Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије за EurAsia Daily
Политичка сарадња Русије са другим странама је по принципу везана за власт. Мислим да није увек паметно подржавати искључиво власт, без узимања у обзир о каквој се власти ради. Узмимо примере из прошлости као што су Порошенко или Сакашвили, који су по мом мишљењу нанели велике штете националним и државним интересима Украјине и Грузије.
Или актуелни пример Црне Горе чији председник је на силу увео ту земљу у НАТО. У том смислу они јесу легални представници власти, али не и легитимни, јер не поступају у складу са вољом већине грађана које заступају. Поред тога ради се о режимима који су везани за превелику корупцију, криминализацију друштва и многе друге негативне ствари. Подршка таквим режимима може да буде контрапродуктивна.
Ако ствари посматрамо из америчке визуре, њихова подршка је усмерена ка остваривању сопствених циљева који су у већини случајева у конфликту са националним и државним интересима друге земље. Међутим, они никада не подржавају само једну политичку опцију безрезервно, већ сарађују са свима са којима могу, у оној мери која задовољава обезбеђивање њихових интереса.
САД имају развијен механизам ширења свог утицаја кроз сарадњу са многим политичким чиниоцима, институцијама и невладиним сектором других земаља. Они су на томе радили деценијама. Због тога имају далеко већи маневарски простор.
С друге стране чини се да Русија сама сужава свој простор, ограничавајући се искључиво на власт. То може да изазове конфликт у односима са другим политичким факторима неке државе али и са самим грађанима те државе када владајући режим постане непопуларан.
Да конкретизујем тиме да се опасност крије у могућности да Русија буде изиграна од стране режима који подржава, што би даље проузроковало негативан однос грађана. Он би био изазван чињеницом да велика сила као што је Русија није исправно проценила ситуацију и капацитет режима који подржава и да уз то није створила алтернативне могућности сарадње. Када постоји алтернатива, увек постоји и могућност да се осигурају нечији интереси у будућности. Због тога се САД увек труде да обезбеде своје интересе где год је то могуће, дотле да траже заједнички именилац и са политичким неистомишљеницима.
Русија због свог искључивог става да жели сарадњу само са актуелним властима, губи подршку чак и оних политичких опција које су проруски настројене у опозицији. Тиме практично не да осигурава могућност сарадње са будућим властима, већ је у великој мери отежава. Таква политика резултира претварањем пријатеља у непријатеље.
Ако говоримо конкретно о руско-српским односима, мислим да не би смело да се дозволи да они буду злоупотребљени и да би то довело до дугорочног захлађења без обзира на нашу блискост. Такав развој ситуације би утицао и на ограничавање руског утицаја на Балкану с обзиром на то да Србија има највећих капацитета да буде стратешки партнер Русије на Балкану. Не мислим да она сада то јесте и сматрам да би сарадња између наше две земље морала да буде на много вишем нивоу.
Како то може да се одрази на став српског становништва у случају потписивања по Србију неповољног споразума са Приштином?
Решавање косовског питања је суштински везано за будућност српско-руских односа. Русија је уложила 20 година дипломатских и политичких напора да помогне Србији у очувању интегритета. Због тога грађани Србије имају велику захвалност према Русији која се принципијелно залаже за решавање косовског проблема у складу са међународним правом и важећом резолуцијом 1244. С друге стране, Русија даје подршку актуелном режиму у Београду који је потписао противуставни Бриселски споразум и који води политику константног уступања пред захтевима албанских сепаратиста. То је контрадикторно и збуњујуће за грађане Србије, али се они ослањају на мисао да таква косовска политика владајућег режима можда и није толико лоша, уколико има подршку принципијелне Русије. Већина грађана Србије и нема потпуну представу о томе шта се дешава у вези са Косововом и Метохијом, али гаји наду да ће српски режим урадити најбољу могућу ствар. Нажалост, политика актуелног режима је пузајуће признање косовске независности и до сада је на томе већ доста урађено. Ипак, независност Косова не може да буде заокружена без потписивања свеобухватног мировног споразума, којим би Србија признала право на насиље и злочин који су темељи ове независности. Уколико би српске власти потписале такав споразум, Србија би била вишеструко понижена.
Мислим да је грађанима Србије потпуно јасно да је немогуће градити такав мир у ситуацији када Албанци прете даљим присвајањем територија Централне Србије и да би такав потез само још убрзао дезинтеграцију Србије, или би она била приморана да се интегрише у НАТО, како би се „спасила“ даљих мука.
Мислим да би одговорност за губитак Косова, уколико буде потписан споразум са Приштином, а Русија пристане на измену Резолуције 1244, била сваљена на Русију. Српска јавност сматра да се чврста подршка Русије владајућем режиму у Србији заснива на гаранцијама да ће режим поштовати вољу својих грађана, Устав Србије и међународно право, пошто су то вредности које Русија подржава. Нико неће морати да окриви Русију директно за губитак Косова, иако се у српским медијима пласирају такве идеје (на пример у емисији Ћирилица где је Русија често тема у негативном контексту. Као пример пласирају се идеје да је Русија крива за страдање Срба у Приштини јер им је давала лажну наду, а на крају се повукла са аеродрома Слатина и сл.). Утисак јавности ће бити такав да ће се осећати изневерено.
Нажалост, мислим да се креира у Србији једна атмосфера у којој се од Русије превише очекује у смислу заштите српских интереса и Косова. Лично сматрам да је Косово српска територија и да је Србија најодговорнија за све што се дешава. Такође, Русија не може да штити српски Устав више него што то ми чинимо. Русија није у позицији да нам помогне, ако се ми сами трудимо да изгубимо. Али креирање такве атмосфере где су превелика очекивања од Русије, може да доведе до још већег разочарења.
Ипак, кључна ствар за руску позицију је то да ли ће Русија до краја штитити међународно право и Резолуцију 1244. Јер чак и да српске власти потпишу свеобухватни мировни споразум са Косовом којим би се тражила измена Резолуције 1244, Русија може да остане при својим позицијама заштите међународног права. Кључ је у томе да статусно питање Косова не може да буде решено без Савета безбедности УН где Русија има право вета. Мислим да је право Русије да употреби вето чак и ако српске власти потпишу признање Косова, последња линија одбране руских интереса на Балкану. Ствар је у томе да би, уколико се у СБ УН не постигне договор о статусу Косова, свеобухватни мировни договор остао неважећи. У сваком другом случају би Русија изгубила своје позиције на Балкану, Косово би аутоматски било интегрисано у НАТО, а одмах затим и Србија и БиХ. Тиме би руски утицај на Балкану био неутралисан у једном дужем периоду.
4. јул 2019
