Автор: Драгана Трифкович
Излагање на Конференцији ОДКБ „Нови безбедносни изазови у Европи и Евроазији и улога Србије“
Демистификација неутралности
Србија је војно неутрална држава на основу члана Резолуције о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије. Ова резолуција донета је 26. децембра 2007. године у Народној скупштини и њоме је дефинисано начело војне неутралности Србије. У члану 6. резолуције стоји: „Због укупне улоге НАТО пакта, од противправног бомбардовања Србије 1999. године без одлуке Савета безбедности до Анекса 11 одбаченог Ахтисаријевог плана, у коме се одређује да је НАТО „коначан орган“ власти у „независном Косову“, Народна скупштина Републике Србије доноси одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука о том питању“.
Потребно је напоменути са је пре усвајања скупштинске резолуције о неутралности знатно измењен међународни положај Србије, потписивањем низа споразума.
- 2005. године тадашњи министар иностраних послова Вук Драшковић потписао је споразум о транзиту НАТО трупа са тадашњим генералним секретаром НАТО Јап де Хоп Схефером.
- 2006. године тадашњи председник Србије Борис Тадић потписао је СОФА споразум са Кондолизом Рајс тадашњим државним секретаром САД у оквиру кога је дефинисана стратешка сарадња Војске Србије са Националном гардом Охаја која подразумева заједничке војне вежбе и размену особља
- 2006. године Србија је приступила војно-политичком програму НАТО Партнерство за мир.
- 2006. године је отворена НАТО канцеларија у Београду и то у згради Министарства одбране, која је бомбардована 1999. од стране НАТО.
У тренутку доношења Резолуције којом је Србија формално прогласила своју неутралност, њен положај је већ био усмерен ка НАТО, али је Резолуција врло значајна због одреднице о расписивању референдума у случају приступања било ком војном савезу. Овиме је доношење одлуке о приступању војном савезу постало зависно од воље народа. Однос грађана Србије према НАТО алијанси је крајње негативан због злочина који је та организација извела односно због бомбардовања Срба у Босни и Херцеговини 1995. године и бомбардовања Србије и Црне Горе 1999. године. Бомбардовање Србије од стране НАТО алијансе оставило је трајне економске, еколошке и здравствене последице, бројне цивилне жртве и велику материјалну штету која се процењује на сто милијарди долара. Сва релевантна истраживања показују да се велика већина грађана Србије (између 75% и 80%) противи уласку Србије у НАТО.
Досадашња сарадња са овом организацијом остварена је тихим деловањем политичких елита које су постепено али предано радиле на приближавању Србије НАТО. Већина становника Србије није у позицији да разуме тај процес, јер се он одвија нетранспарентно управо са циљем да грађани не схвате његову суштину. Из тога се изводи закључак да је Резолуција о неутралности спречила увођење Србије у НАТО без сагласности грађана, иако данас неки НАТО лобисти тумаче како Устав Србије нема такву одредницу, а референдум не виде као обавезан корак у одлучивању.
И поред крајње негативног односа грађана према НАТО, политичке елите настављају да приближавају Србију овој организацији.
- 2008. године је закључен Споразум о безбедности информација између Србије и НАТО
- 2009. године је отворена мисија Републике Србије при НАТО у циљу развијања даље сарадње у оквиру програма Партнерство за мир
- 2011. године Влада Републике Србије је усвојила Закључак о покретању процедуре за израду Индивидуалног акционог плана партнерства између Републике Србије и НАТО
- Што се тиче сарадње Србије и Русије 2013. године Србија је добила статус посматрача у Скупштини Организације договора о колективној безбедности, односно у оквиру деловања законодавних органа ОДКБ.
- 2013. године је потписан Споразум о војно-техничкој сарадњи Србије и РФ а 2014. су одржане прве заједничке војне вежбе Србије и РФ.
- 2014. године Војска Србије је учествовала у вежбама оружаних снага САД и НАТО у Немачкој, које је Америка дефинисала као оцену знака спремности НАТО да се одупре руској агресији. У овим вежбама су заједно са припадницима српске војске учествовали и припадници такозваних „Косовских снага безбедности“
- 2014. односно 2015. године је Индивидуални акциони план партнерства између Србије и НАТО усвојен што представља највиши ниво сарадње за земљу која није чланица Алијансе, и последњи корак пред формално учлањење.
Наведеним уговорима Србија се обавезала да уступи САД и НАТО приступ и коришћење објеката и инфраструктуре без надокнаде, да дозволи увоз и извоз опреме, залихе, материјале, и технологија ван уобичајних процедура, дипломатски статус припадницима оружаних снага уз дозволу ношења униформе и оружја, слободу кретања, коришћење радио-фреквенцијског спектра, увођење нових такозваних реформи и тако даље. Такође, потребно је напоменути да на територији Републике Србије постоје стране војне базе које су изграђене након агресије на Србију, међу којима је највећа Америчка база Бондстил.
О војној неутралности државе која има стране војне базе и страну војску на својој територији, тешко је говорити и она је само формална. Превођење правно-формалног статуса у реалност подразумевало би поништавање већине претходно наведених договора. Са друге стране до побољшања позиције Србије у датим околностима, довело би потписивање низа договора о војној сарадњи и партнерству са ОДКБ и Русијом.
Војна неутралност или војни савез
Дискусија око тога да ли је за Србију боље решење војна неутралност или војни савез, мора да узима у обзир све потенцијалне војне савезе, међутим српској јавности се као једина могућност представља избор између неутралности и НАТО што је крајње погрешно. Основни мотив неке државе за успостављање војног савеза са другом државом или више других држава је јачање безбедности и процена да у евентуалним будућим сукобима она није у стању самостално да се одбрани. Према томе војни савези су засновани на потреби одбране од заједничког непријатеља. И ту долазимо до кључних питања. Да ли Србија сарадњом са НАТО појачава своју безбедност и да ли Србија и НАТО имају заједничког непријатеља?
Досадашња пракса је показала да сарадња Србије са НАТО-ом има негативне последице по безбедност државе. У току војне агресије 19 земаља НАТО на Србију, односно тадашњу Југославију, Војска Србије је очувала своју борбену снагу док је у процесу сарадње са САД и НАТО крајње деградирала. Што се тиче заједничког непријатеља Србије и НАТО, познато је да НАТО види Русију као највећу опасност. Познато је да Русија за Србију никада у историји није представљала опасност, већ искреног савезника. Да би Србија склопила војни савез са неким, она мора да има заједничке интересе са потенцијалним савезником, односно заједничке спољнополитичке циљеве. Савезништво може да подразумева пружање дипломатске и политичке подршке, економске и војне помоћи и коначно употребу војне силе на страни савезника. Агресивни НАТО савез који је бомбардовао Србију није пружио нити ће пружити помоћ Србији, јер су интереси тог савеза у супротности са интересима Србије. Он је напротив разорио економију Србије, директним рушењем инфраструктуре и индустрије, наношењем огромне материјалне штете и великих људских жртава, док дипломатски и политички подржава терористичке структуре на Косову и Метохији које делују против нас. У том смислу једини сигуран потенцијални савезник Србије је као и много пута у историји, Русија.
Насилно потписивање договора на спољнополитичком плану или савеза који нису у складу са вољом већине народа, врло лако може да доведе до исто тако насилног одбацивања од стране народа. Као пример могао би се узети Тројни пакт са Хитлером који је кнез Павле потписао у име Југославије, али га је народ одбацио 27. марта 1941. године. Овде је потребно напоменути да чак ни уговор са Хитлером није подразумевао транзит војске кроз територију државе, као што то подразумева уговор са НАТО пактом.
Будући изазови
Србија је сада суочена са многобројним проблемима, осим што је крајње ослабљена такозваним реформама, које се интензивно спроводе последњих петнаест година, она се налази у изразиту непријатељском окружењу. Будући војно-безбедносни изазови тичу се даљег распарчавања државне територије јачањем сепаратистичких структура, јачања терористичких структура посебно на Косову и Метохији и у Рашкој области али и у окружењу, подстицања или потенцијалног обнављања сукоба на њеној територији или у региону, и сврставања Србије уз земље које раде против њених интереса односно у неприродне и погрешне савезе. Што се тиче Косова и Метохије посебна опасност прети од тероризма, организованог криминала, корупције, трговине наркотицима и оружјем, као и трговине људима.
Посебно бих навела једну ставку из документа „Стратегија националне безбедности Републике Србије „Обавештајна делатност коју стране обавештајне организације спроводе кроз незаконито и прикривено деловање, представља реалну претњу безбедности Републике Србије. Остварује се кроз слабљење њених политичких, економских и безбедносних капацитета и кроз утицај на смер и динамику друштвених процеса, супротно националним интересима“.
Геополитичке промене које су у току довешће до трансформације постојећег система међународних односа и редефинисања система безбедности. НАТО организација ће тиме изгубити улогу чувара америчке хегемоније.
Приморавњем ЕУ да уђе у конфликт са Русијом, Вашингтон остварује сопствене политичке и економске интересе на штету и Европе и Русије. ЕУ је у дугогодишњој политичкој и економској кризи и није јасно на који начин ће из ње изаћи.
Поред постојећих ратних жаришта у свету, највећа опасност прети од ескалације даљих конфликата на границама Русије и Европе које САД кроз НАТО усмеравају. Анти-руском пропагандом и вештим манипулацијама западне структуре Вашингтона сопствену одговорност за изазивање сукоба, желе да пребаце на Русију коју оптужују за наводно агресивно понашање. Довољно је да на мапи света лоцирамо америчке војне базе у свету и закључимо која сила води агресивну спољну политику.
Осим тога Србија је само једна од земаља поред Ирака, Авганистана, Либије, Сирије и Украјине, која су дугорочно дестабилизоване деловањем САД и НАТО.
Говори се и о потенцијалном сукобу већих размера с обзиром да се свет налази у највећој кризи у последњих седамдесет година. НАТО не би смео да се упусти у директан сукоб ни по коју цену јер је изгубио битку са наоружањем. Иако Запад потенцира сукобе, ратна машинерија запада је пред распадом. Уколико би којем случајем дошло до већег сукоба, он би Русији донео велику доминацију и победу.
Србија никако не сме да се сврстава у анти-руски фронт у који је западне силе упорно усмеравају кроз политичке елите које контролишу. Русија и Србија имају заједничке интересе које могу да спроводе кроз међусобну сарадњу. Због тога ће у наредном периоду бити кључно за Србију да се одупре притисцима Вашингтона и преусмери на већу сарадњу са Москвом.
У том циљу Центар за геостратешке студије ће поднети иницијативу РФ односно ОДКБ са молбом да ова организација развије програме за сарадњу са земљама које нису чланице ОДКБ односно програме за сарадњу са Србијом попут сличних програма које има НАТО. Кроз њих Србија у перспективи може да сарађује са Русијом и другим чланицама, на поновном успостављању Међународног права, решавању проблема тероризма, трговине наркотицима, трговине људима, кибернетичког криминала, као и спречавању политичког инжињеринга и државних преврата изазваних спољним фактором. Верујемо да ће ову иницијативу подржати и многе друге невладине и политичке организације у Србији.
9. март 2015.
