С самого начала публикации моих текстов на этом сайте последователи и читатели могли заметить, что я почти регулярно, по крайней мере, затрагивал эту очень болезненную нашу тему, особенно в статье „война идеологий или к здоровой и современной концепции развития“ от марта этого года. Если в какой –то степени смутные и военные времена 90-х были каким-то образом оправданием всех наших экономических странствий и спотыканий, а переходный период в первые два десятилетия этого столетия был глубоко ограничен неолиберальной концепцией, которую нужно было строго применять; а как насчет нашей нынешней экономической мысли, когда в междуцарствии своего рода мировой перестройки мы наблюдаем разрушение ведущих экономических концепций и рождение одновременно нескольких новых? Возможно ли, что наша экономическая мысль по-прежнему остается тяжелым узником глубоко шаткой западной неолиберальной концепции, где, за почетными исключениями Йована Душанича, Небойши Катича и некоторых других наших экономистов, почти никто не должен высказываться с какой-либо новой экономической идеей, особенно крайне необходимой, новой концепцией нашего развития? Разве каждый интеллектуал, в данном случае экономист, который моет руки от экономики и даже политики, то есть от самых важных вопросов своего общества, народа и государства, на самом деле не отказывается от самой своей интеллектуальной, но и гражданской идентичности, понимая эти ключевые вопросы чужие? - как это в перефразированной форме указывает один из наших авторов.
Евидентно је да су западне академске институције и преовлађујући концепт неолибералног капитализма имале опредељујућу улогу у формирању економске мисли задњих неколико деценија, уз готово минорно и једва препознатљиво присуство неке другачије идеје из незападног света, бар код нас. Отуда смо данас, медијски просто, принуђени да скоро искључиво пратимо управо грчевиту борбу западних економских елита за очување овог концепта по сваку цену. Ова борба, која се, међутим, своди претежно на козметичке промене, сведена је углавном на решавање питања економске прерасподеле, те делимични ремонт посрнулог концепта, при чему би он, у не много измењеном облику, наставио да несметано функционише. Читава екипа западних, углавном америчких водећих интелектуалаца се својски упрегла у овај илузорни подухват спашавања, налазећи чак и главног кривца за све ово у поновној инфилтрацији марксистичке мисли (Марк Левин), док други (Хошули и Хоар), већ отворено пишу о постлибералној фази широм света, при чему ће технократски систем бити замењен или државним капитализмом или јачим десним идеологијама или пак неком врстом радничког самоуправљања, па се неће имати времена за оно што се сада сматра „културним марксизмом“. Већ више пута сам у ранијим текстовима на овом сајту наглашавао да су западној, пре свега америчкој економији нужне круцијалне структурне промене у основним поставкама, где закони тржишта неће бити свето писмо, где ће се неминовно морати ићи ка неком много хуманијем и инклузивном економском концепту, у коме ће на крају и тај нови корпоративни човек повратити своју душу и своју индивидуалност и толерантност, при чему се неће више осећати усамљеним и немоћним у односу на корпорацију и цео систем који га окружује. Шансе да се ово реализује су, међутим, заиста минималне, већ ће западне елите још чвршће покушати да зауздају целу светску економију, што ће неминовно довести до новог разорног цунамија већ постојеће економске кризе, упоредо са врло вероватним већим регионалним војним сукобима. Чврсто сам уверен да ће их тек тектонски ломови након тога натерати на праве преговоре са водећим економијама незападног света, али тада са сасвим нових позиција, већ увелико функционалног светског мултиполарног економског и политичког поретка.
Ако оставимо иза себе период државног капитализма из 80-тих и 90-тих прошлог века, када се код нас бар тумарало у тражењу неког одговарајућег економског модела, и то за неке будуће детаљније анализе, наш, са Запада пресликан и наметнут, економски неолиберални концепт, од октобарских промена 2000 год. до данас, се уопште суштински није мењао. Чувени „ Вашингтонски консензус“, као и мање познати „Нови макроекономски консензус“ (НМК), са импутирањем тзв. стабилизације са демократизацијом, тоталне либерализације економије и експресне разарајуће приватизације, су преко ноћи постали економска мантра код нас, бацајући у сасвим други план улогу државе и домаћег приватног сектора. Тако смо били утерани, као иначе и остале државице тзв. Западног Балкана, у дуги период економског неоколинијализма који је тотално девастирао и оно преостало од наше здраве привреде, уводећи на велика врата, углавном западне инвеститоре, као главне играче, о чему сам иначе већ писао у чланцима на овом сајту. Оно што је за мене било фасцинантно почетком тих 2000-тих, је готово безрезервна послушност, уз наведене часне изузетке, нашег академског крема економиста, иначе већином мојих угледних професора са београдског Економског факултета из 70-тих и 80- тих година прошлог века, који су се одмах ставили у службу домаћих квази економских прозападних намештеника, оперативних скоро до данашњих дана. Пљуштале су економске анализе, предвиђања, стратегије у којима је велику улогу имала, управо ова домаћа елита економске науке, узгред и добро плаћена да случајно ни једним кораком не изађе из задате западне неолибералне шеме. Након првих година несумњивог солидног економског раста, јер је почетна база била јако ниска, дошла је разорна економска криза 2008/9 год., која је јасно показала све недостатке и противуречности овог задатог модела, али не и за „демократску“ елиту на власти, која је чак у тој кризи видела и нашу „развојну шансу“. То ју је, међутим, коштало и губитка власти, те смо се сви, бар понадали, да ће нова владајућа црвено-црна владајућа елита, од 2012 год., бар покушати да уради неки заокрет у економском моделу, како је иначе гласно најављивала.
Међутим, брзо је била принуђена да то заборави, те је, нажалост, постојећи концепт наставио да се примењује, можда још и драстичније него раније, при чему су нагли раст кинеских инвестиција код нас и бусање у прса са никад бољим односима са Кином и Русијом, били само покривалица за то. Наша академска економска мисао је и даље, наравно остајала нема, прећутно сада подржавајући све ово, док су часни изузеци били омаловажавани, потискивани и углавном медијски изоловани. Долазак текуће пандемије 2020 год. заједно са новим ударом већ постојеће економске кризе у свету, кога је ова пандемија само прикрила и одложила, још једном су засвирали на узбуну и наговестили да нешто хитно треба да се мења. Поново су, међутим, економска академска, као и владајућа елита остале неме, јер смо, по њима, већ увелико живели у „златном добу“, само што то нисмо могли да схватимо. Опасна магла текуће пандемије је отуда код нас искоришћена за нова бесомучна ино-задуживања, како би се вратили текући кредити и камате и попунио зјапеће празан буџет, што све води нашем дефинитивном економском суноврату, чим каматне стопе на међународном финансијском тржишту почну да скачу. Објективно, бар за сада ми добијамо са Запада свеже наштампаних пара колико затражимо, јер нас тиме још чвршће држе у својој орбити. Елита на власти се тиме чак увелико хвали, не желећи да схвати да ћемо све до једног цента то морати да вратимо и то са каматом, за разлику од оних који нам дају, који то никада неће, јер за њих наравно важе друга правила. Просто је невероватан хроничан недостатак стратешког планирања у свим областима код нас, док све веће социјалне разлике, изазване изузетно лошом расподелом у друштву, могу релативно брзо произвести велике социјалне немире код нас. Заједно са текућим економским и другим проблемима, ово лако може довести до дестабилизације читавог друштва. Отуда је више него очигледно да се на алтернативи мора хитно делати, а наша економска мисао пробудити из дубоког сна.
Врло сам негативно изненађен и скоро тоталном пасивношћу наше данашње економске мисли, осим ретких изузетака, што се тиче изучавања незападних економских модела и могућности њихове примене у нашим условима. Зар економска искуства и успешност кинеског модела нису интересантни за неку упоредну анализу, бар у одређеним сегментима; па јужно корејски, сингапурски, те привлачни скандинавски и остали модели, можда још више примеренији нашим условима, а ту је и нови конзервативни руски концепт тзв. православне економије, који већ добија прве обрисе у пракси? Стара је истина да се ниједан економски концепт не сме и не може грубо пресликати на домаћи терен, већ од сваког треба узети оно одговарајуће за наше услове. На крају, свако здраво друштво се стално преиспитује и учи од бољих, а за нас ће бити неупоредиво боље да породимо неки наш економски модел, па макар га касније допуњавали и усавршавали, него да слепо пратимо овај превазиђен и урушен. Наравно да се кључна реч овде налази у политичком и економском суверенитету, од кога смо још далеко, али смо зато у сред фазе интeррегнума великих светских политичких и економских потреса и преокрета, који на паметан начин треба да искористимо у припреми овог новог концепта. Рад на њему би морао коначно да пробуди нашу успавану академску економску и ширу елиту, бар нове млађе колеге који буду препознали своју улогу у овоме. Нови економски концепт морао би бити сублимација управо наведених, а и других економских концепата из незападног, а и западног света, примењивих код нас, са свом нашом историјом, традицијом, културом, вером, као незаобилазним компонентама. Стратешки дефинисана, врло важна, регулаторна и планска, а и развојна улога државе, уз перманентно јачање економског суверенитета; са снажним заокретом ка јачању домаћег приватног сектора као окоснице развоја, а финансираног из средстава за субвенције иностраних директних инвестиција; што већим укључивањем и поштеним отварањем наше привреде за нашу дијаспору, која великом већином одавно исказује своју спремност за улагањем у отаџбину; стопирање даљих неразумских приватизација у свим областима; реалан и флуктуирајући курс динара, који би поспешио извоз и зауздао увоз; те давање приоритета нашој разореној пољопривреди – само су, по мени, неки од кључних сегмената нашег новог концепта развоја. Ово свакако није недостижан задатак за нашу академску заједницу и неке нове политичке елите, који већ добро познају стање у разним економским областима у Србији и знају реалне могућности постојећег система, те не би требало да буде већих дилема, без обзира колико су постојећи проблеми велики и опасни, али су и њихова решења итекако сагледива – како је то лепо недавно оценио један од наших економиста, активно укључених у ову проблематику.
Крајње је време да се Србија коначно врати себи и свом наслеђу, она нема више права на заблуде из прошлости и експерименте којима је толико дуго робовала и још увек робује, као иначе и све остале државице тзв. Западног Балкана. Можда је конзервативни концепт, у најбољем смислу те речи, са рехабилитацијом предјугословенског и предкомунистичког наслеђа, са враћањем и истицањем у први план српског становишта, односно српског интереса, једно од реално могућих решења? У том контексту, има ли и Пашићев концепт „народне државе“, која повезује демократско и национално, потенцијал да спречи наше нове трагичне расколе у будућој, по мени неминовној, девестернизацији Србије? Минут до дванаест је и да наша савремена економска мисао изађе из скута владајуће елите и активно укључи у креирање наше будуће развојне економске концепције, јер највећа искушења, на жалост или пак на нашу срећу, нису иза нас, него пред нама.
21. октобар 2021
