Президент Беларуси Александр Лукашенко совершил официальный визит в Сербию в начале декабря . В Белграде Александр Лукашенко поговорил с президентом Сербии Александром Вучичем. Главы государств обсудили развитие политического диалога и экономического сотрудничества между странами. Как бы вы оценили исход встречи двух президентов? Что стало основной причиной визита Лукашенко в Белград?
Я думаю, что визит белорусского президента в Сербию прошел успешно и был полезен для обеих сторон. Причиной визита стало укрепление сотрудничества между Сербией и Беларусью. Наши две страны находятся в дружеских отношениях с самого начала дипломатических отношений (с тех пор, как Беларусь стала независимой после распада СССР). В этом году мы отметили 25-летие дипломатических отношений Сербии и Беларуси. Я думаю, что этот визит президента Лукашенко был осуществлен с целью подтверждения хороших отношений.
Перед храмом Святого Саввы в Белграде была проведена молебен о сохранении сербских святынь в Черногории во второй день Рождества. По словам Сербской Православной Церкви, " молитвенный митинг был организован для того, чтобы послать поддержку страдающему народу в Черногории, Косово и Метохии и во всех сербских регионах из Белграда“. Это первое собрание в Белграде, организованное Сербской православной церковью после принятия Закона О свободе вероисповедания в Черногории.
Об официальной политике Черногории в отношении сербов и Сербской Церкви, а также о проекте закона О свободе вероисповедания в то время я написал в этом блоге в июне (см. здесь). Затем я незначительно обратил свое внимание на вялую и вялую позицию сербского правительства по этому поводу и проиллюстрировал ее одним заявлением президента страны: „я не собираюсь вступать в создание дополнительной злой крови и конфликта, каким бы то ни было образом“. И действительно, с тех пор, когда дебаты в Черногории уже кипели и была задействована Венецианская комиссия, до сих пор, когда правовое насилие уже было осуществлено, официальная Сербия держала голову в песке. То немногое, что она отреагировала в последние дни, лучше, чтобы она этого не сделала, из-за нового Брута, который она совершила.
У руском Центру за науку и културу „Руски дом у Београду“ 6. децембра је одржана конференција „Београдски дијалог – за конструктивне односе са Русијом и признање воље народа Крима“. У раду конференције је учествовала велика делегација из Руске Федрерације на челу са г. Георгијем Мурадовим, председником сталног Представништва Крима при председнику Руске Федерације. Делегацију су чинили и представници кримског парламента и владе, сенатори и посланици Државне думе са Крима, као и представници националних заједница полуострва.
Поред тога, учешће у Београдском дијалогу су узели и представници десетак страних земаља из Немачке, Словачке, Италије, Грчке, Бугарске, Јерменије,Финске и др.
Последњих недеља, па и месеци, поводом стагнације у преговорима између Србије и косметских Албанаца, разлегао се румор у домаћој јавности да председник успешно одлаже финале ових преговора и лукаво купује време. (Вид. рецимо Политика, здесь). Једни су несретни због тога, јер се одлаже одлука о признању Косова и скидање тог терета с леђа европске Србије. Други, пак, тихо ликују гледајући у овом одлагању доказ свог убеђења да је Вучић мајстор који ће превеслати западне политичаре, имајући у виду и чињеницу да се времена мењају.
Ни једни ни други, а са њима ни медији који су блиски овим становиштима, нису у праву. Разуме се, није спорна чињеница да су преговори изгубили у темпу и чак се прекинули, већ су нереалне обе оцене Вучићеве улоге у томе. Последњи застој у преговорима, као што је то био случај и са неколико претходних мада краћих, резултат је понашања и деловања албанске стране а не српске. Чак и ова чињеница може да заведе, јер се стиче утисак да у преговорима Албанци губе те зато и отежу и одлажу. О чему је, заправо, реч.
Српско друштво је, ван сваке сумње, у стању дуготрајне регресије. Иако видљива на сваком кораку, та регресија је можда најуочљивија кроз феномен нестајања стида и кроз владавину општег бешчашћа.
У процесу цивилизовања друштва, од Адама и Еве па до данас, осећај стида је имао једну од кључних формативних улога. Осећај стида одређује наш однос према другима, према моралним нормама и друштвеној етици. Што је општи осећај стида присутнији, друштво је цивилизованије. (Може се, наравно, „психологизирати“ о односу стида и неурозе, али Србија није Јапан, па нема опасности да вишак стида може угрозити ментално здравље грађана.)
Од државе, политике и безбедности које су претворене у пародију, не може се очекивати да ти приуште ништа друго осим управо то – пародију живота.
Док су још постојали обриси државе, какве такве али државе, постојале су и службе које су у домену својих могућности обављале свој посао у складу са овлашћењима, циљевима и задацима, а који су били дефинисани у складу са државним националним интересима. Пример озбиљности службе, не тако давног времена, може се можда најбоље приказати кроз случај Перишић. Наиме, те 2002. године, Војна служба безбедности је ухапсила Момчила Перишића због сумње да је одавао поверљиве информације службенику америчке амбасаде Џону Нејбору, и то у тренутку када му је предавао строго поверљива документа. Да подсетимо, Момчило Перишић је у тренутку хапшења био председник парламентарног Одбора за безбедност.
Пишет: Драгана Трифкович, директор Центра геостратегических исследований
Српске власти су наложиле истрагу око наводне умешаности руске обавештајне службе поводом видео снимка који је објављен 17. новембра на Youtube каналу. На снимку је према тврдњама српских медија припадник руске обавештајне службе ГРУ Георгиј Клебан који српском официру предаје неку кесу. Аутентичност овог снимка је потврдио новинар Христо Гозев. Према тврдњама листа Политика, снимак је настао још пре неколико године и на њему се не налази српски официр.
Дана 12. новембра у просторијама Вороњешког државног универзитета одржан је први Руско-балкански самит народне дипломатије. На самиту су учествовали познати балкански и руски политичари, политиколози, новинари, културни и јавни дјелатници.
