Преносимо са портала: Наука и култура
Механизам Трећег светског рата је већ покренут
- Повезујући, дакле, Русију са украјинским проблемом и једну по једну кида њене везе са западном економијом, у коју смо ласкаво мамљени три деценије, Вашингтон ће, наравно, кренути даље, да осваја Централну Азију. И не само њу
АУТОР: Јелена Пустовојтова
Без обзира на то како смо увучени у украјински сукоб, морамо памтити да је хибридни механизам Трећег светског рата, а који је НАТО покренуо против Русије, окидач за глобалну реорганизацију, ограничену само „нуклеарним дугметом“, до кога, данас, немају приступ само Москва и Вашингтон.
Након што је кренула у „крсташки рат“ против Русије, НАТО Европа се сада нервозно наоружава. Данци су управо купили четири извиђачке беспилотне летелице MQ-9 Reaper од компаније General Atomics Aeronautical Systems. И сада хитно желе да их на врат на нос претворе у „дронове убице“ како би их држали у приправности у случају потребе због рата у Украјини, наводи „Euractiv“. Штокхолм и Хелсинки журе да уђу у НАТО, како не би закаснили да се нађу на „табели победника” када падне Русија. Украјинци су осмишљени као „топовско месо“ крсташког похода. Да се не би предомислили, Пољаци Украјину држе за врат и вуку у ЕУ и НАТО. Главном профитеру у Кијеву амерички председник Џо Бајден је већ издао пакет војне помоћи од 800 ПВО система, 9.000 противоклопних система, 7.000 комада малокалибарског оружја, 20 милиона муниције и плус дронови. Европски мировни фонд (European Peace Facility) је Кијеву обезбедио траншу од 500 милиона за набавку смртоносног оружја и муниције и обећава да ће повећати финансирање на укупно милијарду.
Главни профитери руске трауме помажу и мале доставе попут премијера Канаде, Џастина Трудоа, који је Украјини послао војног оружја у вредности 38,7 милиона доалра. Нови Зеланд, је обезбедио војне опреме у вредности од 5 милиона плус 500 шлемова и 570 маскирних панцира из сопствених залиха. Пољска, која је Кијеву доставила осам комплета беспилотних летелица, сто минобацача од 60 мм и на хиљаде комада мина за њих, затим противтенковске ракетне системе Javelin, аутоматске пушке Grot, преносиве противваздушне ракетне системе Piorun са припадајућим ракетама. Литванија је прва од земаља НАТО-а која је Кијеву испоручила оружје. А још су ту и Естонија, Чешка, Шведска и Финска… Сви се они гурају уз Америку да би били уврштени на листу победника у рату који је почео.
Међутим, размере битке између Америчког светског поретка и Новог који се формира око Кине неминовно доводе до померања „вруће зоне” на Исток. Без обзира на то како се заврши руска војна операција у Украјини.
Русија, која је постала тампон између два центра моћи, прва је примила ударац и на основу резултата окршаја са НАТО-ом направиће свој избор. Следеће бојно поље би лако могло бити постсовјетска Централна Азија, чија је већина држава прилично зрела за политичке спекулације око права на избор савезника. Са распадом СССР-а, изгубивши своје идеолошко јединство, Централна Азија је ослободила, пре свега, сплет клановских противречности, који су се природно трансформисали у националне интересе сваке од држава. Можете да жалите за губитком „заједнице братских народа“ колико год желите, али сада регион живи по сасвим другом принципу. Свест о националном суверенитету, која је, између осталог, постала хранљиви бујон за химеру националне изузетности, отворила је широко поље деловања за политичке спекулације, које, по тржишном принципу, омогућавају да се тргује сопственим суверенитетом.
Према америчком часопису „Counter Punch“, баук „промене режима“ данас све више лута Централном Азијом. Конкретно, у Казахстану и Пакистану. Овај регион не одговара много Вашингтону, јер клизи по руско-кинеској маршрути.
С обзиром на украјинско искуство, нема сумње да се колективни Запад спрема да и овде употреби насиље како би преокренуо ово стање у своју корист.
Симптоматично је да западна пропагандна машина позната као корпоративни медији никада не помињу главног архитекту овог покретања. Али не можете се оспорити са чињеницом да овај (успут речено, Калифорнијски) часопис пише: „Ова злокобна тишина која се шири нашом штампом и телевизијом значи да се никада не треба фокусирати на махинације Запада у циљу промене режима. Ова превара се може назвати дивљим оптужбама неког непоузданог незападног политичара, али то је све. Рећи ће вам да се пакистански председник Имран Кан, који није баш пријатељски настројен према Вашингтону, суочио са изгласавањем неповерења, а да би се из ње извукао, изазвао је уставну кризу, као и то да је Казахстан осујетио покушај страног агента да убије председника Касима – Жомарт Токајев, али зачуђујуће нерадо подвлаче црту испод узрочне везе између вероватних мрачних криминалаца и оних који вуку њихове конце, односно владара из Вашингтона“.
Сједињене Америчке Државе, које су тек јуче поставиле правила понашања за друге државе света, не само да су спремне, већ користе силу да одрже утицај конгломерата својих савезника на формирање светске агенде. То им свима користи.
Пповезујући, дакле, Русију са украјинским проблемом и једну по једну кида њене везе са западном економијом, у коју смо ласкаво мамљени три деценије, Вашингтон ће, наравно, кренути даље, да осваја Централну Азију. И не само њу.
Пакистанском премијеру Имрану Кхану већ је зазвонило звоно. Он је крајем марта, након што је добио неповерење у влади, рекао да „стране силе припремају смену режима у Пакистану”. Кан је тврдио да је помоћник америчког државног секретара Донал Лу био умешан у „страну заверу за рушење његове владе“, да су амерички званичници претили Пакистану и да ће све док је на власти та земља остати на листи непријатеља Вашингтона. Кан је „отишао“, а нови шеф владе Шахбаз Шариф је већ обећао да ће се република изборити са проблемима сиромаштва и затражити подршку страних држава. „Поздрављамо америчку потврду о дугогодишњим везама са Пакистаном“, саопштила је у уторак Шарифова канцеларија, преноси часопис „Global Security Review“, са седиштем у Вашингтону. „Радујемо се продубљивању овог важног односа на принципима једнакости, обостраног интереса и обостране користи“, наводи се у саопштењу Пакистана. Што је Вашингтон и захтевао да се каже.
Нешто другачији сценарио користиле су САД у Казахстану. У јануару је дошло до покушаја обојене револуције, која је угушена уз помоћ руских трупа. Претпоставља се да је неуспели државни удар дело Вашингтона.
Тада је 25. марта ухапшен агент Службе безбедности Украјине, који је припремао атентат на председника Казахстана Касима-Жомарта Токајева. Иза терористе су се „назирале“ британске обавештајне службе, заинтересоване да „максимизирају слабљење руског утицаја“. За Токајева је ово такође „звоно“ …
Рекло би се шта нас брига што независни Казахстан не жели да одржи параду 9. маја? Или што је одбио помоћ руске Сбербанке у дигитализацији земље? Или зашто што је против признавања Крима и Донбаса? Или шта нас брига што је подржао санкције НАТО земаља Русији и Белорусији? „Казахстан неће бити средство за заобилажење америчких санкција Русији“, рекао је Тимур Сулејменов, заменик шефа председничке администрације Казахстана, после посете Бриселу.
С једне стране, двојна позиција Нур-Султана више није новина, а рачунање на захвалност Токајева за помоћ ОДКБ-у у јануару ове године је врхунац наивности. С друге стране, директна издаја дојучерашњих пријатеља и савезника је главни знак пропадања светског поретка заснованог на оданости речи, а не новцу.
Да ли ће Централна Азија моћи да се одупре овоме, велико је питање.
Перевод с русского Зорана Милошевича
Источник: https://www.stoletie.ru/politika/poligon_vashingtona_ukraina_kto_sledujushhij_907.htm
25. април 2022.