Геополитика и политика

Слободан Шоја: Босанског рата неће бити

Преносимо са: AUTOGRAF.HR

Неколико година прије избијања посљедњег југословенског рата био сам члан драмске секције која је у Сарајеву сваке године припремала једну позоришну представу на француском језику. Културни аташе амбасаде Француске у Југославији пратио је редовно наше активности па смо мислили да смо међународно значајни.

Толико смо се уживјели да смо важни и утицајни да смо у јуну 1991. године, мало уочи крвавог комадања једне земље, играли представу ”Тројанског рата неће бити”. У већ дубоко подијељеном свијету имали смо идентичан утицај на збивања као и Балашевић са својом пјесмом ”Само да рата не буде”. Никакав.

Жан Жироду је представу написао неколико година уочи избијања Другог свјетског рата као опомену. Двапут рањен током Првог свјетског рата, Гираудоуx је покушао разријешити откуд толике убилачке намјере код људи који и послије једног грозног глобалног искуства опет срљају у рат.

Аутор је нарочито критиковао цинизам и недосљедност политичара као и манипулације којима се служе кад говоре о народним интересима, симболима, поимању права… Све оно што већ дуго посматрамо у Босни и Херцеговини, немоћни и сјетни.

Иако је радња пребачена у далеку прошлост, у вријеме рата између Грка и Тројанаца, Жироду описује Европу тридесетих година прошлог вијека, Европу у којој сви осјећају и виде долазећи рат, али нико ништа не предузима.

За контекст наших ратова из деведесетих година, међутим, занимљиво је примијетити како су у драми представници ратнохушкачке струје били опасни и бескрупулозни пјесник на једној, а лажов и манипулатор на другој страни. Сличност са ратом у Босни и Херцеговини стварно је случајна!

Сами смо ковачи своје среће, али и несреће. Чекајући државнике, заборавимо ”лидере”, не слушајмо шта говоре, држимо се једни других и помозимо једни другима! За почетак лијепим ријечима
Представе се некад пишу као крик невјерице и немоћи. Жироду је пацифист који покушава дешифрирати братоубилачке мотиве будућег рата и узалуд покушава зауставити ратну машинерију. Умјетност је немоћна наспрам похлепе и обијести које су обиљежиле Први свјетски рат и лудила и искључивости које ће доминирати у Другом свјетском рату.

Све ове карактеристике заједно биле су присутне у нашем рату крајем прошлог стољећа. И лудило и искључивост и похлепа и обијест, као и много тога карактеристичног за ово поднебље и подземље.

Тих деведесетих година дошло је, нажалост, до преклапања воље да се убије једна земља, воље која је постојала и унутар и изван земље. Свако је на свој начин одрадио свој прљав посао.

Било је то тешко ”време нетрпељивих” са страшним демонским актерима, и у Југославији и у свијету. Вријеме паклених играча којима је једино било важно да остваре свој себични циљ па и по цијену људских живота. Њих ништа није могло зауставити.

У најтежим тренуцима за једну земљу по њој су се размилили нељуди којима смрт десетина хиљада људи није представљала гријех, а јавно су се хвалили егземпларном религиозношћу.

Разговарао сам у Паризу 2002. године са Робером Бадентером који ми је казао нешто што се не може заборавити: ”Могли сте имати све благо овог свијета да сте жељели остати у једној земљи која би била експресно примљена у Европску унију. Али кад смо видјели колико сте острашћени и како лудачки желите разбити властиту земљу, повукли смо се и оставили вас да радите шта сте намјерили”.

Рат на Балкану не може бити класичан, он мора у себи садржавати нешто посебно дивљачко и нељудско. А кад се заврши, не престаје се о томе причати како би се оставило простора за нове сукобе. То нам је досад била судбина, а трудимо се да тако и остане.

Тврдим да од 1995. године до данас није прошао нити један једини дан а да се у телевизијском програму, на било којој страни, није говорило о рату. Методологија, међутим, која је кориштена при подсјећању на рат није била права култура сјећања у којој се учи из прошлости већ је била саставни дио убијања будућности. Ратним причама требало је најприје сачувати, а потом и ојачати, урођени опрез једних према другима и претворити га у страх и мржњу.

Сироти наш свијет није доживио да на политичком врху добије људе који би хтјели и знали радити на истинском помирењу. Такви људи, који наравно постоје, су нам били очајнички потребни, али нису се успјели наметнути.

Народ је добио оне који су наставили рат на други начин, тако да смо данас удаљенији једни од других више него што смо били 1995. године. Ништа не долази случајно у земљи у којој стадо слијепо слиједи своје пастире. Да су пастири били бољи и њих би људи пратили па бисмо данас живјели у срећној држави. Нисмо били те среће.

Тешко је установити кад се тачно почело оркестрирано и тенденциозно причати о могућем рату у Босни и Херцеговини, али све је кренуло овог љета. С почетком јесени реторика се заоштрила и она траје до данашњег дана. Она је извјештачена, нереална, перфидна и производи досад невиђену горчину и очај. Уз мало разумљивог страха.

Наша позоришна трупа се распала па не можемо играти нову антиратну представу, али овај пут то није ни потребно јер ратне опасности уопште нема. Овај текст нека замијени ненаписану представу ”Босанског рата неће бити!”. Рата заиста неће бити, али ратних хушкача још ће дуго бити.

Хорско, тобоже забринуто, помињање избијања новог рата у Босни и Херцеговини није одраз бриге за будућност народа и земље већ је досад највидљивији доказ колико народни пастири мрзе и презиру своје стадо и колико становницима властите државе желе и чине зло.

Изазивати рат и плашити народ ратом и страдањима је недржавнички и неодговорно. Државници смирују становништво чак и у случају реалне опасности, а политичари склони криминалу плаше људе кад опасности нема.

За контекст наших ратова из деведесетих година, међутим, занимљиво је примијетити како су у драми представници ратнохушкачке струје били опасни и бескрупулозни пјесник на једној, а лажов и манипулатор на другој страни. Сличност са ратом у Босни и Херцеговини стварно је случајна!
Опљачкати и уназадити до крајности све грађане ментално, емотивно, економски, образовно, културолошки… и на крају тим истим грађанима као спасоносно рјешење понудити рат, то у свијету могу прихватити и толерисати једино грађани Босне и Херцеговине и нико више.

Осим мржње и ирационалности које су наши ратни хушкачи његовали као мало воде у пустињи, не постоји, срећом, нити један геополитички, политички, војни и економски фактор који би омогућио избијање новог рата у Босни и Херцеговине. Ни вањски ни унутрашњи.

Немам намјеру у овом тексту објашњавати све појединости како и зашто је настала нова криза у Босни и Херцеговини те ко је и како артикулише.

Прво зато што је она вјештачка, као и све претходне, и има само један циљ: произвести хаос да се скрију трагови очајно лоше владавине. Други разлог је што кривци (има их наравно више) реално не заслужују да се о њима много прича. Једино што нам преостаје је да нестрпљиво чекамо дан кад ће сви постати ружна прошлост.

И званичници из Европе су се опредијелили за ту стратегију, односно игноранцију и нереагирање. Брисел и Вашингтон знају да се ради о блефирању неодговорних људи и не желе им давати било какав значај, остајући, међутим, спремни да једним потезом спријече било какву могућност сукоба.

Деведесетих година прошлог стољећа међународна заједница је била веома активна поставивши с разлогом југословенско питање у врх приоритета. Данас се о Босни и Херцеговини скоро не размишља, а нема ни разлога. Ми свијету не само да нисмо занимљиви већ иритирамо свакога својим аутистичким понашањем.

Осим што је покрадена, лоше вођена и заробљена у ирационалности, основни разлог зашто је Босна и Херцеговина потпуно неуспјешна држава и на странпутици врло је једноставан. Он нема никакве везе с ратом. Нема ни са овом или оном нацијом или идеологијом.

Ми једноставно нисмо у посљедњих тридесет година ништа заједнички градили нити тражили заједничке интересе. Намјерно или ненамјерно, сасвим је свеједно, резултат је исти. А и оно мало што смо удружено направили било је под притиском великих сила.

Наше појединачне снаге нико није ни хтио ни знао увезати у моћни заједнички и трипут јачи сноп који може све издржати и још више саградити. Какви год били, имали смо чврсте темеље договорене у Даyтону да саградимо своју кућу. Скромну, али заједничку.

Ми смо хтјели много више, попут Васе Ладачког чију судбину засад слиједимо. Да смо почели удружено дјеловати на помирењу сигурно бисмо с временом саградили нешто боље и трајније. Умјесто тога, ми смо сањали себичне снове и за све кривили друге. Сви снови су били различити, али су тако лијепо изгледали да нико није осјетио потребу подијелити их, знајући да ће се сударити са сновима других.

Уз напомену да сам свјестан како је свака генерализација незахвална и нетачна, већински гледано Бошњаци су, као највеће ратне жртве и најбројнији народ сањали о централизму и укидању Републике Српске те рачунали да у централистичком систему имају довољно гласова да изгласају било коју одлуку до које им је стало, не размишљајући ни најмање да ли оне одговарају Србима и Хрватима.

По истом принципу и изговору су се понашали Срби у доба Краљевине Југославије. То је изазвало жестоку реакцију, прије свега Хрвата.

Бошњаци такође сањаре да ће САД остварити сваки њихов сан, изнад свега укидање Републике Српске.

Жељети да се укине Република Српска није гријех сам по себи већ природно артикулисана жеља на коју свако има право. Инсистирати, међутим, на укидању и не обазирати се на чињеницу да преко милион људи то ни случајно не жели, престаје бити жеља а прераста у гријех, прејак повод за неповјерење, али и државна штета. Тога никад нисмо постали свјесни.

Тврдим да од 1995. године до данас није прошао нити један једини дан а да се у телевизијском програму, на било којој страни, није говорило о рату
Срби су, попут Хрвата у вријеме Краљевине Југославије, а у страху од укидања Републике Српске жељели по сваку цијену сачувати скоро конфедералну форму уређења државе, сањајући што већу самосталност која би се једног дана могла завршити и одцјепљењем, по истом принципу како се распадала Југославија. Остаје питање на које нећу дати одговор: да ли би се мање размишљало о самосталности да се већ 25 година свакодневно није помињало укидање?

Хрвати су такођер сањали што већу самосталност и трећи ентитет, административно идентично уређен као Република Српска. Ни они не би имали ништа против одцјепљења, али то јавно никад нису поменули.

Далеко је дан који мора доћи кад ће се сви уморити од снова који би се могли претворити у кошмаре. Тада ће се, можда, сјетити да је најбоље направити неку заједничку платформу која свима одговара и од које сви могу имати само користи.

Нико нас не спречава да се понашамо као људи и да удруженим снагама нормално живимо на простору који је наш, задовољавајући се оним што имамо јер то нам је сасвим довољно.

Ако, пак, желимо добро и срећу само себи на штету другог, онда ћемо наставити живјети као посљедњих деценија. А то није живот већ понижење.

Рата неће бити, али ће остати рат у људима, а биједа и пустош око нас. Наш мир одавно је претворен у наш стални немир. У очајању људи ће наставити сањати и рушити снове, а на темељима недосањаних снова градиће нове куле од карата.

Ако желимо боље и више за све, то можемо урадити само заједнички. Држимо се стога реалности и могућег. Престанимо очекивати спас из иностранства јер он неће доћи.

Сами смо ковачи своје среће, али и несреће. Чекајући државнике, заборавимо ”лидере”, не слушајмо шта говоре, држимо се једни других и помозимо једни другима! За почетак лијепим ријечима.

31. октобар 2021. 

 

автор-аватар

About Центар за геостратешке студије

Центр геостратегических исследований-это неправительственная и некоммерческая ассоциация, основанная в Белграде на учредительном собрании, состоявшемся 28.02.2014., в соответствии с положениями ст.11. и 12. Закон об ассоциациях ("официальный журнал РС", № 1.51/09). на неопределенный срок для достижения целей в области научного исследования геостратегических отношений и разработки стратегических документов, анализа и исследований. Ассоциация разрабатывает и поддерживает проекты и деятельность, направленные на государственные и национальные интересы Сербии, имеет свойство быть юридическим лицом и внесена в реестр в соответствии с Законом. Миссия Центра геостратегических исследований гласит: "Мы строим будущее, потому что Сербия этого заслуживает: ценности, которые мы отстаиваем, были установлены на основе нашей истории, культуры и традиций. Мы держимся за то, что без прошлого нет будущего. По этой причине, чтобы строить будущее, мы должны знать наше прошлое и развивать наши традиции. Правильные ценности всегда основаны, и будущее без этого фундамента не может быть построено в правильном направлении. Во времена революционных геополитических изменений крайне важно, чтобы мы сделали мудрый выбор и приняли правильные решения. В сторону следует оставить все навязанные и искаженные идеи и искусственные побуждения. Мы твердо верим в то, что Сербия обладает достаточным качеством и потенциалом, чтобы независимо от угроз и ограничений определять свое будущее. Мы привержены сербской точке зрения и праву решать для себя свое будущее, принимая во внимание тот факт, что исторически было много проблем, угроз и опасностей, которые мы преодолели “. Видение: центр геостратегических исследований стремится стать одной из ведущих мировых организаций в области геополитики. Кроме того, он хочет позиционировать себя как отечественный бренд. Мы будем стремиться заинтересовать общественность Сербии международными темами и объединить всех, кто заинтересован в защите государственных и национальных интересов, укреплении суверенитета, сохранении териотриальной целостности, сохранении традиционных ценностей, укреплении институтов и верховенства закона. Мы будем действовать в направлении поиска единомышленников, как в отечественной, так и в мировой общественности. Мы сосредоточимся на региональном сотрудничестве и соединении связанных НПО как на региональном, так и на международном уровне. Мы запустим проекты на международном уровне для поддержки репозиционирования Сербии и сохранения территориальной целостности. В сотрудничестве с медиа-домами мы будем реализовывать проекты, ориентированные на эти цели. Мы организуем обучение заинтересованной общественности посредством конференций, круглых столов и семинаров. Мы будем стремиться найти модель для развития организации, которая также позволила бы финансировать деятельность Центра. Строим будущее вместе: Если вы заинтересованы в сотрудничестве с нами или в содействии работе Центра геостратегических исследований, пожалуйста, свяжитесь с нами по электронной почте: center@geostrategy.rs

Добавить комментарий

Ваш адрес email не будет опубликован. Обязательные поля помечены *