Руски „Фонд Горчаков“ који блиско сарађује са Министарством иностраних послова Руске Федерације, организовао је 29. новембра у Москви конференцију под називом : „Безбедност и стабилност Западног Балкана: реално стање и перспективе“
Конференција је окупила водеће руске експерте који се баве Балканом као што су професор „Института за међународне односе“ при Министарству спољних послова РФ Јелена Пономарјова, руководилац „Центра за изучавање савремене балканске кризе“ Института за славистику Руске академије наука Јелена Гускова, доцент Факултета за међународне односе Никита Бондарев, директор „Фонда прогресивне политике“ Олег Бондаренко, заменик главног уредника Дирекције за међународне пројекте „Russia Beyond The Headlines“ (RBTH) издавачке куће „Росијска газета“ Вјачеслав Чарски, историчар Георгије Енгелхарт из „Инсистута за славистику“ Руске академије наука, директор „Балканског центра за међународну сарадњу“ Виктор Колбановски и др. Конференцију је отворио заменик извршног директора Фонда Горчаков Роман Гришенин. Он је нагласио да је тема Балкана непромењено актуелна и да ће овај регион остати међу приоритетима руске спољне политике.
Уместо амбасадора Славенка Терзића који је био спречен да присуствоје конференцији, уводно излагање је одржао Владимир Ђукановић посланик Скупштине Србије из редова СНС на тему: „Формирање такозване косовске војске, политичке и безбедносне импликације које тај потез повлачи“.
Владимир Ђукановић је изнео тезе да креирање косовске армије угрожава безбедност целог Балкана а и шире. По његовом мишљењу НАТО је пројектовао кризу на Балкану с циљем дестабилизације читавог региона. Изразио је забринутост да Србија може да буде увучена у поновни ратни сукоб на Косову, што значи и сукоб са снагама КФОР. Ђукановић сматра да би Русија могла да помогне својим дипломатским утицајем да се такав евентуални сукоб спречи.
Након излагања Владимира Ђукановића отворена је дискусија.
Колеге из Русије су поставиле питање због чега Србија још увек није одобрила дипломатски статус за „Српско-руски хуманитарни центар“ у Нишу, али нису добиле јасан одговор на то питање.
Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије и председник Одбора за међународну сарадњу „Српског покрета Двери“ поставила је питање да ли је Влада Србије анализирала последице потписивања Бриселског споразума из 2013. године којим су угашене институције државе Србије и којим је предата контрола над севером покрајине Албанцима?
Ђукановић је одговорио да је потписивање таквог споразума била куповина времена јер се Србија налазила у тешкој економској ситуацији.
Колеге из Русије су поставиле питање шта значи „план разграничења са Косовом“ за који се залаже председник Александар Вучић, на шта је Ђукановић одговорио да такав план више није актуелан и да он није добио подршку.
У наставку конференције дискусија се водила кроз три секције на теме: „Регионална и међународна сарадња у борби против тероризма“, „Спољна интервенција као директна претња стабилности на Балкану-Косово и Метохија“ и „Информационе технологије – претња стабилности или начин узајамног разумевања у региону“.
Драгана Трифковић је говорила на другој секцији на тему: „Неопходност повратка решавања питања Косова и Метохије у међународно-правне оквире“. Она је изнела мишљење да је једини легални оквир за решавање питања Косова и Метохије међународно правни оквир заснован на Резолуцији 1244 СБ УН а да западне силе упорно покушавају да заобиђу УН реализујући Ахтисаријев план о незавосности Косова. Као велики проблем види мешање Запада у унутрашњу политику Србије што је довело до тога да са политичке сцене буду уклоњене све оне структуре које нису, или нису довољно, кооперативне по питању косовске независности. Трифковић сматра да су преговори између Београда и Приштине подигнути на виши ниво 2012. године и да су они из техничког формата пребачени на ниво разговора између два премијера а затим између два председника. Навела је да Бриселски договор који је потписан 2013. године одговара потребама спровођења Ахтисаријевог плана о независности и да је његовом имплементацијом задат последњи ударац српским институцијама на Косову и Метохији, чиме је прекршен Устав Републике Србије.
У наставку свог излагања Трифковић је објаснила да се „Свеобухватни план о нормализацији односа“ који Запад нуди као решење, такође заснива на Ахтисаријевом плану: „Сада се налазимо у завршници Бриселских преговора који нису донели никаве резултате за Србију али ЕУ жели да до маја следеће године када су нови избори за Европски парламент оконча ове преговоре „Свеобухватним мировним споразумом“ који треба да потпишу Београд и Приштина.
Такав документ израђује ЕУ и он је у фази усаглашавања између Београда и Приштине. Он обухвата и идеју о разграничењу између Срба и Албанаца за коју се залаже председник Србије Александар Вучић и која подразумева прекрајање постојећих граница Србије. Албанци би према таквом договору добили готово целу територије Косова и Метохије и део југа Централне Србије. За узврат Србија треба да задржи контролу над малим делом севера Косова где већински живе Срби, што треба да буде представљено као успех за Србију. Свеобухватни мировним споразумом се такође заснива на Ахтисаријевом плану о независности Косова. У њему се реч независност нигде не спомиње али тај документ апсолутно заокружује косовску независност. Овај документ треба да послужи и за притисак пре свега на Русију да дозволи независном Косову улазак у УН. У том смислу у самом документу је изражен захтев за промену Резолуције 1244“.
Трифковић сматра како тврдње да ће потписивање „Свеобухватног мировног споразума“ са Приштином донети трајни мир Балкану немају никаквог утемељења, јер се територијалне претензија Албанаца неће зауставити. „Албанци се држе концепта „Велике Албаније“ који подразумева обједињавање свих територија на којима живе Албанци. Одмах по потписивању „Свеобухватног споразума о нормализацији односа“ Косово ће предати захтев за учлањење у НАТО, јер Србија треба да се обавеже тим споразумом да се неће противити учлањењу Косова у међународне организације. САД подржавају идеју Александра Вучића о разграничењу јер у њој виде шансу за интеграцију читавог Балкана у НАТО“.
На крају излагања она је подвукла да се српски народ и Српска православна црква противе насилном одвајању Косова од Србије и захвалила се Русији на свесрдној подршци коју већ годинама пружа по питању очувања Косова и Метохије у саставу Србије.
Георгије Енгелгхарт из „Института за славистику“ РАН је поставио питање Драгани Трифковић да ли Србија предузима неке конкретне мере по питању царина које је Приштина увела?
Трифковић је одговорила да је основни проблем што су Албанци увидели слабост Србије да на сваки проблем одговара неадекватно што на крају резултира повлачењем Србије пред насиљем и претњама Албанаца. Последњих година смо имали неколико конфликтних ситуација на које је Србија реаговала саопштењима да ће прекинути преговоре у Бриселу, да би их на крају опет наставила или подизањем борбене готовости која се увек завршавала њеним спуштањем и наставком сарадње. Због тога је очекивано да Албанци иду даље у својим претњама и уценама јер су навикли да се Србија повлачи. Она је поставила питање због чега државно руководство Србије не постави Албанце под услов да ће затражити потписивање уговора о војно-техничкој сарадњи са Русијом, уколико они наставе са агресијом.
Након тога је уследило излагање Дејана Мировића, професора међународног права. Он је изнео запажање да Резолуција 1244 и разграничење на Косову и Метохији искључују једно друго и да је то јасан пример за contradictio in adiecto. Навео је неколико примера из међународног права попут Бангладеша и Кипра који то доказују. У том контексту је изразио чуђење због контрадикторних изјава појединих руских званичника који посећују Србију. Цитирао је Косачова, Пушкова и Марију Захарову, чије изјаве полазе од тога да Русија подржава Резолуцију 1244 СБ УН до тога да ће Русија подржати сваки договор Београда и Приштине, дакле и разграничење или поделу Косова. Затражио је од Јелене Понамарјове да разјасни овакав контрадикторни став руских представника.
Јелена Пономарјова је одговорила да Русија јасно подржава Резолуцију 1244 што јасно потврђује МИД Русије а да поједине изјаве руских представника можда нису срочене на најбољи начин.
У наставку дискусије колеге из Русије су изразиле жаљење због тога што није било омогућено да Русија купи ТВ канал у Србији и да због тога Русија нема утицаја у медијском простору Србије. Такође изнете су критике на рад српске редакције Спутника.
Конференција је допринела отвореном вођењу дијалога између представника власти и опозиције као и бољем разумевању позиција по питању Косова и Метохије.
03. Децембар 2018.
