Автор: Драгана Трифкович
„Ако слобода значи нешто уопште, она значи право да кажеш људима нешто што они не желе да чују.“ (Животињска фарма 1945.)
У животу за све постоји алтернатива. Алтернатива је заправо латинска реч, која значи: избор између двога, опредељивање за једну од две могућности, тежак избор једне од двеју могућности (Лексикон страних речи и израза, М. Вујаклија). Често нам живот нуди већи избор могућности, а на нама је да се одлучимо за ону, коју сматрамо најбољом за нас. Аутодеструктивни људи могу да се одлуче и за најгору могућност. Дубљим разматрањем комплексности алтернативе и различитих могућности, као и њиховим поимањем, могли бисмо да уђемо у поље филозофије, као и психологије. Међутим ширина те теме, само је увод за супротност поставке на коју желим да укажем. Искључивост алтернативе је догматске природе.
Европска бајка – Наредбу да Европа нема алтернативу, промовишу фаталистички заговорници једносмерног пута.
Објаснити поборницима европског раја да ЕУ има алтернативу, једнако је незамисливо као што би било немогуће објаснити комунистима да је алтернатива братству и јединству, национални интегритет. Искључиви људи, своја схватања претварају у непромењиве истине, без икаквог оправдања за тако нешто.
Главни аргумент српских еврофанатика је да Србија не сме да остане изван Европе. Овде треба разликовати појам Европе од појма Европске уније, што они намерно не чине како би по потреби манипулисали њима.
Србија је европска земља од свог настанка. Цивилизацијски и културно, она је европска par excellance. У ту Европу, унела је своје славне краљеве, велике војсковође, духовнике и државнике, сјајне писце, песнике, сликаре, признате научнике. Географски је немогуће изместити је на неки други континент. Дакле када говоримо о европским вредностима, не видим разлог зашто бисмо Србију изузели из тог вредносног система.
Ревалвација и девалвација европских вредности је с дуге стране, озбиљна тема за размишљање. Ако су слобода, правда и сигурност неке од основних вредности модерног европског друштва, онда морамо да се запитамо колико су те вредности заступљене у данашњој Европи.
Да будемо прецизнији, када данашњи догматичари говоре о Европи, заправо мисле на Европску унију.
Полазне вредности, принципи и договори ове компликоване федеративне заједнице, временом су редефинисани. То није довело до бољег функционисања ЕУ, већ је насупрот закомпликовало и онако компликоване односе.
Недемократска Европска унија, налази се данас у тешкој структуралној кризи. Основна идеја једнаких права, еволуирала је као у Орвеловој Животињској фарми: Сви су једнаки, али су неки једнакији од других.
Улоге Наполеона и Сноубола у европској бајци, преузели су Ангела и Никола. Орвелово исмевање тоталитарног комунизма, само је променило локацију из Совјетског савеза у Европску унију. Зато није ни чудно, што су највећи еврофанатици у Србији, некадашњи идолопоклоници титоизма. Они се данас, као и некада, обрачунавају истим оружјем са својим неистомишљеницима. Сви који изговоре нешто што није у складу са њиховом догмом, бивају окарактерисани као политички некоректни и екстремни. С друге стране другачије мишљење у Србији, готово да не може да се чује, пошто су сви медији под најстрожом цензуром. Поред цензуре потребно је истаћи да већина медија у Србији прима донације западних земаља кроз разноразне програме подршке ширењу „демократије“. На тај начин пласира се пропаганда, која у спрези са такозваним политичким „елитама“ има за циљ да убеди грађане Србије, између осталог, у добробити европског раја. ЕУ је добра прилика за оне који то промовишу, с обзиром да су они своје маркетиншко манипулантске способности, добро наплатили.
Економска и структурална криза ЕУ – Европска унија се већ дуже време налази у тешкој економској кризи. Изгледа да је ушла у зачарани круг из кога не може да изађе. Земље чланице ЕУ се све више задужују, тако да је седамнаест чланица евро-зоне просечно задужено осамдесетпет посто БДП-а, са тенденцијом раста дуга. Грчка, Италија, Португалија и Ирска су међу најзадуженијим земљама. Песимистичне прогнозе утичу на читаву Европу, а посебно на земље које су пред економским сломом. Пакети финансијске помоћи, нису успели да реше проблеме, већ су их додатно продубили. Решавање кризе помоћу драстичних мера штедње, по многим економским стручњацима, има контраефекат (1). Целокупна европска привреда све више слаби. Рецесија у ЕУ уочљива је и кроз раст незапослености, која међу младима у земљама еврозоне достиже и до 15 одсто. Садашњи ниво незапослености у Европи, представља историјски максимум.
Водећи економисти предвиђају да ће излазак из економске кризе потрајати наредних десет и више година. Оно што је сигурно, то је да економска судбина Европе зависи од земаља БРИКСА, од којих посрнула ЕУ тражи спас (2).
Унутрашњи конфликти у ЕУ решавају се наредбодавством из бриселског комесеријата, увијеним у демократски украсни папир. Најбољи пример за то су Грчка и Италија, земље у којима су на чело влада постављени европски комесари, како би спроводили идеологију у наднационално име, не узимајући у обзир вољу и захтеве грчког и италијанског народа (3) (4).
Други пример су одлуке које се доносе на „демократским“ референдумима чланица ЕУ. Уколико исте не одговарају комесеријату, референдуми се спроводе изнова, све док се циљеви не остваре, или се промене правила усвајања одлуке. Лисабонски споразум је прави пример ускраћивања права државама чланицама ЕУ (5). Иако није усвојен у форми Устав Европске уније, овај споразум је наметнут и њиме је успостављена нова структура ЕУ.
По том уређењу, законе и одлуке из важних области доносе Европска комисија и Европски савет, који за разлику од Европског парламента нису изабрани директно од стране народа. Дакле, одлуке у Бриселу се доносе иза затворених врата, од стране оних који нису изабрани демократским путем.
Осим тога, Лисабонским уговором промењен је начин гласања у ЕУ, чиме је омогућено да одређене чланице попут Немачке и Француске имају већу моћ одлучивања од других. Овиме је улога малих држава у ЕУ маргинализована.Најновија демократска поставка је условљавање Уставног законодавства земаља чланица. У том светлу је недавно Мађарској дат ултиматум од стране Европске комисије, са роком од месец дана, у коме се од ње захтева да промени Устав, или ће се у супротном суочити са судским процесом и санкцијама (6).
Конгломерат различитих економских и социјалних система упакованих у пројекат ЕУ, додатно је оптерећен огромном бирократијом. Иако је финансирају, грађани немају никакву контролу над корумпираном администрацијом ЕУ (7). Бирократе запослене у ЕУ, примају месечно између пет и петнаест хиљада евра плату, док највећи терет драстичних мера штедње подносе грађани банкротираних држава, чланица ЕУ.
Још један од проблема са којима је суочена ЕУ су имигранти односно контрола граница. Политика контроле спољних граница ЕУ, није обезбедила сигурност грађана држава чланица. Због великог прилива имиграната у ЕУ, уз одлагање решавања тог питања, долази до све већег сукоба између чланица ЕУ, које се међусобно оптужују. Поред тога, расте незадовољство грађана које имплицира повећане социјалне тензије и нетрпељивост према имигрантима.
Немогућност централизоване диктаторске власти, да разреши многобројне проблеме Уније, све више потврђује процене, о неодрживости те зеједнице (8). Пре пар дана је, председник Европског парламента Мартин Шулц изјавио: „Колапс ЕУ је реалан сценарио“ ( 9):
(НЕ)Рачунајте на нас – И поред свих постојећих аргумената, који указују на неизвесну будућност ЕУ, српски догматичари и даље понављају да ЕУ нема алтернативу. Нико од заговорника безалтернативности европског пута, није озбиљно узео у разматрање финансијску и структуралну кризу, као ни велике проблеме са којима је Унија суочена. Нико од њих није образложио какве користи, односно штете Србија може да има од европских интеграција, кроз слику тренутног стања у њој.
Основно полазиште за разматрање политичких, војних, економских и свих других могућности у контексту сарадње или интеграције, мора да буде национални и државни интерес.
Србија плаћа превисоку и политичку и економску цену уласка у ЕУ. Однос ЕУ према Србији, заснива се на непрестаним уценама и притисцима. Пре свега од ње се захтева оно што се ни од једне друге земље није захтевало, а то је да се одрекне своје територије. Трагично је то да наша власт сарађује са ЕУ на пројекту дезинтеграцији Србије. Свим дасадашњим корацима у вези са питањем Косова и Метохије, Србија је помогла сепарацију сопствене територије.
Она са поносом истиче добијање кандидатуре као велики успех. Нити безначајни статус кандидата може бити некакав успех, нити се народом и државом сме трговати.
Својом капитулантском политиком, садашња власт је потпуно уништила кредибилитет Србије. Одлика садашње власти је да покушава да обмане све, како своје европске партнере, тако и грађане Србије. Резултат такве политике је крајње поражавајући и понижавајући. Званичници ЕУ су почели отворено да уцењују и прете Србији, када су схватили да оно што договоре са представницима српске власти, исти немају намеру да спроведу. С друге стране, властодршци грађанима представљају своју пожртвованост и борбу за „бољи живот“ Србије. Грађани Србије живе боље само у дневницима РТС-а. Тамо стижу инвестиције, отварају се нова радна места, департизује се држава, развија се пољопривреда, смањује се криминал и корупција. Посебно у последњих месец дана. У реалном животу, за последње четири године 400 000 људи је остало без посла, незапосленост у Србији је 24 % уз пројекцију даљег раста, затворено је преко 120.000 малих и средњих предузећа, ни једна страна инвестиција није побољшала стање у економији, али су зато грађани Србије уложили у стране инвестиције. Степен криминала и корупције у Србији је забрињавајући, правосуђе ван функције, привреда опустошена. Српска полиција, уместо за решавање криминала, ангажована је на прављењу нове албанске државе, док сепаратизам цвета на сваком кораку. То је слика Србије на европском путу, то су европске реформе.
Једностраном применом Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, Србија је до сада изгубила око 500 милиона евра, због нижих царина. Српски пољопривредници су доведени у положај неравноправне конкуренције, што је утицало на још већу деградацију и онако уништене пољопривреде.
Међутим, све то не спречава еврофанатике да и даље обећавају грађанима Србије сигурност, инвестиције и нова радна места уласком у ЕУ. Пре свега ЕУ није више гарант сигурности, што је јасно из свих горе наведених чињеница. Нејасно је како ће ЕУ препородити Србију, када не може да спасе сопствену економију, и како ће обезбедити нова радна места Србији, када има постојећи проблем са незапосленошћу у ЕУ. Интересантно је да су Европљани почели да траже шансу за запослењем у Африци (10). Сигурно ће Србија имати некав посебан третман, па све поражавајуће чињенице о Унији немају везе са нашом европском перспективом. Можда ће Србија заиста добити новац из празне европске касе?. Уосталом као и до сада. Тамо нас чекају раширених руку, са све погачом и сољу, у знак дубоког поштовања наших традиционалних вредности.
Крајње је време за отрежњење. Лепо је живети у бајци, све док то не постане болно. Европске интеграција властодршцима служе само као изговор за опстајање на власти. Њих не занима Европа тј. европске вредности, још мање Србија. Једино што њих занима су српске фотеље у недостатку европских. Наравно и све оно што иде уз те фотеље: новац, послови, комбинације, све благодети политичког живота тајкунизоване земље (11).
Уколико се не заустави путовање у европско безнађе и уколико се не почне са решавањем последица „европских реформи“ којима нас је ова власт просветила, вероватно је да ће од Србије остати само бајка, које ћемо се радо сећати. Зато морамо да будемо одговорни према себи, јер је у питању опстанак наше земље. Нема инстант решења, нема безболног лека. Нико други неће да изгради нашу кућу, нити ће нам неко поклонити неку другу кућу. Такође, нема места за разочарења, нити за апатију, и за пароле као што су: Сви су исти и Не може ништа да се промени! Парола да су сви једнаки, је парола свиња које су окупирале животињску фарму у Орвеловом роману. О томе колико можемо, често нисмо ни свесни. Међутим када прелистамо нашу историју, постане нам јасно да можемо све што хоћемо, и да смо тако мали и немоћни у ствари дивови. Дакле, одлука је на нама. Може и неко други да одлучи уместо нас, али то ипак није разумна алтернатива или је то алтернатива здравом разуму?
П.С. Уколико нисте прочитали Животињску фарму Џорџа Орвела до сада, право је време за ту књигу.
23. септембар 2013.
Направления:
(1) http://www.blic.rs/Vesti/Ekonomija/302029/Stiglic-Uvodjenjem-fiskalne-discipline-potpisan-pakt-o-samoubistvu
(2) http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:376396-Zemlje-Briks-postavljaju-uslov-MMF
(3) http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Papademos-novi-grcki-premijer.lt.html
(4) http://www.novosti.rs/vesti/planeta.299.html:353186-Italija-Mario-Monti-novi-premijer
(5) http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/Svet/333721/Lisabonski+ugovor+stupa+na+snagu.html
(6) http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/208546/Evropa-trazi-od-Madarske-da-menja-Ustav
(7) http://www.youtube.com/watch?v=_ocnTNPaonc&fb_source=message
(8) http://www.vijesti.me/svijet/feridz-parlamentu-eu-sve-bi-vas-trebalo-otpustiti-clanak-47795
(9) http://www.b92.net/biz/vesti/svet.php?yyyy=2012&mm=04&dd=25&nav_id=603838
(10) http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Portugalci-hrle-u-Angolu.sr.html
(11) http://www.alo.rs/politika/44470/Srpski_politicari_su_vec_korumpirani_klijenti_EU_
