Пише: професор Слободан Самарџић
Пошто је Француска пре пар дана изашла са незваничним документом (non-paper) о ревизији метода преговарања о приступању Европској унији, у прилици смо да наставимо тамо где смо стали у нашем претходном прилогу (вид. здесь). На неки начин Е. Макрон је одржао реч, пошто је више пута говорио о потреби реформисања Уније као предуслову њеног проширења. Будући да је у датим условима проширење за Унију постало немогуће, француски председник сада даје предлог за реформисање досадашње политике проширења ЕУ. У документу се говори о „постепеном придруживању (association) као реформским корацима ка процесу приступања (accession)“. (У недостатку основног текста документа, користимо опширан приказ из EUobserver-a).
Овај предлог као да поново враћа земље кандидате у фазу придруживања, што је за његове ауторе ближе стварности него приступање с обзиром на два важна разлога: први, ЕУ се задуго неће ширити; друго, земље кандидати су далеко од испуњености услова за приступање. Додуше, документ садржи став о ступању у пуноправно чланство ЕУ као „крајњем циљу“, али циљ се сада губи у далекој будућности, тако да је крајње нереално да се измеђи ЕУ и држава кандидата воде преговори о приступању, као до сада.
Када је реч о „постепеном придруживању“, предлог види „седам корака“ који појединачно омогућавају приступ селективним програмима и фондовима ЕУ. Реч је заправо о преговарачким областима чији успешан завршетак сукцесивно омогућава нешто што бисмо слободно могли да назовемо посебан статус државе кандидата у релацији према Унији. Дакле, у појединачним областима, које ћемо у наставку набројати, државе-партнери могу да уживају погодности сличне чланицама ЕУ. У документу се изричито помињу само „програми и фондови ЕУ“. За сада се само може претпоставити шта би то значило – рецимо, обавеза регуласања дате области као да сте држава чланица и право коришћења фондова ЕУ предвиђених за материјално стимулисање развоја те области.
Реч је о следећим областима придруживања: 1) владавина права и основна права, 2) образовање и наука (истраживање), 3) запошљавање и социјална политика, 4) финансије, 5) заједничко тржиште, пољопривреда и рибарство, 6) спољни послови, 7) остало. Прво што пада у очи јесте знатно мањи број области прилагођавања него што је данас тзв. преговарачких поглавља (35). Може бити речи и о привиду, јер не знамо тачно шта се крије у овако формулисаним областима. Али, утисак упрошћавања је убедљив. Ако је овај утисак близак самој замисли, онда имамо посла са пројекцијом процеса који не води директно завршној фази приступања, већ само реалној будућности придруживања. То би био допринос политичкој прозрачности самог процеса, где би државе које преговарају имале шансе за парцијалне циљеве интеграције, оне које могу и желе да остваре. Ту се отвара могућност избора за њих, сагласна њиховим потребама и слободним политичким преференцијама. Но, видећемо како ће документ изгледати у вишој фази израде. За сада, у фази његовог начелног нивоа, концепт личи на неку врсту диференцираног придруживања, оног који се разликује од земље до земље и од области до области.
То што документ остаје при начелима ригорозних услова и реверзибилности у оваквом његовом издању лакше ће се тумачити и бити лишено оне политичке произвољности коју карактерише садашњи процес. Рецимо, у Преговарачком оквиру ЕУ за преговоре о приступању Србије стоји (у тачки 20) политички растегљива одредба: „По својој природи, преговори представљају процес који нема тачно утврђено трајање и чији исход не може да се унапред гарантује“. Ако се уведе могућност закључивања и примене споразума о свакој од наведених области, овакве политичке претње општег типа могле би бити отклоњене. Колико год услови били тешки, а мач реверзибилности стајао изнад сваке преговарачке фазе, државама партнерима ипак би биле у изгледу бар неке области интегрисаности.
Тако то изгледа данас, после сусрета са још прилично уопштеним текстом. Још не знамо за детаље у којима се обично ђаво крије, па и она седма област (тзв. остала питања) довољна је Србији да се у овој ствари прибојава и од гуштера.
Временска димензија овог пројекта јако је неизвесна. Њега на постојећем идејном плану треба да усвоји Савет министара општих послова и то једногласно, за шта ће бити потребно сразмерно много времена. Потом би Комисија требало да изради документ са детаљним планом, који би потом био (такође једногласно) усвојен на Европском савету. У данашњем документу овај завршни чин предвиђа се за мајски самит идуће године. Изузетно оптимистички!
Шта сада преостаје Србији. (За друге државе кандидате нисам ни позван ни заинтересован да дајем коментар). Да ли да чека да се све уреди (најбрже до маја идуће године) и да се, као и до сада, земља подреди заповести, или да иде догађајима у сусрет. Иако се то од ове власти не може очекивати, тврдим да је боље догађајима ићи у сусрет. То би значило да се нагласак стави на активну подршку идеји о ревизији начина и поступка преговарања имајући у виду искључиво билатералну димензију. У наредном периоду не треба трошити време на припрему нових преговарачких поглавља, већ знање, енергију и политичку памет усмерити на што више подстрека Унији за реформу овог процеса. Подстреци би се заснивали на јасним анализама слабих тачака текућег процеса без устезања од критике и самокритике. Уз пуно разумевање немогућности Уније да се у оваквим условима шири, треба нагласити и неопходност да она разуме потребу Србије да води своју политику будућности у којој има довољно места за многе интеграционе активности од обостраног интереса. Потребно је направити и неколико пилот пројеката који би служили као пример новој пракси диференцираног придруживања Србије Европској унији. Тако би се Србија показала као озбиљан партнер Унији, а и, што је још важније – озбиљна држава.
