Беседу с профессором Деяном Мировичем вел Велько Зелькович
После Косово и Черногории в центре внимания американской политики снова окажется Биг, то есть Республика Сербская. Конечной целью нового дипломатического наступления Вашингтона будет снижение влияния России на Балканах, считает профессор юридического факультета Косовской Митровицы Деян Мирович, подчеркнув, что этот процесс будет идти “шаг за шагом”.
- Сначала они уничтожили сербское сопротивление в Косово и Метохии. Они ввели Брюссельское соглашение, отменили сербскую полицию, судебную систему и гражданскую защиту и теперь завершают свой план в этой южной сербской провинции. Настала очередь Черногории, и Республика Сербская станет новой целью Вашингтона после нее, потому что сербы там самые сильные. Я предполагаю, что они попытаются еще больше унизить юрисдикцию институтов Республики Сербской. Из-за этого Милорад Додик также окажется под одним обстрелом и давлением западных центров силы. И не потому, что он российский приспешник, как его называют на Западе, а потому, что Додик является одним из самых больших сторонников первоначального Дейтонского соглашения, – отметил Мирович в интервью “Голосу Сербской”.
Америчка администрација се опет укључила у решавање питања статуса Косова и Метохије. Да ли очекујете да овог пута дође до неког споразума и како би он могао да изгледа?
Имам неповерење према свим представницима које Вашингтон именује за Балкан. Такође, као правник, сматрам да је свака прича у вези са поделом Косова и Метохије и предавање преко 90 одсто територије јужне српске покрајине, укључујући и део јужне Србије – територију Прешева и Бујановца, апсолутно незаконито и неуставно. То је за мене шокантно и потпуно неразумно. Не могу да схватим да неко размишља о предаји Пећке патријаршије, Грачанице, Дечана, Богородице Љевишке и 1.600 сакралних објеката Епархије рашко-призренске. Чак ни отоманска империја и друг Тито и комунисти нису успели да добровољно натерају Србе да предају своје црквене и духовне светиње. А оне су толико важне за цели српски народ, како у Србији тако и у Црној Гори и Републици Српској. Не постоји ништа вредније од тога и не можемо се одрећи тих светиња и својих корена.
Значи подела Косова за вас није опција?
Покушавам све сагледати на објективан начин. Да искључим осећања. Председник Александар Вучић је приликом своје посете Косовској Митровици рекао да је државна политика Србије – подела Косова и Метохије. То су у неколико наврата поновили и готово сви српски министри, укључујући и министра одбране Александра Вулина. Немам ништа против тога да свако изнесе своју идеју, али зна се како се мења Устав Републике Србије, двотрећинском већином у парламенту или референдумом. Оно што је и лаику јасно јесте да тај план постоји, што се може видети и из последњих изјава званичника америчке администрације. Чак је о таквој опцији говорио и нови косовски премијер Аљбин Курти. Поновићу, о томе се може одлучити само на референдуму и након што се евентуално промени Устав Србије, а не овако како се сада ради. Ово ми личи на оно о чему је својевремено причао велики немачки правник Карл Шмит, који је говорио о суспензији устава и једној врсти ванредног стања. Ја сам против тога. Кућа се не прави од крова, већ од темеља.
Ако сам добро схватио, ви сматрате да би се требало вратити на почетак и Резолуцију Савета безбедности 1244?
Да будем потпуно искрен. Ма шта мислили о Војиславу Коштуници, а нисам неки његов симпатизер, он је, ако се сећате, одбацио Ахтисаријев план 2007. године. Он је то урадио уз тадашњу помоћ Руске Федерације. У међувремену, Бриселским споразумом Србија је “де факто” прихватила две трећине тог истог плана финског дипломате. Остало је још само да се та резолуција стави ван снаге. Или, да се “де јуре” призна независност такозваног Косова, а које би се после тога вероватно ујединило са Албанијом. У тој причи Србија би добила назад неких осам одсто своје територије и то део где живи мали део српског становништва. То је против српских националних интереса. Ако је Коштуница, који је тада као председник државе био изложен далеко већим међународним притисцима то одбио, не знам зашто се садашњим властима толико жури да буде потписан тај план са Американцима.
Како гледате на предлог да се у споразум Београда и Приштине укључе и права Албанаца у Прешевској долини, који је недавно изнео амерички конгресмен Елиот Енгел?
За мене је индикативно да то нико до сада није демантовао. Чак је објављен некакав план од 14 тачака, ако се добро сећам у немачкој штампи. Из свега овога се јасно види да се грубо и насилно девастира Резолуција 1244 и излази се из њеног оквира. Чак се сада спомиње и Прешево и Бујановац. То је само корак даље у испуњавању жеља Албанаца.
Често у овдашњим медијима прочитам како ће Република Српска бити као нека врста компензације за Косово и Метохију. Али нико од иностраних званичника то не помиње као једну од опција. Мислим да се на тај начин покушава скренути пажња јавности да се на терену, полако али сигурно, спроводи Ахтисаријев план у целини.
Из Вашингтона је саопштено да Приштина мора да укине таксе без икаквог условљавања. Зашто више нико не спомиње формирање Заједнице српских општина?
Треба нагласити да у Бриселском споразуму нису предвиђени никакви рокови за формирање Заједнице српских општина на Косову и Метохији. Што је посебно интересантно, јер ти рокови су постављени за укидање српске полиције, правосуђа и цивилне заштите. То само говори о томе да није постојала никаква озбиљна намера да се ова заједница и формира. Ни са једне стране. Прошло је седам година од потписивања Бриселског споразума, а српске власти су се одрекле готово свега. Пристале су чак да уђу у власт са Рамушем Харадинајем, а сада ево и са Аљбином Куртијем. На крају су нам увели и таксе, а ми нисмо добили ништа. Мислим да се ради о једној врсти неформалног признања такозваног Косова. Следећи корак би могла бити подела КиМ и званично признање од стране Србије. Чини ми се да је то план Вашингтона. То би довело до протеривања Руса са Балкана, јер су они и гарант већ споменуте Резолуције 1244, а онда и до приступања НАТО-у од стране Србије. Американци ће тражити нешто заузврат, јер код њих нема бесплатног ручка.
Шта би било најбоље решење?
Требало би преговарати, како је то некада радио већ поменути Коштуница. Значи може се преговарати о некој широкој аутономији Косова и Метохије. Таквих случајева у свету има много. Од Хонгконга, па до Јужног Тирола. “Кров” треба да буде Резолуција 1244, односно да се све решава у оквиру суверенитета Србије. Од времена Коштунице па до данас много се тога променило у свету, а поготово јер су Русија и Кина ојачале и стале на ноге. Због тога не видим куда сада журимо. Требало би то политички искористити. Сетите се 1999. године када је НАТО бомбардовање Србије “предводио” Хавијер Солана. Сада имате невероватну ситуацију да шпански премијер не жели да се састане са представницима власти Косова, јер ова земља не признају ову самопроглашену државу. Куд Србија онда жури, а поготово након што је француски председник Емануел Макрон рекао да у скорој будућности неће бити примања нових чланица у Европску унију.
Зашто је Американцима Косово толико важно, због Русије или…?
Жели се смањити руски утицај на Балкану. Ако се сећате када је Велика Британија предложила резолуцију о геноциду у Сребреници, управо је Русија у Савету безбедности Уједињених нација ставила вето и на неки начин заштитила Србе са обе стране Дрине од једног ужасног жига који су нам они тада хтели ударити.
Већи број држава је повукао признање Косова и Метохије. Ви сматрате да иза тог повлачења стоји Москва, а вероватно и Пекинг.
То је јасно као дан. Када се погледа са аспекта међународног права, повлачењу признања је по правилу претходило потписивање неког билатералног споразума са Москвом. Мислим да српска дипломатија није толико заслужна за то. Оно што мене запањује јесте питање како је могуће да ту чињеницу власти у Београду не користе за оснаживање своје преговарачке позиције. Уместо тога ми косовске власти нешто молимо да нам “оставе”.
Који су интереси Русије на Балкану?
Они желе сачувати територијални интегритет Србије, желе очувати Републику Српску и Дејтонски споразум… Они желе само да се поштује међународно право. Такође, због религијских и историјских веза Русија подржава и Српску православну цркву.
Да ли очекујете да власти такозваног Косова донесу сличан закон оном у Црној Гори, а који би био увод у “подржављење” имовине Српске православне цркве?
Не. Мислим да је то мало вероватно. Колико ми је познато, они то не могу урадити без “руку” представника Српске листе. Као друго, ја тај нацрт закона нигде нисам видео. Чини ми се да се ради о скретању пажње, а то је да је овај законски акт у Црној Гори донесен у ситуацији када се митрополит црногорско-приморски Амфилохије, као чувар пећког трона, најоштрије супротставио подели Косова. Чини ми се да тај спин има више везе са том његовом изјавом него са некаквим плановима Приштине.
Како очекујете да буде завршена прича о црногорском спорном Закону о слободи вероисповести?
Оно што је за мене било највеће изненађење јесте што на литијама не учествују само Срби, већ и православци који се изјашњавају као Црногорци. И то показује да је црква успела да уђе и у гласачко тело Ђукановићеве Демократске социјалистичке партије. На ноге се дигла готово читава Црна Гора против једног средњовековног закона. Како ће се све завршити? Мислим да много зависи од Београда и потеза које ће он повући. Зачуђен сам што српске власти до сада нису упутиле ниједну протестну ноту црногорским властима у Подгорици. Да су то урадили, вероватно би ова екипа око Ђукановића повукла мало ручну.
Дејан Мировић је професор на Правном факултету у Косовској Митровици. Објавио је неколико монографија и књига које су превођене и на стране језике, као и више десетина научних чланака. Од 2007. до 2012. године био је посланик у Народној скупштини Републике Србије, а између 2009. и 2016. и правни саветник пред Хашким трибуналом.
Власти Црне Горе су га заједно са академиком Матијом Бећковићем и историчарима Чедомиром Антићем и Александром Раковићем, прогласиле за “државног непријатеља”.
16. фебруар 2020
