Изгледа да се Русија и њено руководство налазе пред тешким избором. Постаје све јасније да се сукоб са Западом не може завршити чак и ако постигнемо делимичну или чак потпуну победу у Украјини. Ако ослободимо региона то би заиста била делимична победа. Мало већа победа биће ако у наредних годину-две ослободимо цео исток и југ данашње Украјине. Али и даље ће остати део Украјине са још огорченијим ултранационалистичким становништвом које ће Запад санбдевати оружјем. Била би то крварећа рана која прети неизбежним компликацијама и новим ратом.
Можда најгора ситуација може да настане ако по цену огромних губитака ослободимо целу Украјину и нађемо се у разрушеној земљи са становништвом које нас углавном мрзи. Његово „преваспитавање“ трајало би више од једне деценије. Свака опција, а посебно ова последња, одвратиће нашу земљу од неопходне духовне економске и војно-политичке оријентације на исток Евроазије. Заглавићемо на западу, без перспективе у догледној будућности, док ће данашња Украјина, пре свега њени централни и западни региони, исцрпљивати управљачке, људске и финансијске ресурсе наше земље. Ови региони су били обилно субвенционисани чак иу совјетско време. Сукоб са Западом ће се наставити јер ће он подржати герилски грађански рат ниског интезитета.
Атрактивнија опција била би ослобађање и реинтеграција истока и југа Украјине, и приморавање осталих делова на предају, након чега би уследила потпуна демилитаризација и стварање пријатељске тампон државе. Али то би било могуће само ако и када будемо у стању да сломимо вољу Запада да подстиче и подржава кијевску хунту и да га натерамо да се стратешки повуче.
И ово нас доводи до најважнијег, али готово необрађеног питања. Основни и најважнији узрок сукоба у Украјини и многих других тензија у свету, као и свеукупног пораста ратне претње, је све бржа дегенерација модерних владајућих западних елита до које је дошло последњих деценија због глобализације. У Европи политичке елите су углавном компрадорске -португалски колонијалисти су користили реч „компрадор“ да означе локалне трговце који су радили у њиховом интересу.
Овај неуспех западних елита праћен је брзим променама, без преседана у историји, у глобалном односу снага у корист глобалне већине – при чему Кина и делимично Индија делују као њени економски покретачи, а Русију је историја одабрала да буде њен војно-стратешки стуб. Ово слабљење Запада разбеснело је не само империјално-космополитске елите (Бајден и компанија), већ и империјално-националне (Трамп). Западне земље губе своју петовековну способност да присвајају богатство створено широм света. Такву позицију оне су оствариле намећући другима, пре свега грубом силом, политичке и економске поретке и своју културну доминацију. Дакле, не може се очекивати да ће се дефанзивна, али истовремено и агресивна конфронтација коју спроводи Запад, брзо окончати. Овај колапс моралних, политичких и економских позиција настаје од средине 1960-их, прекинут је распадом Совјетског Савеза, али је настављен још интензивније 2000-их. (Пораз у Ираку и Авганистану и почетак кризе западног економског модела 2008. године били су главне прекретнице.)
Да би зауставио ово снежно слабљење Запад се привремено консолидовао. Сједињене Државе су претвориле Украјину у ударну песницу са намером да изазову кризу и тако вежу руке Русији, војно-политичком језгру незападног света, који се ослобађа окова неоколонијализма – или још боље, да је потпуно униште и тако радикално ослабе Кину, алтернативну суперсилу у успону. Са наше стране, одложили смо превентивни напад или зато што смо погрешно схватили неизбежност сукоба, или зато што смо прикупљали снагу. Штавише, пратећи савремену, углавном западну, војно-политичку мисао, непромишљено смо поставили превисок праг за употребу нуклеарног наоружања, нетачно смо проценили ситуацију у Украјини и недовољно успешно започели војну операцију.
Због унутрашњих неуспеха западне елите су, после седамдесет година благостања и мира, почеле активно да негују антиљудске идеологије које одбацују породицу, домовину, историју, љубав између мушкарца и жене, веру, приврженост вишим идеалима – све оно што чини суштину човека. Оне који се опиру елиминишу. Циљ им је да униште своја друштва и претворе људе у манкурте (робове лишене разума и смисла за историју како их описује велики киргиски и руски писац Ченгиз Ајтматов) како би се смањила њихова способност да се одупру модерном „глобалистичком“ капитализму, све неправеднијем и све штетнијем за људе и човечанство у целини.
Поред тога, ослабљене Сједињене Државе су подстакле сукоб да докрајче Европу и друге зависне земље, намеравајући да их баце у нове конфронтације после Украјине. Локалне елите у већини ових земаља изгубиле су оријентацију и, успаничене својим промашеним унутрашњим и спољним позицијама, послушно воде своје земље на кланицу. Штавише, осећај већег неуспеха и беспомоћности, вековна русофобија, интелектуална деградација и губитак стратешке културе чине њихову мржњу још дубљом од оне у Сједињеним Државама.
Оно што је најважније је да ће се ситуација на Западу само погоршавати. Примирје је могуће, али мир није. Бес и очај ће наставити да се смењују. Овај вектор кретања на Западу недвосмислено указује на клизање ка Трећем светском рату. Он већ почиње и може избити у пуну ватрену олују случајно или због све веће неспособности и неодговорности савремених владајућих кругова на Западу.
Напредак вештачке интелигенције и роботизација рата повећавају претњу чак и ненамерне ескалације. У ствари, машине могу да измакну контроли збуњених елита.
Ситуацију погоршава „стратешки паразитизам“—током 75 година релативног мира људи су заборавили ужасе рата и чак престали да се плаше нуклеарног оружја. Инстинкт самоодржања је ослабио свуда, а посебно на Западу.
Дуги низ година сам проучавао историју нуклеарне стратегије и дошао до недвосмисленог, иако наизглед не баш научног, закључка. Стварање нуклеарног оружја било је резултат божанске интервенције. Ужаснут када је видео да су људи, Европљани и Јапанци који су им се придружили, покренули два светска рата у животном веку једне генерације жртвујући десетине милиона живота, бог је човечанству предао оружје Армагедона да подсети оне који су изгубили страх од пакла да он заиста постоји. Управо је тај страх осигурао релативни мир у последње три четвртине века. Тај страх је сада нестао. Ово што се сада дешава било је незамисливо у времну када је постојала доктрина о нуклеарном одвраћању – у налету очајничког беса, владајући кругови групе земаља покренули су рат пуних размера у суседству нуклеарне суперсиле.
Тај страх треба оживети. У супротном, човечанство је осуђено на пропаст.
На ратиштима у Украјини не одлучује се претежно о томе како ће изгледати Русија и будући светски поредак – већ углавном да ли ће света уопште бити или ће се планета претворити у радиоактивне рушевине које трују остатке човечанства.
Ломећи вољу Запада да настави агресију, не само да ћемо спасити себе и коначно ослободити свет од петовековног западног јарма, већ ћемо спасити и човечанство. Гурајући Запад ка катарзи, а самим тим и његове елите ка напуштању своје тежње за хегемонијом, натераћемо их да устукну пре него што дође до глобалне катастрофе и тако ћемо је избећи. Човечанство ће добити нову шансу за развој.
Предложено решење
Нема сумње да тешка борба предстоји. Мораћемо да решимо преостале унутрашње проблеме – да се коначно ослободимо западног центризма у нашим главама и западњака у менаџерској класи, компрадора и њиховог карактеристичног мишљења. (Запад нам у томе заправо помаже). Време је да завршимо наше тристогодишње путовање у Европу, које нам је дало много корисног искуства и помогло у стварању наше велике културе. Пажљиво ћемо чувати наше европско наслеђе, наравно. Али време је да се вратимо кући и себи, да почнемо да користимо нагомилано искуство и зацртамо сопствени курс. Министарство спољних послова је недавно направило искорак за све нас назвавши Русију у Спољнополитичком концепту државом-цивилизацијом. Додао бих – цивилизацијом цивилизација, која је отворена ка северу и југу, западу и истоку. Главни правац развоја данас су Југ и Север, али првенствено Исток.
Конфронтација са Западом у Украјини, ма како да се заврши, не би требало да нас одвуче од стратешког унутрашњег покрета – духовног, културног, економског, политичког и војно-политичког – ка Уралу, Сибиру и Великом океану. Потребна нам је нова уралско-сибирска стратегија, која подразумева неколико пројеката духовне обнове, укључујући, наравно, стварање треће престонице у Сибиру. Овај покрет треба да постане део напора, који су данас тако хитно потребни, да се артикулише наш руски сан – слика Русије и света који желимо да видимо.
Ја и многи други смо много пута писали да без велике идеје велике државе губе своју величину или једноставно нестају. Историја је пуна сенки и гробова сила које су нестале. Та идеја мора се генерисати одозго, не очекујући да ће доћи одоздо, као што то раде глупи или лењи људи. Она мора да одговара основним вредностима и тежњама људи и, што је најважније, да све нас води напред. Али одговорност је елите и руководства земље да је артикулишу. Кашњење у томе је било неприхватљиво дуго.
И ово ме доводи до најтежег дела овог чланка. Можемо наставити да се боримо годину, две, три, жртвујући на хиљаде и хиљаде наших најбољих људи и млевењем десетина и стотина хиљада људи који живе на територијама које се данас зову Украјина и који су упали у трагичну историјску замку. Али ова војна операција не може да се заврши одлучном победом без присиљавања Запада да се стратешки повуче или чак преда. Запад мора бити приморан да одустане од покушаја да преокрене историју и сачува глобалну доминацију, и да се фокусира на себе и своју тренутну вишеструку кризу. Грубо говорећи, мора да „одступи“ да би Русија и свет могли несметано напредовати.
Стога је неопходно побудити инстинкт самоодржања који је Запад изгубио и убедити га да су његови покушаји да исцрпи Русију наоружавањем Украјинаца контрапродуктивни за сам Запад. Нуклеарно одвраћање поново мора бити убедљив аргумент спуштањем прага за употребу нуклеарног оружја постављеног неприхватљиво високо и брзим, али опрезним померањем на лествици одвраћање-ескалација. Први кораци су већ направљени релевантним изјавама руског председника и других лидера и најављеним распоређивањем нуклеарног наоружања и његових носача у Белорусији и повећањем борбене готовости снага стратешког одвраћања. Али на овој лествици има много степеница. Избројао сам око двеста. Ствар може доћи и до тачке када ћемо морати да апелујемо на наше сународнике и све људе добре воље да напусте своја места становања у близини објеката који могу постати мете за ударе у земљама које пружају директну подршку марионетском режиму у Кијеву. Непријатељ мора да зна да смо спремни да извршимо превентивни удар у знак одмазде за све његове садашње и прошле акте агресије како бисмо спречили клизање у глобални термонуклеарни рат.
Много пута сам рекао и писао да ако правилно изградимо стратегију застрашивања и одвраћања, па чак и употребе нуклеарног оружја, ризик од „одмазде”- нуклеарног или било ког другог удара на нашу територију може се свести на апсолутни минимум. Само лудак, који, пре свега, мрзи Америку, имаће храбрости да узврати ударац у „одбрану“ Европљана, доводећи тако сопствену земљу у опасност и жртвујући условни Бостон за условни Познањ. И САД и Европа то врло добро знају, али више воле да не размишљају о томе. Ми смо сами подстакли ову непромишљеност својом мирољубивом реториком. Из проучавања историје америчке нуклеарне стратегије знам да након што је СССР стекао убедљиву способност да одговори на нуклеарни удар, Вашингтон није озбиљно разматрао, иако је јавно блефирао, могућност употребе нуклеарног оружја против совјетске територије. Ако су икада размишљали о таквој могућности, учинили су то само против евентуално „напредујућих“ совјетских трупа у самој Западној Европи. Знам да су канцелари Кол и Шмит побегли из својих бункера чим се појавило питање такве употребе током војних вежби.
Морамо се довољно брзо попети на лествици одвраћањe- ескалацијa. С обзиром на вектор западног развоја ― упорну деградацију већине његових елита―сваки њихов следећи позив биће још некомпетентнији и идеолошки набијенији од претходних. Тешко да можемо очекивати да тамо у блиској будућности на власт дођу одговорнији и разумнији лидери. То се може догодити тек након катарзе, након што одустану од својих амбиција.
Не смемо поновити „украјински сценарио“. Четврт века нисмо слушали оне који су упозоравали да би ширење НАТО-а довело до рата и покушавали смо да одуговлачимо и „преговарамо“. Као резултат тога, добили смо жесток оружани сукоб. Цена неодлучности ће сада бити несразмерно већа.
Али шта ако не одступе? Шта ако су потпуно изгубили инстинкт самоодржања? У том случају мораћемо да погодимо гомилу циљева у низу земаља како бисмо уразумили оне који су изгубили разум. Овај избор ћемо морати сами да направимо. Ни пријатељи и симпатизери нас у почетку неће подржати. Да сам Кинез, не бих желео да се садашњи сукоб заврши прерано и нагло, јер одвлачи америчке снаге и даје Кини прилику да скупи снагу за одлучујућу директну битку, или, у складу са најбољим жељама Лао Цеа, да примора непријатеља на повлачење без борбе. Такође, да сам на њиховом месту противио бих се употреби нуклеарног оружја јер би подизање конфронтације на нуклеарни ниво значило прелазак у област у којој је моја земља (Кина) још увек слаба. Осим тога, одлучна акција није у складу са кинеском спољнополитичком филозофијом, која наглашава економске факторе (док упоредо јача војну моћ) и избегава директну конфронтацију. Подржао бих савезника, обезбеђујући му позадину, али бих се сакрио иза њега не мешајући се у борбу. (Али можда не разумем довољно ову филозофију и приписујем погрешне мотиве нашим кинеским пријатељима). Ако Русија изведе нуклеарни удар, Кинези би то осудили, али би се и радовали што је нанет снажан ударац угледу и положају Сједињених Држава.
А каква би била наша реакција да (не дај Боже) Пакистан нападне Индију или обрнуто? Били бисмо ужаснути и тужни да је нуклеарни табу прекршен. А онда бисмо почели да помажемо погођенима и да правимо неопходне промене у нашој нуклеарној доктрини. За Индију и друге земље глобалне већине, укључујући нуклеарне (Пакистан, Израел), употреба нуклеарног оружја је такође неприхватљива и из моралних и из геостратешких разлога. Али, ако се оно користи и користи „успешно“, то ће поништити нуклеарни табу – да се нуклеарно оружје не може користити ни под којим околностима и да ће његова употреба неизбежно довести до глобалног нуклеарног Армагедона. Тешко да можемо да рачунамо на брзу подршку, чак и када би многе земље на глобалном југу осетиле сатисфакцију због пораза својих бивших тлачитеља, који су их пљачкали, вршили геноцид над њима и наметали туђинску културу.
Али на крају – победницима се не суди. И спаситељима су захвални. Европска политичка култура не памти добре ствари. Али остатак света се са захвалношћу сећа како смо помогли Кинезима да се ослободе бруталне јапанске окупације и како смо помогли колонијама да се ослободе колонијалног јарма. Ако нас одмах не схвате, биће још више подстицаја да се бавимо самоусавршавањем. Али ипак, врло је вероватно да ћемо успети да победимо, приведемо непријатеља разуму и натерамо га да одступи без прибегавања екстремним мерама, и неколико година касније станемо уз Кину, као што она сада стоји иза нас, подржавајући је у њеној борби са Сједињеним Државама. У том случају биће могуће избећи велики рат. Заједно ћемо победити за добробит свих, укључујући и људе који живе у западним земљама.
И тада ће Русија и човечанство пребродити све недаће и кренуће у будућност, која ми се чини светла, вишеполарна, мултикултурална, разнобојна и која даје шансу земљама и народима да граде своју и заједничку будућност.
Аутор је почасни председник Председништва Савета за спољну и одбрамбену политику Русије
Овај чланак се првобитно појавио на руском језику у недељнику Профил.
Сергей Караганов , Применение ядерного оружия может уберечь человечество от глобальной катастрофы
Превод на енглески
A Difficult but Necessary Decision By Sergei A. Karaganov
https://eng.globalaffairs.ru/articles/a-difficult-but-necessary-decision/
Са енглеског за НСПМ превео Мирослав Самарџић
Источник: НСПМ
20. јун 2023.