Сербия

Пишет: Слободан Самарджич

Об официальной политике Черногории в отношении сербов и Сербской Церкви, а также о проекте закона О свободе вероисповедания в то время я написал в этом блоге в июне (см. здесь). Затем я незначительно обратил свое внимание на вялую и вялую позицию сербского правительства по этому поводу и проиллюстрировал ее одним заявлением президента страны: „я не собираюсь вступать в создание дополнительной злой крови и конфликта, каким бы то ни было образом“. И действительно, с тех пор, когда дебаты в Черногории уже кипели и была задействована Венецианская комиссия, до сих пор, когда правовое насилие уже было осуществлено, официальная Сербия держала голову в песке. То немногое, что она отреагировала в последние дни, лучше, чтобы она этого не сделала, из-за нового Брута, который она совершила.

У руском Центру за науку и културу „Руски дом у Београду“ 6. децембра је одржана конференција „Београдски дијалог – за конструктивне односе са Русијом и признање воље народа Крима“. У раду конференције је учествовала велика делегација из Руске Федрерације на челу са г. Георгијем Мурадовим, председником сталног Представништва Крима при председнику Руске Федерације. Делегацију су чинили и представници кримског парламента и владе, сенатори и посланици Државне думе са Крима, као и представници националних заједница полуострва.

Поред тога, учешће у Београдском дијалогу су узели и представници десетак страних земаља из Немачке, Словачке, Италије, Грчке, Бугарске, Јерменије,Финске и др.

Пише: професор Слободан Самарџић

Последњих недеља, па и месеци, поводом стагнације у преговорима између Србије и косметских Албанаца, разлегао се румор у домаћој јавности да председник  успешно одлаже финале ових преговора и лукаво купује време. (Вид. рецимо Политика, здесь). Једни су несретни због тога, јер се одлаже одлука о признању Косова и скидање тог терета с леђа европске Србије. Други, пак, тихо ликују гледајући у овом одлагању доказ свог убеђења да је Вучић мајстор који ће превеслати западне политичаре, имајући у виду и чињеницу да се времена мењају.

Ни једни ни други, а са њима ни медији који су блиски овим становиштима, нису у праву. Разуме се, није спорна чињеница да су преговори изгубили у темпу и чак се прекинули, већ су нереалне обе оцене Вучићеве улоге у томе. Последњи застој у преговорима, као што је то био случај и са неколико претходних мада краћих, резултат је понашања и деловања албанске стране а не српске. Чак и ова чињеница може да заведе, јер се стиче утисак да у преговорима Албанци губе те зато и отежу и одлажу. О чему је, заправо, реч.