Написано: Милош Здравкович
Шта спречава Русију и Запад да створе бољи свет?
Да ли ће лидери Русије, САД и Европе имати довољно мудрости и постати свесни чињенице да заштита данас није потребна парцијалним интересима појединих земаља, народа и политичких елита, него интересима целокупне цивилизације, којој сви они засада још увек припадају.
Терористички напади у Паризу потресли су свет и запрепастили светске лидере. Да би се поразила „Исламска држава“ потребно је учинити први корак, да Запад и Русија нађу најмањи заједнички интерес, али се може испоставити да то није нимало лак задатак.
Током читаве своје историје Русија се развијала као део Запада, као источна периферија тог огромног цивилизацијског простора, а данас се она налази у чудном и незгодном положају. Неко је посматра као смртног непријатеља света каквог данас знамо, а неко баш супротно, као последњу наду за спасење хришћанско европске цивилизације. И један и други статус не приличи Русији и не пружа јој никакву перспективу сарадње са водећим државама Западног света.
Које препреке стоје на путу нове антитерористичке солидарности? На жалост, има их веома много. Са руског гледишта, прва и најочигледнија препрека су западне санкције због Украјине, статус Крима, признање Русије као глобалне силе…
Чини се да Европска унија (владајућа елита) неће жртвовати свој „принципијелан“ став према Русији и осуду њеног деловања у погледу Украјине ради нагодбе око заједничке борбе против „Исламске државе“. У сваком случају, извесно је да такав корак не могу себи дозволити актуелни политичари, јер су они превише огрезли у раније исказаном ставу и нису у стању да га промене без огромне штете по сопствену репутацију.
Због тога је данас само Путин способан да промени модус руско-европских односа. Он то може учинити ако жртвује нешто од својих позиција (познато је да све најатрактивније шаховске комбинације почињу жртвовањем фигуре, а Путина одавно бије глас да је шаховски велемајстор). Додуше, и ту постоје одређене границе. Москва неће вратити Крим Украјини ради опште консолидације у борби против „Исламске државе“, чак и ако би терористички напади преплавили Русију од Калињинграда до Владивостока.
Други аспект проблема солидарног супротстављања „Исламској држави“ је ситуација унутар НАТО пакта. И ту је све замршено, као и у односима између Русије и ЕУ. Велико је питање да ли је Америка као водећа земља НАТО-а спремна да стане на чело савезника знајући интересе својих главних Блиско источних савезника, Саудијске Арабије и Турске. Амерички председник Барак Обама сигурно није ковао планове о покретању нове велике војне кампање на Блиском истоку. То свакако није нешто чиме би он желео да крунише свој завршни председнички мандат. Званична лица Немачке тврде да је потребан дијалог са Москвом и Техераном. И левица и десница Италије отворено предлажу подршку дипломатији Кремља, Француски лидер Оланд званично је изјавио да је непријатељ Француске „Исламска држава“, а не Башар Ал Асад.
Ипак, од садашње вашингтонске администрације не треба очекивати ништа осим појачаних мера безбедности и нових испорука наоружања сиријској опозицији која се бори против Асадових снага, као и подршке Европљанима у њиховом самосталном супротстављању „Исламској држави“.
У Русији је прилично распрострањено гледиште да Европљани не само да могу, него су и обавезни да организују операцију против „Исламске државе“ без директног учешћа САД, и то у сарадњи са руским оружним снагама. Међутим, када се такав сценарио детаљније размотри, он делује као научна фантастика. Терористички напади у Паризу јесу изазвали велики потрес, али и поред тога чак ни сви Французи нису спремни да крену у тотални рат, да и не говоримо о житељима европских чланица НАТО-а које за сада још увек нису директно страдале од тероризма.
Главна руска идеја је да се све врати како је било пре америчке интервенције и „обојених револуција“, тј. да Асад поново успостави контролу над Сиријом и да се пружи подршка властима Ирака, како би оне својим снагама успеле да се изборе против злоћудног тумора „Исламске државе“. Све то личи на жељу да се једном скуване рибице из акваријума поново врате у тај исти акваријум. Са друге стране, Европски партнери у оквиру НАТО-а, решење виде у реколонизацији дела Блиског истока са јачањем протектората НАТО-а над територијом Сирије и северног Ирака.
Терористички напади „Исламске државе“ данас имају улогу аларма који позива лидере цивилизованих земаља да испоље здрав разум и уједине се. Експлозије и пуцњи нису само напад непријатеља споља, колико су симптоми болести унутар самог Запада, Русије, па и Кине.
Питање које засада остаје без одговора гласи да ли ће лидери Русије, САД и Европе имати довољно мудрости и постати свесни чињенице да заштита данас није потребна парцијалним интересима појединих земаља, народа и политичких елита, него интересима целокупне цивилизације, којој сви они засада још увек припадају. Неко мора учинити први корак у сусрет осталима. Онај ко учини тај корак ући ће у историју као најмудрији и најдалековидији владар.
Нажалост, лидери САД, Велике Британије, Немачке, Француске и Италије су 16. новембра постигли консензус да санкције против Русије буду на снази све до потпуне имплементације Минског споразума.
24. новембар 2015.
