Пише: Александар Ђокић
Када сам прочитао новост да су од незваничног градоначелника Београда, Горана Весића, тражили да нашироко познати псеудоисторичар, Јован Деретић, буде сахрањен у Алеји заслужних грађана, помислио сам да се ради о шачици људи помућеног ума и да их ни СНС-овци неће узети за озбиљно.
Погрешио сам јер сам тој информацији приступио рационално. Још за време мојих гимназијалских дана бандере по центру Земуна биле су облепљене позивима на опскурне трибине овог црног мага историје, а ми, још увек деца, смо се смејали тој појави, јер смо разумели да је то врхунац вињак-национализма, који нико не схвата за озбиљно.
У овом погрешном убеђењу сам остао све док нисам видео фотографију надгробне плоче намењену гробном месту у Алеји заслужних грађана на коме не само да стоји име овог човека који је покушао да од српске историје достојне поштовања направи спрдачину епских размера, већ и његова измишљена титула – академик.
Као политиколог не доживљавам псеудоисторијске теорије као паранауку, већ као модерну политичку идеологију, својствену десничарским елитама нација новијег доба, које покушавају да измаштају средњовековну, па зашто не и античку, историју у циљу поткрепљивања савремених државних пројеката.
Српској нацији таква политичка идеологија није потребна, јер она има документовану славну историју која може да парира великим европским нацијама. Срби имају свеце и владаре, књижевнике и песнике, фрескописце и сликаре, неимаре и архитекте, мученике и јунаке. Српској нацији није потребна новокомпонована историјска штака да се на њу ослони, како би оправдала своју државотворност.
Није тешко одгонетнути разлоге зашто се неко може одати овој политичкој идеологији: нације које нас окружују на званичном нивоу истичу своју параисторију, ред је да им узвратимо; СР Југославија се 90-их нашла у изузетно тешком положају, а уверење да су Срби најстарији уливало је магичну веру у победу против свих; последњих тридесет година немаштина се шири нашим просторима, рупу у новчанику и крчање у стомаку могуће је задовољити вером да сте нико други до потомак најстаријег народа на планети; образовање на факултетима уметничког усмерења, уз неспособност конкретне особе да раздвоји емоционално од рационалног, уметност од науке, привлачи и мањи део културних људи у овај циркус.
Овој појави допринели су и уметнички правци који су у своје стваралаштво уткавали и историјске и политичке сентименте – романтизам и симболизам су једни од њих. Руски „Сребрени век“ књижевности препун је занимљивих теолошких, политичких и историјских промишљања, која су милозвучно одзвањала у поезији (поезија се слуша, а не чита, поезија је музика), али су тупаво резонирали у реалности.
Примера ради, женска половина грађанског Петербурга била је заљубљена у изврсног песника Александра Блока, његов песнички гениј је био неспоран, а његови кудрави увојци, претпостаљам, неодољиви. Поред тога он је ишчекивао револуцију, верујући да ће након ње уследити потпуни и мистични преображај света.
Његов магични доживљај револуције није се поклопио са материјалистичким схватањима Лењина. Блок је гладовао, Блок је оболео од туберкулозе, Блок је послао молбу да му дозволе да напусти СССР, Блоку су забранили да оде, Блок је из протеста спалио своје списе, престао да прима лекове и храну, Блок је умро следећег месеца, 1921. године.
Идеје се не могу забранити, оне се не могу искоренити. Људи верују у оно што имају потребу да верују. Што су уверења ирационалнија, она у стварном свету могу донети њиховим адептима више проблема. Немогуће је, ипак, отргнути се од осећаја да идејни отац спрских псеудоисторичара није сахрањен у Алеји заслужних грађана уз дозволу СНС-а зато што се иза тог поступка крију уверења Горана Весића или неког другог.
Трагедија овог поражавајућег геста јесте чист одраз у огледалу идеолошке празнине СНС-а. Они би у исти гроб уз почасти положили и правог професора и лажног академика, преподобног и јеретика, Михаиловића и Броза, књижевника и кафанског певача. Не погађа то што је СНС странка националиста, либерала или социјалиста, него што је странка негативног пространства, идејног бездана, мрклог мрака.
Ова власт с предумишљајем квари сопствени народ да би се домогла његове лојалности. Она га храни свиме од ђаконија до сплачина и тиме обесмишљава све што још није стигло да буде испражњено од смисла. Као да није довољно што се налазимо у слепом цреву сопствене цивилизације, где плутамо у релативности, где реалност није једна, она је стоглава аждаја интерпретације, још и празилук-опортунисти с власти треба да сасвим сведу са ума свој народ.
Разумем ја и пожаре, и смог, и Рио Тинто, али ово је духовно загађење првог реда, ово смо ми, то јесте наша будућност, ово је мућење доживљаја наше самобитности. Власт покушава да дезоријентише све, она прави комеморације са љотићевским корачницама напротив лика Јосипа Броза на великом платну, она изједначава небеса са канализацијом, она је одевена у плашт традиције, али никада не гледа у прошлост. Ако је овај свет лудило, онда је власт у Србији на челу параде апсурда.
P.S. Да ли вас занима зашто народ гута ову таму? Јунг је констатовао да савремени човек пребива у константном стању подвојености на телесно и духовно. Класични човек, наш деда Зарија (мој прадеда) није страдао од ове бољке, он је био целина, за њега су материјални и онострани свет били део једне стварности. Подвојеност савременог човека доводи до дробљења идејних система – он може да верује и у Христа, и у петокраку, и у енергетске босанске пирамиде (то је прегршт микрокосмоса стрпано у једну душу!). СНС је једино прва политичка организација у Србији, која је препознала ово стање и кренула да га експлоатише. На нивоу маркетинга поменутим стањем се окоришћавају деценијама.
13. август 2021.