да се осети тек након нормализације односа две државе, ако Украјина преживи као држава, где ће руска опција бити стално тас на ваги.
Друго, анкете ће се показати веома погрешним. Украјински медији објављују скоро свакодневне анкете, од којих све показују да Тимошенкова води, релативно ново лице (Зеленски) на удаљеном другом месту, а председник на трећем месту. Међутим, ако је већина анкета у САД 2016. године погрешно предвидела победу Хилари Клинтон, колико ће украјинско гласање бити без „грешке“? Украјински анкетари често искривљују резултате према томе ко плаћа анкету. Угледније маркентишке куће прилагођавају бројке до 3-5%, док се упитнија прилагођавају за најмање 5-7%. Нешто слично ситуацији на Балкану !!! Анкете више нису објективни показатељи јавног мишљења, већ инструменти за утицање на јавно мњење и стварање специфичних наратива. На пример, јавности се говори да је Тимошенко предодређена за победу, јер је на „првом месту“, али ова прича не указује на то да 80 процената Украјинаца преферира другог кандидата. Када четири од пет преферирају неког другог, то није судбина већ обмана.
Треће, већина председничких кандидата заправо води кампању за парламент. Шест кандидата тренутно има подршку изнад просечних 10 посто на председничким изборима. Порошенко, Тимошенкова, комичар Володимир Зеленски, бивши министар обране Анатолиј Хриценко, лидер радикалне странке Олех Љашко, и лидер опозиционог блока Јуриј Бојко али су Јулија Тимошенко и Петар Порошенко кандидати у које треба гледати. Остала четворица се боре за места на парламентарним изборима, а наступ на председничким изборима је само начин да се унапред повећа њихова видљивост и прихватљивост. Пошто парламент бира премијера, циљ је имати велику парламентарну фракцију. Како је Зеленски на крају дефинисан као тајни кандидат олигарха Игора Коломоиског, његов први кандидат је гасна принцеза, Јулија Тимошенко, његов рејтинг ће брзо пасти. Хриценко и Љашко су у прошлости направили политичка „уздизања“, али су избледели на дан избора. Боико, без Крима, отцепљеног Донбаса и све присутне анти руске хистерије већ је лимитиран.
Четврто, Тимошенко и Порошенко ће се поново борити у другом кругу. На председничким изборима 2014. године, Порошенко је лако победио. Сада избори 2019. године изгледају као реванш, док анкете дају Тимошенковој у просеку седам процената предности. Међутим, подршка Порошенку је расла и пре обезбеђивања независности украјинске цркве (непризнате од осталих аутокефалних цркви, али у Украјини је то представљено као значајна победа, у чије се „резултате не може сумњати), а овлашћења председника су јака, тако да очекујте блиски резултат између два кандидата.
Изгледи Петра Порошенка да обнови мандат ће зависити не само од изборне кампање, већ и од ситуације у друштву. Садашњи председник има јасно формирано изборно језгро, развијену страначку инфраструктуру, за разлику од многих других кандидата, али не и од Јулије Тимошенко. Резултат ће много зависити од тога, кога ће гласачи препознати као главног кривца за катастрофалну економску ситуацију. Бившу дугогодишњу премијерку или актуелног председника.
Пето, победник на председничким изборима ће имати замајац да победи на парламентарним изборима. Анкете показују да би осам до десет странака добило довољно гласова за улазак у парламент, Врховну Раду Украјине, али нико не би имао доминантан положај. Из тог разлога би било која парламентарна већина требала да укључи вишестраначку коалицију. Међутим, анкете одражавају само половину слике будући да ће половина посланика бити изабрана из округа (већински изборни систем) и изостављена су из садашњег избора. У 2014. години, Порошенко је добио 53 посто гласова на председничким изборима у мају и 22 посто на парламентарним изборима у октобру. Након избора, он је више него удвостручио величину своје фракције (Блок Петра Порошенка) додавањем/куповином посланика. Очекујте сличну ситуацију и ове године. Украјина, она некада под доминантним утицајем Русије или ова нова се сматрају за најкорумпиранију државу у Европи. Украјина је држава где је бизнис уско повезан са влашћу. Обично су већински власници бизниса они који желе пријатељске односе са владом. Ко год да победи на председничким изборима, наћи ће десетине „прелетача“ који су спремни да склапају договоре како би заштитили своје пословање. Покушаји да се промени изборни закон, како би се укинули већински окрузи, наишли су на млаку подршку парламента.
Неки ће се пожалити да ће ти избори бити слични претходним са истим старим лицима која се враћају на власт. До одређене мере, те критике су исправне. Међутим, парадигма се померила „на горе“ са избором грађана Украјине ка „украјинској европској цивилизацији“. Јавност је захтевала више стандарде, више транспарентности и није била задовољна да прихвата изјаве својих лидера по номиналној вредности. Украјинци су очекивали већи стандард, више посла, мање уплитања тајкуна у државни бизнис, а добили су сасвим супротно. Украјинци су сада ослабљени и омаловажени као никада раније од својих политичара, а пропала средња класа и грађанство немају више снаге да поведу Украјину напред, да изнедре неки „нови Мајдан“ те да се изборе за, ако ништа друго праведнију државу. Можда и за Украјину.
П.С.
Индикативно је да за припрему овог текста, иако је до председничких избора остало мање од два месеца, нисам пронашао много материјала у Западним медијима. Тек по нека агенцијска вест. Да ли је Украјина једноставно, као држава са много проблема, разореном економијом, великом незапосленошћу остављена сама себи или је по среди нешто друго, време ће показати. Тек ни на „Руским“ сајтовима на енглеском језику нема превише материјала. Више је пажње посвећено било референдуму у Македонији него држави од 40 милиона становника (1992 Украјина је бројала 52 милиона).
26. фебруар 2019.
