Интервју Драгане Трифковић порталу Патриот
– Ви сте недавно искључени из ДСС-а мада сте били члан Председништва те странке, такође избачена је и Санда која је ДСС увела у Парламент и многи други истакнути чланови, док су неки сами поднели оставку, шта се ту заправо дешава?
ДТ: Сукоб у ДСС је почео око локалних коалиција са Српском напредном странком. Међутим, овде није реч просто о локалним коалицијама, како то (остатак) ДСС жели да банализује, већ чињеница да је већина чланова Председништва странке, покушавала да заштити и прикрије фалсификовање изборне листе, превару гласача али и чланова странке, кршење Статута странке и кривично дело, како би на силу биле направљене коалиције ДСС са СНС. У таквој ситуацији Санда Рашковић Ивић није могла да нађе компромисно решење, и дала је због тога оставку на место председника странке. Тиме је СНС преузела контролу над ДСС, првенствено преко Александра Поповића који има велики утицај у странци и који је главни заговорник коалиција са СНС. Идеолошка струја ДСС, ако могу тако да назовем људе који су били у ДСС због националне и државотворне идеје, је остала запањена трансформацијом странке која се некада залагала за легализам и поштовање закона и коју су водили угледни и образовани људи. Она се данас претворила у странку која продаје националну идеју за два управна одбора и место заменика секретара у београдској општини. Промовисањем Милоша Јовановића као будућег председника напредне ДСС, почиње обрачун у странци са свима који су били најоштрији критичари колаборације са СНС-ом. Ја сам се прва нашла на листи за брисање, а затим су исто учинили и са бившом председницом странке, која је странку вратила у Парламент. Тиме су још једном показали непоштовање Статута и правила, али и то да се лажно представљају као демократе, и да поступају као злогласна ОЗНА 1945. У међувремену су многобројни истакнути функционери поднели оставке, следећи пример Марка Јакшића и Славише Ристића, и практично је дошло до општег расула ДСС, изласком целих одбора и огранака странке по читавој Србији.
– Да ли је могуће да иза разбијања ДСС-а стоји Војислав Коштуница како је то наговестио Горан Булајић?
ДТ: Горан Булајић је наговестио да (остатак) ДСС има подршку Војислава Коштунице и да сматра како је оснивач странке практично одобрио овакав развој ситуације у ДСС. За такву тврдњу постоји основа. Пре свега, Милош Јовановић је отворено говорио о томе да се састао са г. Коштуницом пре него што је прихватио да „спашава“ парламентарну странку, иако није никако допринео њеном повратку у Парламент. Након тога је уследио обрачун са противницима сарадње са СНС-ом. Такође и Александар Поповић и Драган Маршићанин, Коштуничини најближи сарадници су заслужни за хибернацију странке у време док се на њеном челу налазила Санда Рашковић Ивић. Посебно од маја прошле године, након искључивања Андреје Младеновића и других сарадника СНС из странке, органи ДСС фактички нису функционисали. Имали смо проблем са кворумом на Председништву, Главном одбору, а Извршни одбор није ни обављао своју функцију. Све се преко ноћи променило након оставке Санде Рашковић Ивић. То су све врло чудне околности. Вероватно у свему томе има доста личних ствари које су везане за раније односе и збивања у странци.
– Да ли је можда Коштуница у некаквом договору са Вучићем?
ДТ: Договори ДСС са СНС су свакако постојали, и то није никаква тајна. Као што се сећате, подршка ДСС Томиславу Николићу је била пресудна у другом кругу председничких избора 2012. Тада су председник Демократске странке Србије Војислав Коштуница и председник Српске напредне странке Томислав Николић потписали тескт споразума о подршци у другом кругу предсеничких избора. СНС се тада обавезала да ће организовати референдумна коме ће грађани моћи да се изјасне о војној и политичкој неутралности, као и да се питање промене Устава неће покретати. Након 2012. и доласка СНС а на власт, направљени су искораци у сарадњи са НАТО, чиме је стављена ван снаге војна неутралност. О томе грађани Србије нису доносили одлуку. Такође, питање промене Усава владајућа партија ставља на дневни ред и говори о томе да је неопходно мењати Устав. Према томе владајућа партија није испоштовала договоре са ДСС, и велико је питање како поред тих чињеница и чињеница да је СНС водила најпрљавију кампању против ДСС и покрала претходне изборе, функционери ДСС покушавају да на све могуће начине оправдају сарадњу са напредњацима. Делује ми нереално стављање у исту раван ДС и СНС, ако се узме јачина једне и друге политичке структуре, и поготово учинак. Како функционери ДСС који су се на речима толико залагали за КиМ не праве разлику између оних који нису потписали Бриселски договор, и између оних који то јесу урадили. То уопште није мала разлика. Мени делује и да је Коштуница доста толерантан или барем не реагује на изразито штетну политику Вучића. Бивши председник ДСС се јесте повукао из политике, али сматрам да је морао да одреагује на неистините тврдње Вучића како је ДСС потписала договоре са НАТО. Ту није био у питању само напад на ДСС, већ и на Војислава Коштуницу, с обзиром да је премијер говорио о периоду када је Коштуница био на власти.
– Да ли постоји нада за уједињење српске деснице, да ли је оно реално и како то уједињење спровести у дело?
ДТ: Нисам сигурна шта је остало од српске деснице, да бисмо уопште могли да говоримо о уједињењу. Ако изузмемо Двери, за које мислим да нису направиле погрешне политичке потезе, ја не видим ни једну озбиљну политичку структуру која би могла да представља опозицију деснице. Овде морам да нагласим да данас није једноставно дефинисати левицу и десницу тј стављати их у некадашње обрасце јер су се околности промениле, али могу се начелно посматрати као политичка опредељења. Поново ако изузмемо Двери, садашњу десну опозицију можемо да назовемо Вучићева приватна опозиција. Ово се односи на политичке партије али и на неке покрете који нису регистровани као партије. Све у свему, постоји потреба за новом политичком снагом деснице у Србији, али за сада није јасно да ли ће се она појавити. Погледајмо да у ЕУ све више јачају анти-системске партије деснице, док у Србији то није случај. Мени то говори да није проблем у тренду, већ да су садашње партије деснице потрошене.
– Шта је проблем код српских патриотских партија, кад се саберу у скупштини често имају већину а никад немају власт?
ДТ: У досадашњој пракси препреке уједињавању патриотске опозиције биле су велике сујете, неодговорност, неспособност да се бране виши циљеви, неслога, неповерење. Можда је проблем са лажним представљањем. Не бих рекла да већину у Скупштини имају патриотске партије, већ псеудо-патриотске. Јасно је да оне нису испуниле ништа од онога што су обећавале у предизборној кампањи, прво СНС која се представљала као патриотска партија. Сетимо се да је Томислав Николић 2012. године ишао на КиМ да се заклиње Богом, а онда су он и Александар Вучић у року од пар месеци порушили барикаде и поставили границу између КиМ и Централне Србије, потписали Бриселски споразум, угасили институције државе Србије на КиМ итд. Проблем је што је реакција народа обично закаснела. У данашње време због медијских дезинформација и манипулација, обичним људима је тешко да разазнају истину. Због тога напредњаци данас држе Србију под сталном тензијом и хистеријом, како бисмо причали о нападима на премијера и притисцима са свих страна, а не о Бриселском споразуму, послушничкој политици, незапослености, смањеним платама и пензијама, одливу младих и образованих људи, негативном природном прираштају итд.
– Српски патриоти се данас деле на оне који подржавају Вучића или га барем не нападају и оне који поново улазе и дил са проевропским странкама да би оборили Вучића и напредњаке, који је од та два „дила“ погубнији за десничаре?
ДТ: Не треба постављати ствари тако да је неко за и против Вучића, јер је то врло површно тумачење. Није Вучић као Вучић проблем, већ политика коју он спроводи. То је политика ЛДП коју спроводи радикалским методама владања, и ја не знам да ли је могло ишта горе да нам се деси. Ја сам била велики критичар претходне демократске власти, али не могу да будем слепа код очију и да кажем да они су исти. Разлика је у томе да је СНС отишла далеко даље с ђаволом у шетњу и да је поред погрешне спољне политике (какву је водила и ДС) радикализовала унутрашњу политику. Погледајмо шта се данас дешава у Србији. Обрачуни мафије, сталне тензије, оптужбе за шпијунажу, криминализација и ријалитизација друштва. Они који бране Вучића говоре руши га Запад. Не знам ко је за тај Запад више учинио него Вучић. Дакле морамо да будемо реални. И опет се на крају враћамо на претходно питање, да ли народ препознаје да се не ради о патриотским странкама, већ заправо о предузећима којима је патриотизам само маркетинг. Због тога сматрам да су политичке партије потрошене и да политички систем мора да се мења. Људима се мора понудити да гласају за имена и личности, а не за партије иза чијих програма се крију опортунисти, купци диплома и дилетанти. Политичари својим именом и презименом морају да преузму одговорност за своје деловање и да својим именом гарантују гласачима да ће испинити оно на шта се обавезују. У том циљу морају се користити могућности које су на располагању.
– Да ли бисте Ви подржали заједничког кандидата опозиције ако би он долазио из редова проевропских странака?
ДТ: Пошто сам већ рекла да везујем свој однос за личности а не за партије, одговорићу врло кратко. Уколико би заједнички кандидат био Марко Јакшић нпр. и уколико би њега лично предложила било која партија, ја бих такав предлог подржала. Уколико би кандидат био нпр. Драган Шутановац или Чедомир Јовановић, ни у ком случају не бих подржала те кандидате.
Проевропски није исто што и за ЕУ, а у садашњим околностима ЕУ све више постаје другоразредно питање јер ни оснивачи ЕУ више не желе да буду чланови те организације. Потребне су нам нове идеје, нови људи, нове странке и нов политички систем.
– Какав је Ваш однос са Сандом Рашковић Ивић и да ли је истина да сте замерили Санди то што сте остали без посланичког места, јер је ДСС изгубио једног посланика због Сандиног инсистирања да њено име буде у називу листе (што је условило да два следећа посланика на листи буду из Двери)?
ДТ: У добром сам односу са бившом председницом ДСС. Такав предлог је био стављен на гласање и Председништво се са њим сложило. Нисам ништа замерила Санди Рашковић Ивић, нити имам разлога да јој било шта замерам. Она се према мени увек односила крајње коректно и са великим уважавањем.
– Шта ће се десити са људима који су избачени или напустили ДСС-а попут Вас и Санде, да ли планирате покренути нову партију или ћете се можда прикључити Дверима?
ДТ: Тренутно се налазим ван земље, тако да нисам баш потпуно у току са дешавањима на политичкој сцени Србије. Пратила сам коначни расплет у ДСС, и очекивала сам да ће ново-старо руководство странке предузети такве кораке (брисање из чланства бивше председнице ДСС која је заслужна за повратак странке у Парламент). Такође очекивала сам и да ће сви људи који имају лични интегритет напустити напредну ДСС, што се и десило. Резултат свега је потпуни дебакл ДСС. Што се мене лично тиче, наставићу деловање кроз мој Центар за геостратешке студије, јер за сада не видим могућност да се ангажујем страначки. Можда ће се образовати неке нове политичке структуре, пуно људи који су изашли из ДСС прижељкују такву могућност, али о том потом. Не желим да журим ни са каквим одлукама, нити одлуке доносим олако.
7. новембар 2016.