Написано: Милош Здравкович
Није превелика тајна да у „нафтном рату“ између Русије и Саудијске Арабије покренутом почетком ове године, (подсећам: покренут је након руског одбијања саудијског предлога о даљем смањењу производње због пада потражње услед пандемије корона вируса) Русија жели да као минимум, укључи Сједињене Америчке Државе у будући нафтни споразум, или, као максимум, уништи америчке произвођаче нафте из шкриљаца који последњу деценију неометано и неконтролисано повећавају производњу (користећи америчко неучествовање у споразумима са осталим кључним играчима који су себе ограничили у производњи са циљем постизања уравнотежене цене нафте на светском тржишту) и преплављују светско тржиште својом нафтом, претећи чак и одузимањем традиционалних руских и саудијских тржишта. Међутим, амерички улазак у нафтни споразум са Русијом и Саудијском Арабијом значио би и дефинитивно одустајање од традиционалне америчке енергетске независности и од диктирања свету правила игре комбинацијом финансијске, политичке и војне моћи кроз наметање такозваног петро долара у светској трговини.
Садашња светска енергетско-геополитичка и економска равнотежа делује као својеврсна клацкалица цена енергије, конкурентности и политичке те војне моћи. Рецесија долази, цене енергије падају, а напетости САД-а и Кине расту. На релацији Вашингтон, Москва искрено говорећи, оне никада нису ни престајале.
САД, као водећа земља савезничке коалиције из Другог светског рата, дугогодишњи предводник Запада у великом надметању са СССР-ом, победник Хладног рата, те сукоба тржишног и капиталистичког са нетржишним социјализмом, одржава положај водеће светске силе преко пола века.
Кина је свој колосални економски развитак у почетку базирала на домаћим изворима енергије. Она је највећи произвођач и потрошач угља на свету, приближно са половином светске производње. Велика производња енергије из домаћих извора деценијама је служила као главна основа индустријализације и јачања глобалне конкурентности на светском тржишту. Кина је са временом трошила и све више угљоводоника (нафте и гаса), чија укупна потрошња је у протекле две деценије учетворостручена и повећана са око 200 милиона тона нафте у 1998. на близу 900 милиона тона нафте у 2018. години. Како је производња нафте из домаћих извора опадала, у истом периоду увоз нафте је вишеструко повећан и са 60 милиона тона увоза нафте у 2001., кад је била тек девети светски увозник, Кина је убрзо постала највећи увозник нафте и гаса на свету. У 2018. она је увезла око 460 милиона тона нафте и 116 милијарди м3 природног гаса, као и 82 милиона тона нафтних деривата. (Извор: Wikipedia).
Нафтна сила у успону, нарочито у погледу пораста извоза нафте, гаса и нафтних деривата је Руска Федерација. Током протекле две деценије, све чвршћом (на тржишту заснованом) организацијом руске нафтне и гасне индустрије под директном управом државе и државних банака, производња нафте у Русији знатно је порасла и по опсегу почела достиже саудијску производњу. Русија већи део своје нафте такође извози, попут Саудијске Арабије, а уз то, за разлику од Саудијске Арабије, извози и врло значајне количине природног гаса и нафтних деривата (саудијску нафту прерађују Британци и Американци). Утицај Русије на међународним тржиштима примарне енергије у сталном је порасту.
Саудијска Арабија је више од седамдесет година главни извозник нафте и неоспорни вођа ОПЕK-а, уз подршку Сједињених Америчких Држава, дугогодишњег савезника још из периода Другог светског рата. Саудијска Арабија има најповољније геолошке услове за производњу нафте, најиздашнија нафтна лежишта и најниже трошкове производње нерафинисане нафте. Она је најутицајнија у ОПЕK-у. После свргавања Садама Хусеина, грађанског рата у Либији, те деценијских санкција против Ирана, њен утицај на овај картел је само ојачао.
Кина увози све више нафте и гаса са Блиског истока и њена стратегија у изградњи трговинске и саобраћајне инфраструктуре свакако је повезана са интересима за увоз угљоводоника са тог подручја и тим путевима. Она ће осим комерцијалних интереса у будућности вероватно потражити и геополитичке могућности за изградњу утицаја на Блиском истоку, у првом реду све већом присутношћу у будућим надметањима за концесије угљоводоника на том простору и реформама блискоисточних економија. Кина за тако нешто има довољно новца, а војна моћ више није занемарива, јер је Кина постала војна сила број три на планети.
САД-у је циљ фокусирање на развој технологија експлоатације и коришћења фосилних извора енергије, уз њихову цену која би била конкурентна у односу на обновљиве изворе. Ипак, САД-у нису у интересу сувише јефтини енергенти јер би се тиме подупрла трајно јефтино снабдевање кинеске растуће економије и све веће јачање кинеске међународне конкурентности. У претходном периоду, америчка индустрија се базирала на јефтиним енергентима и великом раду Американаца. У томе за САД важну улогу има савезништво са Саудијском Арабијом. За САД је важно да држи Русију подаље од превелике блискости са Кином у развоју ресурса угљоводоника у северном и источном Сибиру. То није јако различито ни од руског интереса, који објективно има за циљ развијање комерцијалних односа са Кином, али не и капитално развојно повезивање, јер власти у Москви не виде себе као млађег брата у односима са Кином.
На нафтном тржишту имамо сличан однос две тржишне силе. Саудијска Арабија као водећа сила и Русија као сила у успону. Саудијска Арабија је трајни ослонац америчке политике на Блиском истоку. Она је на таласу финансијских добитака од извоза нафте приступила изградњи геополитичког и војног положаја водеће блискоисточне силе. За сада се у томе ослања на америчку потпору, али како ће Кина улазити на тржиште угљоводоника Блиског истока, није искључено да би она могла у будућности имати и све више геополитичких интереса у том подручју, па би Саудијској Арабији Кина могла постати већи изазов од нафтних односа с Русијом.
Русија гради свој положај лојалношћу према старим савезницима, те тржишно оријентисаном извозу енергената, хране и оружја. Русија је једина светска сила која више не извози идеологију , него чист бизнис (оно што је у прошлости уништило СССР, извоз идеологије на рачун економских интереса). Руски интерес је осигурање стабилног извоза угљоводоника (нафте и гаса), те угља, уранијума и струје у Европу, док се европске земље постављају према Русији још увек са историјским сећањем на период Хладног рата, мада не треба запоставити ни утицај такозване дубоке државе са оне стране Атлантика. Русија је још увек усмерена на одбрану тржишног положаја растуће силе у извозу угљоводоника, али како ће 21. век одмицати, вероватно ће се све више фокусирати на енергетско-геополитичку одбрану богатог источног Сибира од кинеских аспирација.
Трамп има могућност да се договори са Путином и да жртвује америчке енергетске алтернативце или да покуша поново са државним интервенцијама за спас посрнулих нафташа, претњама новим санкцијама против Русије и могућим увођењем царина на увоз руске и саудијске нафте у САД и Канаду.
Како год, чини се како председник Трамп управо иде у том смеру, да подели одговорности за глобално нафтно тржиште са осталим кључним државама произвођачима, што не сме службено да објави јер се чланство САД-а у нафтним картелима противи америчком законодавству и јер би то наишло на снажне критике Демократске странке, а председника Трампа очекују избори у новембру. Зато Трамп делује на бази билатералних споразума и кроз одвојене контакте са Русима и Саудијцима настоји да утиче на ситуацију и да постигне неформално „тројни споразум“ који би био приказан као руско-саудијски у оквиру ОПЕК+.
Та би три главна светска произвођача нафте тиме преузела и глобалну одговорност за тржиште угљоводоника уопште у будућности. А председник Трамп већ делује закулисно и погодује захтевима пре свега владе у Москви да и САД преузму свој део одговорности и смање производњу. Да је ово истинита претпоставка говори и чињеница да су највеће америчке нафтне корпорације објавиле план о смањењу производње нафте у САД-у, али и у свету. Наводно, то не чине због споменутог споразума с ОПЕК+, већ због смањења својих трошкова. Највећа америчка нафтна компанија Exxon Mobil спрема се на смањење капиталних трошкова у овој години за 30%, што је износ од 23 милијарде долара. Највећи део смањења инвестиција односи се на бушотине у басенима Тексаса и Новог Мексика. Паралелно са Exxon Mobil, о смањењу инвестиционих трошкова известио је и Chevron, наводећи смањење од 20%, као и то да неће доставити средства за помоћ расту производње нафте у Тексасу, као и пола милијарде долара за развој производње у САД-у. Следила их је још једна велика фирма из сфере производње нафте из шкриљаца Continental Ressources, која је објавила о смањењу производње за 30%. (Извор: Bloomberg).
Ипак, споменуте велике, финансијски моћне и глобално оријентисане америчке нафтне компаније које се примарно баве традиционалним бушењем нафте и гаса, а оно из тзв. фракинг сфере, што им је само успутна и додатна зарада, могу релативно лако да преболе садашњу кризу јер нису финансијски презадужене и оптерећене кредитима. Међутим, мали и средњи произвођачи су осуђени на банкрот. (Извор: The National Interest).
Уколико споразум на крају и буде прихваћен, до неког драматичног пораста цена нафте сигурно неће доћи, о чему сведочи и реакција на тржишту која је уследила након вести о нафтном споразуму: после благог пораста, цене нафте опет су пале на разину од око 30 долара.
Претпостављам да би нафта типа Брент до краја године у најбољој варијанти могла да достигне 45 долара за барел. Међутим, и то је неповољно за америчке мале и средње фирме које се баве производњом нафте из шкриљаца, којима се граница рентабилности креће на цени од око 50 долара, дакле, за зараду им је потребна већа тржишна цена нафте од наведене. Другим речима, Трамп ће морати да жртвује те многобројне мале и презадужене фирме, и да се фокусира на крупне америчке нафтне произвођаче, који запошљавају велики број људи и који ће све ово пуно лакше пребродити у оквиру споменутог споразума ОПЕK+. А тиме се, осим Трампових политичких, задовољавају и примарни економски и финансијски интереси Москве и Ријада кроз елиминацију малих и тржишно агресивних америчких компанија које су претиле уласком на традиционална руска и саудијска нафтна тржишта.
У садашњем, очитом урушавању међународних односа и престанку важења бројних правила игре, свака држава почиње да користи оне адуте које има у својим рукама за барем делимично остваривање својих стратешких циљева.
Циљ Америке је да задржи позицију прве индустријске силе, а то је могуће само ако осигура високу цену енергената на светском тржишту, наравно на рачун Кине. Циљ Русије је да искористи природне ресурсе за даље јачање државе која се диже из пепела деведесетих, те да заштити савезнике зависне од извоза енергената, Венецуелу и Иран пре свега. Шта ће Кина да уради, за сада се не зна !?
Последње информације говоре да Кина увози рекордне количине јефтине руске нафте. (Извор: Спутник).
30. април 2020.
