Написано: Милош Здравкович
Појам енергетска ефикасност значи употребу мање количине енергије (енергената) за обављање истог посла, односно функције (грејање, хлађење, осветљење). Шта заправо то значи и како постићи енергетску ефикасност?
Светска потрошња енергије се удвостручила од 1970. године до данас, а утростручиће се до 2030. године. Последица тога је да се залихе фосилних горива (нафта и гас) смањују, док ће цене енергената расти. Осим тога високе емисије угљен-диоксида (ЦО2) имају негативан утицај на климатске услове. Да би се обезбедила будућност тражи се енергетска ефикасност.
Енергија је ограничени ресурс, а човечанство није било спремно на прилагођавање природи, што је стално повећавало ниво коришћења енергије. Размишљања о рационалном енергетском понашању у области градитељства јавила су се пре него што су била наметнута енергетском кризом с почетка 70-их година прошлог века, а кроз развој нове научне дисциплине – енергетска ефикасност.
Код теме уштеде енергије људи прво размишљају о аутомобилу или о станд-бy функцији на електронским уређајима у домаћинству, иако на производњу топлоте за стамбене и пословне објекте у већини земаља отпада највећи удео потрошње енергије. Процењује се да то износи око 40%, па према томе ту су највећи потенцијали за уштеду. У Србији, где индустрија слабо ради, проценат је знатно већи. Али кренимо редом…
Интензивни развој индустрије, нарочито после Другог светског рата, изазвао је велике миграције, утицао на промену структуре становништва и довео до масовне стамбене изградње – како у Европи, тако и у Србији. Градити брзо и јефтино представљало је меру напретка, а убрзани раст градова доживљаван је као један од феномена глобалног развоја и такође као мера успеха. Еколошки и економски аспекти оваквог развоја нису били разматрани. Потрошња енергије у објектима први пут долази у жижу интересовања светске јавности седамдесетих година прошлог века, као последица велике енергетске кризе. Проблем енергије, између осталог и загревања објеката, био је пре свега резултат кризе узроковане растом цене нафте на светском нивоу 1973. године. Сходно томе морало је да се делује. То је подразумевало прављење модела који омогућују поређење свих зграда, како би се направиле уштеде са аспекта потрошње енергије.
Око 70% изгубљене енергије у Србији одлази кроз прозоре и зидове. У остатку Европе је тренутно та ситуација за неких 40 до 50 процената боља, са тенденцијом даљег побољшања. Изгубљена енергија представља заправо изгубљени новац, јер добро изолована зграда путем релативно малих улагања од расипника може постати штедиша, па чак и произвођач енергије.
И док се савремена архитектура данас (а и у блиској будућности) бави питањем како од стана направити што бољи термос, питање је шта радити са старим зградама које троше енергију као „рупе без дна“.
Примера ради, нова зграда по квадратном метру троши мање од три литра лож уља годишње, док стара зграда троши од 20 до чак 60 литара. У Европи је 35 одсто зграда старије од 50 година. У Србији је 33 одсто зграда старије од 50 година, а 45 одсто старије од 25 година. Ово је баш период који се поклапа са експанзијом послератне изградње – дакле изостанком бриге о енергетској ефикасности.
Европска комисија анализирала је и проценила да зграде представљају велики проблем за животну средину, али истовремено нуде и нека решења, нарочито када је реч о потенцијалу за привредни раст. Само производња изолационих материјала у наредне две деценије могла би да омогући креирање око два милиона нових радних места. Налази Европске комисије говоре да би укупна улагања од 45 милиона евра у реновирање старих објеката могла на годишњем нивоу да отворе фантастичних 760 хиљада нових радних места. (извор: хттп://www.ренеwаблеенергywорлд.цом)
У Србији постоји велики потенцијал за уштеду енергије и имплементацију мера енергетске ефикасности у изградњи и одржавању зграда, нарочито ако се узме у обзир да је потрошња струје двоструко већа него у Европској унији.
Код обезбеђивања ефикасног коришћења енергије у зградама, узимају се у обзир век трајања зграде, климатски услови локације, положај и оријентација зграде, њена намена, услови комфора, материјали и елементи структуре зграде и омотача, уграђени технички системи и уређаји, као и извори енергије и когенерација и могућности за коришћење обновљивих извора енергије. Да би се до тога дошло, свака зграда/објекат требала би да има елаборат енергетске ефикасности и енергетски пасош.
Како изгледа један енергетски пасош
Елаборат енергетске ефикасности је документација која обухвата прорачуне, текст и цртеже. То је део техничке документације која се прилаже уз захтев за издавање грађевинске дозволе, или уз захтев за издавање решења којим се одобрава извођење радова на реконструкцији, адаптацији, санацији или енергетској санацији зграде. Енергетски пасош је сертификат о енергетским својствима зграде, документ који садржи израчунате вредности потрошње енергије у оквиру одређене категорије зграде, енергетски разред и препоруке за побољшање енергетских својстава зграде.
Енергетски разреди зграда
Енергетски разред за стамбене зграде одређује се на основу максималне дозвољене годишње потребне финалне енергије за грејање [кWх/м2], дефинисане прописом којим се уређују енергетска својства зграда. И то посебно за нове, а посебно за постојеће зграде. Максимална годишња дозвољена потребна финална енергија за грејање (QХ, нд, маx – кWх/м2) одговара енергетском разреду „Ц”. Свака новопројектована зграда мора да задовољи минимално енергетски разред „Ц“, да би могла да се изда грађевинска дозвола. У случају санације/адаптације постојеће зграде, инвеститор је дужан да енергетски разред поправи за један.
Енергетски разред зграде је показатељ енергетских својстава зграде. Изражен је преко релативне вредности годишње потрошње финалне енергије за грејање [%], и представља процентуални однос специфичне годишње потребне топлоте за грејање [кWх/м2] и максимално дозвољене [кWх/м2] за одређену категорију зграда. Зграде се сврставају у осам енергетских разреда према енергетској скали – од „А+” до „Г”, с тим да „А+“ означава енергетски најповољнији, а „Г” енергетски најнижи разред.
Цене енергије и енергената ће у следећем периоду и даље расти, због глобалних или локалних разлога, што ће утицати на пораст трошкова становања, а самим тим и живота. Дакле, ако улажемо у енергетску санацију наших зграда, смањујемо трошкове становања и живота, односно улажемо у сигурнију, угоднију и квалитетнију будућност.
Европска рачуница инвестирања у изолацију је следећа: На један уложени евро, враћа се седам и по евра у релативно кратком року, од три до осам година. Овде говоримо о уштеди енергије, отварању нових радних места, пореза који проистиче из тога. (Извор: хттпс://ец.еуропа.еу/енергy/).
На конкретном примеру, трошак изолације крова породичне куће у умереном климатском подручју износи 30 евра по метру квадратном. Годишња уштеда након постављања изолације тог крова је 7,5 евра по метру квадратном.
За крајњег корисника, наравно, највећа корист од енергетски ефикасне зграде је смањење месечних рачуна за грејање, хлађење и електричну енергију, уз комфорније живљење. Ако се има у виду наведено, јасно је да ће енергетски ефикасне зграде на тржишту некретнина знатно добити на цени, док ће зградама с великом потрошњом енергије вредност падати.
Инвестиција у енергетску санацију постојећих објеката чини се скупа у првом тренутку, али чињеница да се уложени новац враћа током неколико година кроз мање месечне рачуне за енергију, показује да је оваква инвестиција веома оправдана и исплатива.
Становници Европе приликом куповине некретнина веома воде рачуна у каквом је енергетском стању предмет куповине. Енергетски ефикасна зграда има већу вредност и вишу тржишну цену. Такав тренд ће се неминовно проширити и на српско тржиште некретнина, јер цене енергената имају јасан и константан тренд раста.
26. август 2015.
