Пише: професор Слободан Самарџић
Србија је добила закон о буџету за наредну годину који је позитивно оцењен од стране Фискалног савета. Закон је, формално гледано, добио подршку већине посланика у Скупштини и све то површински делује као најобичнија ствар. Оно што Србију у овој уобичајености разликује од свих земаља које имају плуралистички систем јесте сада већ чврсти обичај да се мањинској опозицији не дозвољава учешће у парламентарној расправи о законима. Све то јако подсећа на краткотрајно стање у новој Југославији после Другог светског рата када је опозицији била дата само улога немог доказа о формалном плурализму.
Тако је било и приликом усвајања буџетског закона. Пошто је реч о закону за који и шира јавност показује интересовање, манипулације владајуће већине на челу са председницом Скупштине биле су видљивије. Овога пута и шира јавност могла се упознати са већ дуго практикованим моделом „сурогат-амандмана“. (Уз бугарски воз сада имамо и српске сурогат-амандмане). Дакле, посланици владајуће коалиције приложе на стотине амандмана на владин предлог закона и, користећи време за расправу, потроше целокупно предвиђено време, тако да посланицима опозиције не остане ни минут. Приликом расправе о буџету, овај изум био је обогаћен не тако ретком праксом да се одговарајућа седница Скупштине уз неку кључну тему обогати још једним бројем тачака дневног реда. Тада се расправа „обједини“, тако да за расправу о главном закону остане релативно мало времена. Овога пута уз тачку о предлогу закона о буџету на дневном реду нашла се још 61 тачка. Иако је скупштинска већина и овим поступком оборила досадашње рекорде, задржаћемо са само на амандманском марифетлуку.
Неко ко је сазнао за ову манипулацију у Скупштини, а не познаје ближе начин њеног рада, питаће се – зар не постоје правила рада која онемогућавају овакве акције. Одговор је, наравно да постоје, али нема тих правила која би спречила владајућу већину да се по потреби, а у нашем случају – по правилу, понаша по својој вољи. Када је реч о владајућој странци и њеној коалицији, пракса кршења правила јавног живота, од највиших до најнижих, уобичајена је. Ако председник државе готово свакодневно крши устав државе, зашто то не би чинили и посланици владајуће коалиције са скуштинским пословником.
Рецимо, Пословник јасно утврђује време расправе о неком питању на дневном реду тако да се оно „распоређује на посланичке групе сразмерно броју народних посланика чланова те посланичке групе“ (чл. 97, ст. 2). Али, када вам је у политичком менталитету дубоко уврежен начин мишљења сходан тоталној власти, онда вас ова одредба неће обавезивати. Наћи ћете лако у истом Пословнику неку одредбу којом ћете оправдати намеру да опозицију тотално ућуткате. Рецимо, ову одредбу: „Сваки подносилац амандмана има право да образложи свој амандман у трајању од два минута, с тим да укупно трајање претреса у појединостима по овом основу не може бити дуже од десет часова“. (чл. 158, ст. 4). Јел` тако! Е па онда ће управо посланици већине, иако је функционално то крајње непотребно, улагати на десетине и стотине амандмана на владин предлог (и то предлог њихове владе) и користити сво расположиво време за дискусију. Наравно, то ће моћи само ако им допусти председник Скупштине, што ће овај, тј. ова, радо учинити.
Дакле, нема закона који се у примени не може извргнути у ругло ако постоји плодан хумус за ово ђаволско семе. Србија је постала земља посута семеном једне тоталистичке политике. Није довољно што Скупштина има комотну већину за доношење неког закона; њена већина хоће да покаже да овде ништа не треба да дише сем ње. Није довољно што владајућа групација држи власт у сто педесет општина; она мора да узме и оних преосталих пет и за то ће употребити сва недозвољена средства. Није довољно што се текућа влада устоличила на парламентарним изборима 2012. године солидном већином; она ће још два пута „проверавати“ своју подршку на ванредним изборима. Челнику владајуће странке није довољно што као председник владе располаже уставно највећим овлашћењима у спровођењу политике; он ће засести на уставно слабију позицију шефа државе са које ће практиковати неупоредиво већу политичку моћ од актуелног председика владе. Није довољно што владајућа странка доминира готово свим јавним и праватним електронским и писаним медијима; она ће, поврх тога, корупционим радњама преузети и оно мало телевизијских кућа у којима није имала директног утицаја. У оваквим политичким околностима, што се нашег парламента тиче, он суштински не може да буде другачији од скупштине у доба комунизма, а појавно је далеко гори.
Ето зашто је владајућа већина у Скупштини морала да усвоји буџет поступком који више личи на илегалну диверзију него на обичну процедуралну превару. То је морало да се учини да би се и овим поводом показало да у Србији нико нема право на слободан ваздух, ако зажели сам да га удахне мислећи да му то природно припада. Политичко дисање у Србији данас је ствар посебне дозволе која се само ексклузивно издаје. Уосталом, и они који данас по Србији такве дозволе издају сами добијају упутства за рад од више иностране инстанце. Само што се они у томе добро осећају за разлику од огромне већине потлачене Србије.
